Memory test

Evo jednog interesantnog testa, tiče se tzv. "kratkotrajnog pamćenja". Link na stranu je ovde, pa ko voli, nek' izvoli!

A ispod su moji rezultati, i sam sam sebe prijatno iznenadio! Skoro mi dodje da zapišem koliko dobru memoriju pamćenja imam, da se podsetim kada budem zaboravio!!!

Dan kada je otiš'o Frank

Eto, došao je i taj dan... Poslednji radni dan u sedmici, što i nije nešto naročito. Ali, poslednji radni dan u MKE za Franka! To je ipak sve, samo ne "obično".

Do ručka, sve je bilo manje-više obično. Da nisam ništa znao, jedino što bi moglo da bude sumnjivo je to što je Frank više nego obično sredjivao fascikle, dokumente, računar, sto i oko stola... A onda je posle ručka došao trenutak dao probamo kolač iz prethodnog posta.

Le Grande Chef, Steffi i Frank

Nismo mu našli manu! Ali, slatki ukus u ustima se pretvarao u gorak... Jer se čas rastanka neumitno bližio.

Od kada sam došao ovde, Frank mi je bio pri ruci. I to ne zato što sam u radno vreme , uz malo pružanja, mogao da ga dohvatim. Da sam pravio listu koliko mi je pomogao, možda bi mi ponestali memorijski resursi na blogerskom serveru. Počev od XM-a, kada je On insistirao da me vozi da pogledamo auto, preko zamene ulja i potrage za šrafovima po radionici, pa sve do finansijske podrške bez koje ne znam kako bismo se pokrpili...

Možda će ovo da postane moj šlagvort, ali neka. Neka mi samo neko još kaže nešto o Nemcima kako su "ovakvi i onakvi"... A ako je Frank jedini od 70-ak miliona, tek sam onda srećan!

Pa, neka bude i šlag bez worta, Frank je (takodje) rodjen 31. marta, samo '77.!!! Iako ja nešto posebno ne verujem u zvezde, horoskope i sl., moram priznati (ne po prvi put), da tu "ipak nešto ima". Meni još jedan iskren prijatelj... Na delu.

Dalje, o samom rastanku nekako ne ide, nešto mi se magli monitor...

Oproštajna žurka

Moj dragi kolega Frank, koga možda i nisam spomenuo dovoljan broj puta, je dobio posao u drugoj firmi. Po njegovim rečima, "nije sebe našao u konačnim elementima" i osetio je da bi bilo vreme da se oproba na poslu koji ima i "konkretne" sadržaje. Tako je, nakon nekoliko intervjua, dobio posao koji obećava. Start: 2. januar 2008. Došlo je i "sitnooo! 001", pa smo se izdogovarali da napravimo jedno "primo-predajno veče". Elem, od pre mesec dana u Firmi imamo eine Diplomantin, tj. devojčicu koja radi diplomski.* Njena gajba se pokazala kao idealna lokacija, pa je ona pravila žurku za useljenje a Frank svoju oproštajnu.

Nakon obavljenih priprema (shopinga), našli smo se na licinom mestu. Frank se odmah bacio na posao, jer je obećao kolač za sutra.

Frank und Steffi

Sve je proteklo u najboljem redu, mada je mikser malko šmelcovao i kolač je uskoro bio spreman da uskoči u rernu.
Dok smo uživali u radu (gledali kako Frank radi i pijuckali pivce) stigli su i Valerie (Frankova devojčica) i Stephen, naš kolega i Frankov prijatelj od ranije. Onda smo se rasporedili u oko stola i na već spremne pica-podloge (bravo, Štefi!) poredjali svako na "svoj" deo ono što voli. Ja sam, naravno, odabrao jugo-istočni deo našeg pleha. Kao što i priliči EU, u startu smo se dogovorili o bez-viznom režimu pristupa bilo kom delu teritorije, a po završetku pečenja... Sledeća slika simbolizuje trenutak usvajanja sporazuma.

Stephen, Steffi, Valeri, Frank i moja horizontalnost

Uz muzikicu, picu, priču i dovoljno piva noć je bila prekratka... A sutra se ipak radi.


* Priča o tome kako izgleda diplomski rad u Nemačkoj (ozbiljno, nego kako!) može da bude ispričana nekom drugom prilikom.

Opet: Konstans, vašar

Eto, vašar dodje i prodje, ali i dodje ponovo, pa dodje i podsećanje da sam već više od godinu dana na Bodenu... Božićni vašar u Konstanci je bio prvi Novogodišnji vašar koji sam posetio (još) prošle godine, a sada je došlo vreme da se obnovi gradivo. Prošle godine sam bio "solo" (bez Hana *), a sada sam bio u prilici da sebi pripišem ulogu vodiča Mii i Chiharu. Doduše, ipak sam prizvao internet u pomoć, čisto dopunskih informacija radi. Reč vašar ima više značenja u našem jeziku, ali kada vidite Nemački raspored štandova (njih 137), cela pričа najmanje liči na vašar.

Iako smo stigli pre mraka, "Pobedina" je već bila prilično puna, tako da Miina kolica nisu izgledala kao najbolje rešenje. Ipak, nekako smo plovili nošeni maticom. Počela je i kiša, pa se moj ogromantni kineski amrel dobro pokazao. Najgore je bilo u kanjonu ispod železničke stanice, voz samo što je stigao i došlo je do sudara nekoliko struja. Ipak, nekako smo nastavili plovidbu i stigli do luke.
Uz kraće zadržavanje na štandu "čudesa od mesa" najzad i nešto za Miine oči. Jedva smo je odvojili, uz obećanje da će možda (ne baš) iduće godine i ona moći...


* Alias Harrison Ford u serijalu Ratovi zvezda (do djavola, uskoro će biti 30 godina!!! )

Vašar u Zalemu

Salem sam već pominjao početkom godine. Tada je dvorište zamka bilo pusto, sa sve okolnim parkingom... A sada, kakva suprotnost! Lepo ja pitah "jel' igra bela mečka", al' niko ne priča srpski. A bele i ostalih boja mečke mirno dremaju na prepunom parkingu. Njihovi vlasnici su u dvorištu zamka, na Weihnachtsmarkt, tj. Novogodišnjem vašaru.

Iako je Salem mali, u ova dva dana vašara se uopšte tako ne bi pomislilo, sudeći po broju ljudi. Reklo bi se, skoro više nego u Fridrichshafenu (koji je 10-ak puta veći).

Kad malo bolje razmislim, svi su ovi vašari, u stvari, Božićni, a ne Novogodišnji. Mir Božiji, rodjenje Hristovo, inspiracija su nepresušna i glavna tema.

Čak i dim iz dimnjaka! A cena - prava sitnica

Naravno, bez muzike se ne može! Band je spreman...

Spreman da zavergla

Vašar Friedrichshafen

Kao što sam možda već nekom prilikom napomenuo, mesec decembar pripada Novogodišnjim vašarima. Skoro svaki zaselak ima svoj...

Danas smo bili u Friedrichshafen-u na jednom takvom.
Vašar k'o vašar, bilo je rano popodne i "parada pijanstva i kiča" * sigurno nije bila u toku. Dobro, istini za volju, nije bilo pijanaca.

Ne znam šta je umetnik-kreator kompozicije hteo da kaže, ali možda nije ni on znao...

Obzirom na doba dana, gužve nije bilo. Mi smo ipak porodični ljudi i posetu smo obavili u nama primerenom trenutku... Mia je dobila pecivo u obližnjoj pekari, a mi smo se okomili na nekakvu vrstu mini-pica i potom na karamelizovano jezgrasto voće (kao da smo trudni! )


* Djole Balašević, stihovi iz "Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja"

Selidba

Selidba k'o selidba, šta da se priča. Moj kolega Frank je našao Novi posao od Nove godine, a period do tada je odlučio da provede kod svoje devojke. Njegov momački stan nije trebalo da bude problem za isprazniti, ali se čovek uvek iznenadi koliko stvari ima tek kada se seli. Tako se Frank malo po malo iznenadjivao tokom nedelje i ponešto prevozio autom, a subotu smo izdvojili za kabaste stvari.

Srećna okolnost je to što stan, iako u suterenu, ima veliki prozor koji gleda na dvorište, pa je većina stvari odatle svojevremeno ušla. Sada istim putem nazad, hop u bašticu, pa hop u prikoličicu... Uključujući šifonjer "3 sa 3", dvosed i dve fotelje.* Veš mašina je ipak izašla na velika vrata, kao prava gospodja.

Srećni Frank & Audi A6 (i bagaž, na kraju slike)

* Dobro, trokrilca smo rastavili na krilca.

Ništa nas ne sme iznenaditi

Dani su sve kraći, noći sve hladnije. Tu i tamo se još poneki žuti list očajnički drži za slamku. Zima je na pragu, kuca na vrata. Svi su već odavno zamenili letnje gume zimskim. Sneg samo što nije pao...

Prethodnih dana je primećeno nekoliko bledih pahuljica kako se bezvoljno lelujaju u okolini Bodenskog jezera. Tako ozbiljna situacija zahteva ozbiljna dejstva! Da i o tome neko misli, svedoči prizor koji me je zatekao pred ulazom u zgradu. (Za postavku je zadužen domar zgrade.)
U ćošku je kofa sa solju i lopaticom za distribuciju iste. Desno je, očito, ljopata za sneg. Gde su naši slavni putari, da se iznenade kako neko ne ume da bude iznenadjen snegom! I, evo, do dana današnjeg niko nije maznuo lopatu, niti je ko odneo "malo soli na ovce"... Dal' zato što su svi tol'ke lenštine da im rad ne pada na pamet, ili se čeka na sneg?!

Videćemo kada sneg bude stvarno pao, ko će prvi da se pri'vati. Kreisverwaltungsreferat još nije istakao raspored po smenama, kakve li birokratske lenštine tamo rabote! Tako ćemo, izgleda, morati da se oslonimo samo na gradjansku savest i civilizacijske manire...

Vol, vo, dodje mu isto

Tamo neki dan reče James Bond: "Never say never again" ("Nikad ne reci nikad više".) I zamalo bi tako. Čak i ako reč "više" probamo da tretiramo kao višak, misao ne gubi na svojoj filozofskoj snazi. Tako sam se ja "zaklinjao" kako nikad neću da vozim VW Golfa, recimo, a zamalo da mi se obije o glavu jedan Golf 2 (još gore, automatik!)

No, kako već rekoh, odosmo mi da pogledamo VOL-VO-a. Priča se da u SAD ljude koji ga voze bije glas da su loši vozači, pa kao, "koji ćemo auto, najbolji i najsigurniji je Volvo" (kad ne može tenak). Može dobro da potegne, dugo da tegli a da se ne umori, ne treba da se timari, tetoši itd., siguran je i bezbedan, a ako gih birao životinju za amblem, to sigurno ne bi bio bik, već vo(l). Možda otud i ime, samo naši jezički stručnjaci još nisu izvršili analizu srpskog porekla skandinavskih jezika?! Eto još jednog dokaza da smo mi nacija najstarija...

Ako mašta čini svašta, to ne znači da bez mašte ne ispadne ništa, ali gledajući ovaj auto, sklon sam da ustvrdim da je tako... Ovo sigurno nije auto zbog koga će srce da vam zaigra. Tu bi ortodoksni pragmatičari možda mogli da me ščepaju za gušu. Jer, "ovo" je napravljeno za pouzdan transport ljudi i robe i možda još ponečega, te samim tim savršeno služi svojoj svrsi, ali gušt tom prilikom slobodno zaboravite.*
Ja se, izgleda, već polako navikavam da kupujem aute po ceni od 600 € - toliko je koštao i XM. Pa, da bacimo pogleda šta stoji iza toga u ovom slučaju.

Većinu karakteristika** sam već dao, a tome može samo da se doda da je auto tehnički u relativno solidnom stanju. Za '95. godište moglo bi i bolje, da se na njemu nije izredjalo 6 vlasnika. Ja se kao 7. samo nadam da taj broj još uvek ima nešto od pozitivne magije. Kada smo uzeli auto, nije čak bio ni preterano čist, da ne pominjemo smrad cigareta. (Vlasnik auto-kuće je inače iz Belorusije, što ne mora ništa da znači.) Motor i posle 285000 km lepo radi i dobro vuče, a grejanje bi uz malo usavršavanja moglo da se poredi sa onim u Ladi. Od tehničkih falinki koje ne mogu da saniram u domaćoj radinosti je kvačilo (nije baš u top formi), ali o tom po tom.

Ukoliko je auto napravljen od švedskog čelika,

onda on svakako nije čuven po svojoj otpornosti na koroziju

Sve u svemu, ovo deluje kao solidno napravljeno transportno sredstvo. Porediti ga sa XM-om skoro da nema smisla, a ista cena samo pokazuje koliko je XM bio potcenjen. Evo, već treći dan se pitam da nisam slučajno kupio auto bez opruga? Ili možda ima neke "blokade" kao nova veš-mašina, pa su zaboravili da ih skinu?! A one daske koje su služile kao kalupi pri oblikovanju sedišta baš nisu morali da zaborave da izvade... I tako se ja požalih kumu FND-ju, a on lepo kaže "šta si mogao da očekuješ od auta koji se ne uklapa čak ni u perverzni kockasti švedski dizajn?" Upravo tako! Samo neću dalje da karakterišem perverznost likova koji voze taki auto...

"Prikrpljen" i zamaskiran zadnji levi rub

* Frojdovski rečeno, radite "ono" samo ako pravite (istu takvu) decu, a ni u kom slučaju iz emocija.

** Za drage čitateljke, XM je bio crvenkasto-braon, a ovaj je crn.

Potraga za autom

Eto, XM je juče otišao na poslednje putovanje, ostavljajući bolnu i nenadoknadivu prazninu u našim srcima. Već danima jedrim internetom suznih očiju, ali dostojne zamene nema. (Suze možda ne toliko zbog vetra nego zato što mnogo buljim u ekran.) Surogat treba da ispuni nekoliko uslova: da ima 4 vrata i gepek u koji mogu da stanu dečija kolica (samim tim i dve-tri gajbe piva ), zimske gume, cenu ispod 800 € i da ima važeći tehnički barem do maja naredne godine.

Sledi kratak prikaz onoga što smo našli u slici i reči.

Opel Vectra 2.0i, '89., 115 KS, 175000 km, Automatik, 550 €

Za Vektru klasika, izrdjali zadnji rubovi i okolina. Tehnički do avgusta 2008. Da se vozi i posle toga baj-baj.

Ford Sierra 2.0, '89., 100 KS, 78700 km, Automatik, 890 €

Sierra je optički bila u odličnom stanju, šteta što mi je utekla. Verovatno je mogla da se dobije za 700.

Renault 9, '81., (1.4, 64 KS ?), 114000 km, 300 €

Rešo je, dakle, isto godište kao i naša bivša "Osamnaestica", samo izgleda da ga je neko baš retko vozio ("Osamnaestica" je "ubila" skoro 3 puta ovoliko). Prednji deo je očito bio havarisan, uključujući branik, oba krila i haubu. Medjutim, sve je lepo namešteno i auto izgleda dosta zdravo. Tehnički ima samo do februara, gepek možda ne zadovoljava. Osim toga, najveći minus je što je ovo najverovatnije isti motor kao kod R-18, dakle, karburatorski. To sa jedne strane znači potencijalno štucanje po hladnom vremenu, a sa druge veću poresku stopu - zbog zagadjenja. Voziti i baciti. Možda ima smisla ako ga dobijem za 100-150 €?! Sve što se eventualno pokvari može Miško i zatvorenih očiju...

Volvo 440, 2.0i, '95., 109 KS, 275000 km, klima, Euro-2, 700 €

Ovo je naš trenutni favorit! Ima izrdjale zadnje rubove i još par sitnih oštećenja, te veliku kilometeražu. Dobra oprema: osim klime (koja, navodno, radi i biće nam neophodna zimus ), ABS, servo-volan, centralna brava, električni podizači napred, električni retrovizori, vazdušni jastuci. Tehnički ima do maja 2008. Probaćemo da malo "ubijemo cenu", barem na 600. Rendez-vous danas popodne.

Kralj je mrtav, živeo kralj!

Citroën XM, 1989-2007

Da, drage moje i dragi moji, kucnuo je i taj čas, za poslednje zbogom... Puče zupčasti kaiš, pred sam kraj Njegovog života. Bilo je kao po onoj narodnoj "(ne) lipši magare do zelene trave". Ja odma' po povratku kući (iz Srbije) ugovorim termin u Servisu, ali gužva je, kažu, može tek 31. oktobar (Nemci su posvećeni Nj. V. Automobilu i redovno menjaju letnju i zimsku obuću (tj. gume), u skladu sa vladajućim propisima.)

Elem, tri dana pred Termin. Nedjelja, neđe oko podne, jezdimo mi niz Carski ravan drum i... Stadosmo. "Šta mu je?" pita Chiharu. "Ma, nije mu ništa. Kao i obično, nešto sa strujom", velim ja. "Drka-drka-đon, drka-dr-đon", što bi rek'o Rambo Amadeus, džarah ja konektore, a zle me slutnje obuzeše pri krajnje čudnim zvucima koji iz mašine dopiraše pri verglanju. Izgleda da mu sad STVARNO nije ništa. "Teško je bilo i skoro nemoguće izraziti šta se u našim dušama događalo" (parafraziram). Pozvasmo ADAC*, moju najbolju investiciju u životu ikada (što se novca tiče). Dođoše, videše, poraziše me potvrdom mojih najcrnjih slutnji.

Odšlepaše nas do Sitroenovog servisa, pa nekako kući, Mercedesovim taxijem... Za 15 €/8 km bi mogli malo udobnije taxije da prave!

Sreda. Termin. Razgovor sa Servisom. Konačno shvatih da se Njemu ne isplati da izlazi iz Servisa... Kažu, zamena zupčastog 200 €. Onda probaju, ako radi, sve je OK. Ali! 90% šansi da je još neki ventil pokrivljen, upućenima će odma' biti jasno da to znači demontažu glave motora, zamenu ventila, vodjica, itd, itd, itd... Dovoljno itd-ova da se skupi za 15 stotina evrova. (Ovde je majstorski radni sat skup, kao što ste i mislili.) "Bol je stegao naša srca, kao sibirski led daleke plave cvetove." (citat) Momentalno smo prestali da se otimamo utisku da se situacija "samo šali sa nama". I tako... "Okačih" auto na ebay, stavih najnižu cenu 49 € i prekrstih se tri puta...

Iskreno, najviše me je uplašila mogućnost naplate (odnošenja smeća). (Nemci baš imaju uvrnuto shvatanje značenja reči "nekretnina", auto tu ne spada?!) Servis je, sa svoje strane, bio krajnje korektan. Ponudili su mi da auto ostane kod njih 2 nedelje na parkingu bez ikakve nadoknade, s tim da će i oni da ga ponude eventualnim kupcima.

Aukcija se završila u petak na 103 €. "Daj šta daš", super je! Danas sam odjavio auto, trebalo mi je čitavih 18.31 minuta i 5.60 €. Odneo sam papire u Servis, da ih zamolim da izvrše primo-predaju kada "tip" dodje po auto. Srećom, postoji nešto što se zove "Serviskasse", u koju ću sa zadovoljstvom da priložim neki dinar u znak zahvalnosti za svu pruženu pomoć. Neka popiju neko pivce, makar i bez mene.

Matematika:

1. Kupio sam auto za 600 konvertibilnih novčanih jedinica.
2. Registracija je bila oko 80 istih.
   
3. Platio sam za osiguranje za 11 meseci cca. 1900 (samo obavezno!)
   
4. Porez je 302 na godišnjem nivou.
   
5. Uložio sam oko 150 € u delove (filter za vazduh, filter za ulje, ulje za motor), 100 za ulje koje je motor "usput" potrošio.
6. Popravke koje su se desile u medjuvremenu, a koje nisam moga' sam da sprovedem, koštale su sve zajedno oko 300 €. Moj rad, znanje itd. ne mogu sebi da naplatim, za ono što sam sredio od sitnica.
   
7. Za sudar sam dobio odštetu od 200 €, od čega sam kupio vrata (na internetu) za 77. Krilo nisam stigao da kupim, iz očiglednih razloga. Razliku bih rado vratio starcima..
8. Prešao sam oko 30000 km, potrošio 300 x 9 litara u proseku x 1.3 €, cca 3500 za gorivo. Koliko je potrebno da se "ubije" ta kilometraža i koliko košta održavanje bilo kog auta u medjuvremenu?
9. Prodao sam zemne ostatke za 100.

Sumarno može i ovako, za nepunih 11 meseci:

1. Posedovanje me je koštalo 2880.
2. Vožnja me je koštala oko 3600.
3. Redovno održavanje 150.
4. Popravke oko 300.
5. Ukupan broj otkaza: 5 (uvek na zgodnom mestu).

Bilans: slatko smo se izvozili, preselili smo se njime, uključujući i celu spavaću sobu, tri puta sam došao do Naisussa i vratio se nazad. Da ne pominjem udobnost i zadovoljstvo u vožnji. MI completed**.

Zaključak: auto je uvek trošak, ali često neophodan. Ja smatram da je XM, bez obzira na zao glas koji ga "bije", više nego korektno odradio svoj deo pogodbe. I kada je otkazivao, činio je to u najpovoljnije mogućoj situaciji. Kao što već nekom prilikom rekoh, to je zato što sam ga ja voleo, pa je i on umeo na odgovarajući način da uzvrati.

Može da kaže ko šta hoće, Citroën ili volite ili ne razumete. Sklon sam da mislim da je to stvar filozofije. Ko razume, shvatiće, a ko ne, i tako nije bitno... Neke stvari prosto nemaju cenu. Čitajući o Sitroenima na raznoraznim forumima, došao sam do zaključka da je to mnogo univerzalniji princip nego što mi to zamišljamo... I ima mnogo ljudi koji ga se črsto drže, barem kada su Sitroeni u pitanju.

Epilogue: "svega ovoga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju" (da sam odmah zamenio zupčasti kaiš). Tako se to dešava kada su auto pre mene posedovali Bosanci, pa Rumun. Sad se pitam, da li je kaiš ikada i menjan, kao što je trebalo?! Ja ću svakako ponovo da kupim XM-a, samo ću ovoga puta malo više da tražim dok ne nadjem tačno ono što hoću. U medjuvremenu, naći ćemo nešto što će da se kotrlja narednih par meseci...

Le Roi est mort. Vive le Roi! Slava mu.


* Nemačka kopija našeg AMSS.

** Za starije čitaoce: akronim od Mission Impossible, tj. "Nemoguća misija".

Sa zadovoljstvom sam koristio delove teksta iz drame "Maratonci trče počasni krug"...

Odiseja

Dobro, nije bilo baš tako strašno (a moglo je). Da ne biste morali da čitate do kraja da vidite šta se desilo, da kažem na početku: stigli smo kući.

Sve je bilo OK, uz jedno "šmelcovanje" napajanja za pumpu za gorivo. Desilo se na 200 m od Nemačke, ali svejedno u civilizovanom delu sveta. Telefonski poziv, 45 minuta čekanja, i mogli smo da nastavimo. Tako smo nešto iza ponoći bili kod kuće...

Priznajem da mi je posle doručka brada čudno počela da klizi naniže, povlačeći za sobom očne kapke a potom i celu glavu.

E sad, šta bi bilo kad bi bilo? Skoro sve vreme mi je u pozadini lebdela ta pomisao. Da krenem od najgore varijante. Šta ako auto stane negde u Srbiji? C c c. Šta ako stane u Hrvatskoj? H h h. Slovenija? Već zvuči mnogo bolje. E, eto još jednog dokaza da me moj auto voli zato što ja volim njega. (Nastranost isključena.) Odlučio da stane tek kada je video civilizaciju! :D

Nisam odmah bio svestan činjenice da porodice sa decom imaju prioritet, a dečko iz Austrijskog bratskog ÖAMTC-a je stigao stvarno brzo. Klasika: proverio struju, pa onda gorivo. Ima ga u rezervoaru, a ne pojavljuje se u motoru. Zaključak: negde zeza napajanje pumpe za gorivo. Uz malo sreće i "drndanja" osigurača i okoline sve je opet bilo OK...

XM-a bije glas (pogotovu prvu seriju) da ima jako mnogo otkaza zbog električne instalacije. Još je čudnije da "bratski" Peugeot 605 nije toliko patio od istih problema. Za one koji ne znaju, nakon bankrotstva 1974. Citroën je prešao pod kapu Peugeot-a. I očito je Gazda štedeo gde se ne štedi...

Verzija II je već po tom pitanju bila mnogo bolja, tako da će sledeći XM, Bože zdravlje, da bude taj... :)

E, moj Gavrilo

Bez okolišanja, mislim da mi je sada poprilično jasno kako i zašto je počeo I svetski rat. Ono što smo učili u školi o "povodu" i "uzroku" generalno "pije vodu", ali... Imam vrlo jasnu sliku o beskonačnom nizu neogovorenih poruka koje je Austro-Ugarska administracija uputila Srpskoj.

A slika mi zaista izgleda kristalno jasna. Kada u nekoliko navrata napišete mail i adresirate ga na 30-ak adresa (u pitanju su bliski prijatelji), a svaki put dobijete (u proseku govoreći) samo 3 (tri) odgovora, šta pomislite?! Još je gore što izgubite iluzije da se, eto, "desilo", zato što se po pravilu ponavlja. Ako ja teško nalazim opravdanje za takvo nejebavajuće ponašanje svojih prijatelja, što bi ga carevina imala za nekog crva na Balkanu?! Moja reakcija je pretežno emocionalna, pa tek onda racionalna (pokušavam da nadjem opravdanje i da ga upotrebim kao melem). A primarna reakcija, kada vas nervira komarac koji vas uz sve još i drsko gricka gde stigne, je da poželite da ga spljeskate. Verujem da se A-U carevina tako osećala davne 1914.

I na sve što sam napisao može da se stavi primedba, jedino (skoro) prazan mailbox ima neoborive argumente.

Heidelberg

Uvek je dobro spojiti lepo sa korisnim. Moja komšika iz stare zgrade je na doktorskim studijama u Heidelberg*-u već neko vreme i sada se sprema za povratak kući. Problem sa selidbom... Elem, našla je rešenje po pristojnoj ceni, samo je ostalo pitanje nekih osetljivih stvari. Pa, rekoh, ko će da pomogne ako ne komšija od tri sprata iznad?! I tako smo planirali za Niš za 15 dana, pa što ne bih poneo par manjih kofera? Što je još bolje, poštar čak ne mora da zvoni dva puta (jer ima ključ od ulaznih vrata u zgradu).
Postoje razne priče o tome kako je Heidelberg** izbegao bombe made in USA. Praktičari kažu, zato što nema industrije, samo stare zgradurine sa budjavim knjižurinama, romantičari pričaju da je neki Amer koje je rasporedjivao bombe boravio u gradu pre rata i neminovno se zaljubio u isti, te da je plan bio da se u Heidelberg smesti Američki garnizon po završetku rata... Kako bilo, grad je ostao netaknut, ako izuzmemo prisustvo velikog broja američkih vojnika u dugom nizu godina posle rata.

Možda su se Nemanjići i služili srebrnim escajgom, ali tri godine pre Kosovske bitke ovde je osnovan prvi Nemački univerzitet. U medjuvremenu su mnoge učene glave ovde postale takve, medju njima i 5 Nobelovaca. Izmedju ostalih znamenitosti, poznat je Hajdelberški zamak. Moje opažanje je da negde u blizini mora da ima mnogo crvenkastog peščara, jer je su i zamak i stari most, izmedju ostalih, od njega sačinjeni. Teško je reći da li je zamak lepši danju ili noću...
Tri puta godišnje se uveče održavaju vatrometi, u znak sećanja na tri puta kada je zamak goreo.

Iznad zamka je brdo-vidikovac Königstuhl, Kraljev(sk)a stolica, sa koga se pruža sjajn pogled na grad i reku Neckar. Ove godine je proslavljena 100-ta godišnjica brdske železnice (još tada na električni pogon).
U povratku svratismo i do zamka. Oštećivan i dogradjivan više puta, unutar zidova se mogu naći raznorazni stilovi. Nekadašnja funkcija tvrdjave vidljiva je samo "odozdo", unutrašnjost je kudikamo pitomija, više liči na park i obiluje lepim detaljima. Tu je i istinita legenda o princu koji se zvao Friedrich V koji je za svoju dragu Elisabeth Stuart preko noći izgradio celu celcatu kapiju, ne bi li joj pokazao koliko je voli. Bilo je to za Njen 20. rodjendan, leta Gospodnjeg 1615. Današnji muškarci nisu tako romantični, akamoli sposobni za takva pregnuća.
Naravno da je ovime priča o Hajdelbergu tek načeta, ali toliko smo postigli u jednom danu. Tako ćemo se povinovati verovanju da ko jednom dodje, uvek se vraća. Ljubavi na prvi pogled radi.


* Ovo je link na stranu na Engleskom.

** Link na stranu na Srpskom jeziku.