Sv. Nikolaus stiže svudaus

Ljudi drže svoje čarape na raznim mestima: u obući (kao zaptivače protiv širenja ...), pod krevetom (da se ne vide), prebačene preko neke prečke (da se luftiraju) itd. Izgleda da su Marks i Engels najveći deo svoje teorije napisali preko leta, pa im ni sveti Nikolica ni Deda Mraz nisu pali na pamet. Tako ni ja nisam imao prilike da naučim KADA i GDE da zakačim svoje čarape, pa ću sada, pod stare dane, morati da ispravljam greške iz mladosti.

Moje detinjstvo ne pamti Sv. Nikolu, već samo Deda Mraza, koji je uvek dolazio u noći izmedju 31. i 1. Normalno da sam uglavnom slušao mamu i tatu i bio dobro i uzorno dete, i naravno da me je svakog 1. januara ujutru sačekivao poklon. Kada i kako ga je sedi bradonja isporučio nije izgledalo preterano važno.

Svetog Nikolu sam upoznao znatno nakon trenutka kada sam prestao da verujem u Dedu. Svako ima neko svoje vidjenje. Za nekoga je to jedan od najvećih svetaca, zaštitnik, za nekoga posna slava sa najboljom klopom, a za polovinu Knez Sela slava na koju se ide kod druge polovine, a druga polovina dolazi na paterice kod one prve. I niko ne izuva čarape niti ih kači pod komšijski prozor.

Tek od skora sam počeo da kapiram da se strogi ispošćeni svetački lik u neke tri nedelje pretvori u milog i nasmejanog debeljka. Pa, ako može da se odjednom nadje na mnogo mesta i tu svoju osobinu iskoristi da vidi kako ga Srbi slave, pa još svuda čalabrcne po malo, a gravče potpečeno pa samo krcka, nije daleko od pameti da Sv. Nikola i Deda Mraz ipak mogu da budu jedan lik. Crveni obraščići? To ide od kuvane hrane. Kuvana rakija, kuvano vino i ostale čorbaste djakonije... Na Wiki je to nežno nazvano "metamorfozom". ;) (U pomenutom tekstu možete da pročitate kako se gde slavi Sveti Nikola.)

Tako sam ipak uspeo da se izborim sa razornom idejom o dualizmu ličnosti, jer, priznaćete, ne bi bilo lepo da bilo koji od ova dva svetla lika bude proglašen za šizofreničara.

Elem, mi nismo kačili naše čarape, ali se iskusni Sv. Nikolaus nije dao zbuniti. Zna on da Mia i Ana nisu krive što im mama i tata nisu spremili čarapice. A zna i da su dobre devojčice, verovatno i bolje od mame i tate zna koliko su u stvari dobre. Svraćao je on i do nas, ustanovismo jutros... Vizitka na kućnom pragu sa prepoznatljivim potpisom nije ostavljala mesta dilemi.

Mahinalno podigoh pogled i ustanovih da su i komšije dobri* cele godine, ali da su i oni zaboravili da istaknu svoje čarape. I na njihovom otiraču je stajala slična podsetnica...


* Za komšinicu sam to ustanovio još mnogo pre Sv. Nikole.

Vašar u prestonici

Da je Minhen glavni grad Bavarske znaju i najmanji vrapci. Pršte mrvice svuda unaokolo! Vreme je Novogodišnjeg vašara...
Da analiziramo ofu fotografiju: na tamnoj pozadini se vidi jedan od dva tornja Frauenkirche, jednog od simbola Minhena. Levo od tornja je okićena toranjska dizalica, jer je u toku redovna restauracija, pa dizalica radnicima donosi bureci, döneri i jogurti. Najbolje osvetljeni deo fotografije je ujedno i centralni, iako nije u centru. Ako ste mislili da je to maketa crkve, namenjena turistima u zamenu za tornjeve opkoljene skelama, nije. Ako ste mislili da je crkva za gorepomenute vrapce, nije ni to. U pitanju je jednostavni kičasti dodatak na krovu vašarske barake koja prodaje kuvano vino ili tako nešto. A cilj mu jeste da privuče turiste... Pa, dejstvuje!
Plavo-belo, Bavarske boje i svo moguće jezgrasto voće okupano šećernim prelivima. Ne ide uz pivo!
A ovo definitvno jeste mesto na kome se može popiti Glühwein, tj. kuvano vino. Dokaz: gužva na prilazu.

Inžinjerska posla

Jednom davno, u prošlom veku (dok su ljudi još uvek poštovali i slavili Dan republike), odluče dva inžinjera da najvernijem čovekovom ljubimcu sagrade zaklon od surovih atmosferskih uticaja. Mladji inžinjer je dobio zadatak da sakupi podatke neophodne za formulaciju projektnog zadatka; stariji inžinjer, nadasve čuven po svojim organizatorsko-izvršiteljskim sposobnostima, primio je na sebe materijalno-tehnički deo realizacije projekta.

Zadatku je, kako i priliči, pristupljeno krajnje ozbiljno. Kako su daleki ljubimčevi preci trčkarali uz nogu predaka današnjih konstruktora (tehnički!) najboljih automobila na svetu, čijem je uspehu standardizacija dala značajan doprinos, prvo se poseglo za istima (standardima) iz odgovarajuće oblasti. Statistika može biti naličje svakog standarda, a u ovom slučaju je trebalo da bude ogledalo: standard je govorio da će mladunac jednog dana, kada dostigne punu snagu i zrelost, imati impozantnu visinu H, kada se pruži dužinu L i kada se oždere širinu D (možda kraticu od "debljina")? Po strogo inžinjerskim principima vodjeno je računa o faktorima sigurnosti (naročito dinamičkim), pa su polazne dimenzije pomnožene odgovarajućim koeficijentima (toliko puta opasniji od Perinog, ovoliko puta veći od Mikinog, onoliko puta ... od Djokinog).

Nakon razmatranja varijatnih rešenja, uzimajući u obzir opšte i posebne klimatske uticaje, sa posebnim težinskim koeficijentom na nizbrdaciju terena, usvojena je konačna forma objekta. Uvid u dostižne materijale (restlovi izgradnje prebivališta vlasnika ljubimca, alias kuće) odlučio je izbor nosećih materijala (čamovina), kao i pokrivno-izolacionih (ter-papir, Al-lim 0.55 mm).

Radionički prostor je već postojao u vidu podzemnih prostorija uobičajenog naziva "podrum." Mašinski park, sastavljen od svih vrsta čekića, bio je razmešten što deterministički (mladost-idealizam), što stohastički (zrelost-realizam). Kohezioni materijal, u narodu poznat kao ekseri, nije manjkao. Na osnovu projektnog zadatka, te dokumentacije sopstvene izrade, glavni inžinjer je prionuo na posao. Radovi su brzo napredovali a mladji inžinjer je bio impresioniran rezultatima. U retkim časovima sreće (ako baš cepidlačimo: sekundama), kada je uspevao da uleti u dotični prostor, i sam Ljubimac je iskazivao neskriveno oduševljenje.

Napokon, ostala je samo trivijalna sitnica: transport objekta do krajnje destinacije. Što mladi a što lepi, te iznad svega pametni i prirodno snažni, prihvate se inžinjeri ovog poslednjeg paperjasto-lahkog zadatka. Vrata od podruma su već bila otvorena, nasmešeno Sunce je radoznalo izvirivalo ne bi li što pre ugledalo Kućicu! Do vrata je sve išlo sjajno, a od vrata više nije ni išlo. Agnostički odbacujući uroke, duhove, akrepe i ostale očigledno nepostojeće persone non-grata, lucidnom analizom inžinjeri su ustanovili da je neko greškom napravio vrata ne poštujući rasističke standarde o Nemačkim ovčarima (pogrešno nazvane "standardom rase")!!!

Kako sreća prati hrabre, malo hrabrog testerisanja je srećno okrajcovalo krov i najbolji inžinjerov prijatelj se napokonačno o,s-kućio... Čak i dan-danas jedan od inžinjera često navraća na mesto dogadjaja, drugi s mene pa na uštrb, a Amor već odavno ganja ovčice po paperjastim oblačcima. Samo Kućica postojano prkosi vetrovima promena i svedoči o burnoj prošlosti...

Hm, da smo sličan problem imali za rešiti ovde, verovatno bismo morali da brinemo samo o transportnom sredstvu. Podrum bi ostao tamo gde mu je i mesto, van puta Kućicama, a sama Kućica bi onda mogla da izgleda recimo ovako:


Zaista mi je žao, ali nemam Amorovu sliku u obliku 011011010100010101011010... Čim je pribavim, dobiće zasluženo mesto (barem na ovom blogu)! Za sada će biti dovoljno da oni koji ga se sećaju osveženo misle na njega. Eee, Amore, Amore, šta li ti je sve to trebalo...

Dan R

Ako je neko od vas ovih dana kojim slučajem bio na nekoj svinjskoj daći, neka se seti se da su i delegati iz Jajca ipak bili i ljudi koji su ljubav prema hrani furali na isti način kao i ljubav prema boljoj budućnosti svoje dece, paralelno sa mržnjom prema prošlosti (sopstvenih roditelja). Naši roditelji se ovoga ne sećaju, a naša deca se i tako neće sećati:

Pušenje zabranjeno

Danas je Dan Republike
I stari je popio malo
Na televiziji Lepa Brena
I stari se sjeća ratnih vremena

Da bi danas bilo bolje
Oni su poturali svoja pleća
Gazili hladne rijeke
Jeli koru s drveća

Žao mu je što neki misle
Da je život negdje drugdje
I ne sanja se više stari san
Čekaju pasoš da odu van

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari se sjeća ratnih dana
Žao mu je što se ni klinci
Više ne igraju partizana

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je Dan Republike i stari kaže
Otvorite prozore, pijan je i čini mu se
Da logorske vatre u daljini gore
Logorske vatre, u daljini gore

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l' normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik, mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike


A možda se neko još uvek seća i onog "podvučeno žutim". (Leeeeesnina...)

Prvi Smeško

Prvi sneg svima, a nekome i prvi Sneško. Na temelje koje su juče postavile Chiharu i Mia danas se nadovezao iskusni sneškopravitelj ja. Iako je Chiharu verovala da je obavila skoro pola osnovnih radova, brzo sam je razuverio i ubedio da je u pitanju ipak bila samo trećina. Razlika u standardima! JIS (Japanese Industrial Standards) propisuje da se Sneško sastoji od dve kugle, po EN (European Norms) važe tri etaže.

Temelj za Sneška

Nije prošlo dugo i sve više trave u našem dvorištu je ponovo uživalo u Suncu kako su snežne kugle narastale. Na kraju smo morali malo da zadjemo i u komši'sko, ali samo za šiške. Tako je Sneško, a la Proka Pronalazač (obrati pažnju na kapu) uskoro dobio i sve ostale neophodne rekvizite, pa sam na kraju uzviknuo "Freeze!" i evo rezultata.
Opšte je poznato da su Srbi genocidan narod*, a takodje i da su Japanci izuzetno surovi**. Pa, prvo što je Mia uradila bilo je da Sneška učini što sličnijim Simonidi... I posle kao genotip nema veze, fenotip je dominantan. A možda je pretpostavka pogrešna, nego se Mia u igraonici druži sa praunucima "čistača" iz Dahaua***?


* Setite se samo kako se na jezicima naroda i narodnosti kaže za dete kada spava:

1. CR: "spava kao andjeo".
2. BiH: "spava ka' janje".
3. SR: "spava kao zaklano".

** Uvek sam se pitao da li je harakiri zbog ukupnog kašnjenja vozova od par minuta na godišnjem nivou bio stvarno dobrovoljan?

*** U okolini se nalazilo istureno odeljenje, čak sumnjam da je Carlos B. možda baš tu pohadjao par razreda...

Osveženje za iznenadjenje

Zaista je lepo kada nam jutro izmami osmeh. Jutros nas je sačekao prvi sneg ove godine, jupiii!!! (Ko se nije uželeo snega, ne mora da se smeši. ) Doduše, neki su ga dočekali nespremni i sa iznenadjenjem, iako nije januar... (Mada stvarno ne vidim nikakvu vezu izmedju "naše" ruže i "vaših" putara, osim nekog pogrešnog linka u mojoj glavi. )
Kad smo već kod putara, ovde više nego vrvi od istih. Krajnjosti se kreću od makina koje kao da su kupljene na Marsu pa sve do likova koji kašičicom sole svaki kutak. Ne zna čovek otkuda će da se pojave, a najgore je što su skoro nevidljivi i opet je očišćeno sve što treba da bude čisto. Zavisi ko šta očekuje, ali čak i neskromni nemaju razloga da budu nezadovoljni. Čak je i biciklistička staza bila raščišćena!!! To je sjajno, jer ostavlja bolničke krevete onima kojima su potrebniji, ali, sa druge strane, tolika agilnost ugrožava zdravlje gradjanstva na poseban način...

Stvar je krajnje prosta. Posle dve bezsnežne godine već sam počeo da se osećam kao Solunac, sa čežnjom se prisećajući nekih dana kada sam ranije ustajao da bih lopatao sneg oko zgrade. I taman sam se jutros zaradovao, zaslepljen snežnim belilom sa nezamagljene strane prozora, kad ono, 'oćeš, vraga! Sledeće što sam ugledao bio je domar koji mi je oteo planirani posao! Mrtav-'ladan je vozao lopatu za sneg, i to ispred mog very nosa! Štaviše, siguran sam da je to namerno činio, kako bi me iznervirao do krajnjih granica.

Doručak sam progutao u pola zalogaja ne da bih napravio gornju fotografiju, već da bih pokušao da osvojim svoje parče snega. Ali, avaj! Parking oko zgrade je već bio čist, i to ne samo od snega, nego i od automobila?! Svi su se već bili zaputili u brda i planine, ne sumnjam da su imali najnovije modele lopata sa sobom!!! Ne gubeći nadu, uzjahao sam svog vernog bajka i, po principu automatskog pilota, zapedalao prema Firmi. E, tu mi se konačno smračilo pred očima i ugasli su mi i poslednji tračci nade. Vraćamo se na crvenu rečenicu... I sve mi se čini da je to nešto kao beskonačna petlja u ovom germanskom algoritmu.

Nemajući izbora i načina da utrošim energiju (osim možda okrećući pedale do Berlina), ostatak dana sam proveo u Firmi, družeći se sa svojim modelom. Uskoro mi se pridružio i Šef, pa smo najveći deo popodneva proveli zajedno u mukloj tišini, svako u svom oblačku misli. Škrgutanje koje je sa vremena na vreme dolazilo iz Njegovog pravca uzalud je pokušavao da opravda glupošću kreatora softvera koji koristimo. Ja sam "od odmah" znao da u pozadini, u stvari, stoji dugogodišnja frustracija sa kojom sam ja tek počeo da se upoznajem... Opet crvena rečenica, kažem ja da je u pitanju programska petlja!!!

Oni koji su izgubili nadu da se iz petlje može izaći pre nego što su je i videli izgledaju 'vako:

8 (osam) se ne piše samo u index

Reklo bi se još jedan običan dan, čak ni nasmejan. Tu i tamo se kroz tanje slojeve oblaka može nazreti da Sunce negde ipak sija, a ovde se samo uzalud muči da makar jednim zrakom zaviri u u naš atar. Pa ipak nije tako! Danas je Ana napunila meseci kao u naslovu i eto razloga da nam osmesi jutros budu puta širi.

Mlinček

Crkla nam mašina za kafu, pa sada starinska tehnologija caruje!

Sve ovo iznad sam poslao na blog sa mobilnog telefona, zabave radi. I radi!!! Najbolje obožavam ovu tehnologiju, može čovek da se igra po vasceli dan a da mu ne dosadi.

Kućna igraonica

Nikakva novost da nam se u živote ušetala jesen krupnim koracima. Na početku beše pitoma, zavaravala nas žarkim i toplim bojama, da se ne opasuljimo odmah. Ali i Vlasi se ponekad dosete, a gde neće Japanci! Kako je sa hladnim danima odlazak u obližnju igraonicu na otvorenom izgubio sportski karakter, kućna gimnastika je počela da poprima neželjene razmere. Tako je internet pritekao u pomoć, da ne kažem e-bay...

Kada sam video šta moja Draga namerava da kupi, kao pravi Mijajlović, prvo sam pomislio da iskoristim svoje gradjansko pravo i protestvujem. Dalje sam počeo da razmišljam protiv čega bi ja to trebalo da se bunim? Pa, osim istanjivanja novčanika, valjda protiv ugrožavanja slobode, ograničavanja prostora, zatrpavanja istog nepotrebnim skalamerijama koje nikome ne trebaju. A onda mi je postalo jasno da je bolje da naše majmunče zateknemo na skalameriji kojoj to i jeste osnovna namena nego na nekom neplaniranom mestu a la luster (samo zato isti još nemamo, hehehe ).
Samo da znate, još uvek nisam uspeo da dodjem na red da napravim svoju konfiguraciju! Uz opasku da uz skalameriju ide i software za dizajniranje... Krajnje je vreme da kupimo Mii Personal Computer, izgleda. Nadam se samo da nismo zakasnili?!

Korporacijski izlet 03

Svaka velika firma za svoje saradnike organizuje izlete, picknicke, igre bez granica i slične dogadjaje, ne bi li se ljudi u opuštenoj atmosferi bolje upoznali i potom bolje saradjivali na poslu. Naša firma, MKE, možda jeste mala po broju ljudi, ali su zato ljudi veliki. Dodatna prednost nam je što se i tako lepo družimo, pa umemo da pravimo izlete i bez da nam ih Firma organizuje. Ipak, jednom godišnje zvanično je OK...

Eto, došlo je vreme da po treći put izadjem na zvanični izlet. Ove godine izbor je pao na posetu zamku Heiligenberg (Sveto Brdo). Dotični smo mi već obišli (piše ovde), ali smo videli samo zidove spolja (beše sve zamandaljeno, van sezone).

Vreme je bilo prohladno, ali sunčano i prijatno za šetnju, pa smo tako i postupili. Obišli zamak, pa onda u šetnju. Chiharu i Ana su morale nazad već posle prvih 10-ak minuta, jer smo ukapirali da Ana nije dovoljno obučena. Mia je imala toplo "počasno" mesto u stoličici-rancu na mojim ledjima, pa smo mami i Ani rekli "ćao" i nastavili šetnju. Posle dobrih sat i kusur, taman kada su kolena počela da mi kleckaju, bili smo na parkingu. Uh, kakva lakoća kada sam 13 kg Mie spustio na zem'!
Restoran je bio prijatan, a klopa odlična. Uz čašicu po čašicu razgovora brzo smo zašli duboko u noć... Naravno, mama je vozila nazad, i naravno, i Mia i Ana su najveći deo puta prespavale. Akcija prenošenja u krevet je bila uspešnija u Miinom nego u Aninom slučaju, ali je na kraju ipak zavladala blažena tišina...

Ko voli, nek' izvoli

Vozačka populacija verovatno zna da u Nemačkoj nema ograničenja brzine na auto-putevima. Da budemo precizniji, ne postoji opšte ograničenje, ono koje vam se obično smeška posle graničnog prelaza. Postoje deonice sa stalnim ograničenjem (recimo, na prilazima gradova), deonice na kojima se po potrebi regulacije saobraćaja "daljinski" definiše ograničenje (pale vam se brojke na semaforima), a postoje i slobodne deonice. Tu možete da ga gazite do daske, pa čak i da skinete dasku, ako vam je merak. Merak nema cenu, kaže stara narodna. Tako je, kaže Zakonodavac, ali ne na svakom mestu. Pa, da pogledamo koliko gde šenluk košta.
Naravno, potrebno je reći da je opšte ograničenje brzine u naseljenim mestima 50 km/h, osim ako saobraćajnim znacima nije drugačije regulisano. Van naseljnih mesta 100 km/h, osim ako... Za pretpostaviti je da postoji i neka sitna tolerancija prs' gore-prs' dole, ali ne znam koliko je to cm/s tačno.

Lažu Ameri kada tvrde da su najslobodarskija i najdemokratskija zemlja. Kod njih je najveća dozvoljena brzina 80 mph, tj. za dlaku 130 km/h! Poslednjih decenija teška bitka se bije oko poslednje oaze slobode, Nemačkih auto-puteva bez ograničenja brzine. Demokratija je ozbiljno ugrožena, ako stvar gledate pod pravim uglom. Nemci su nacija koja voli automobile, obaška Nemačke. Pa kažu: "pravimo dobre i brze automobile, gde ćemo da ih vozimo?!" Zagovornici ukidanja osnovnog ljudskog prava na lučenje adrenalina kažu da je prevelika brzina uzrok 43.5% teških saobraćnih nesreća, a da se 70% saobraćajki sa kolateralnom štetom u vidu ljudskih žrtava dešava na deonicama slobode. Kakva zloupotreba statistike! Ako su već sami loši i plašljivi vozači, citiraću Mr. Bonda: "Live and let die".*

Šta još da kažem, osim ličnog stava? Auto je izuzetno opasno sokoćalo, ne postoji garancija da će da nas odveze tamo kuda smo naumili. Već pri brzini od 30 km/h i bez pojasa postoje šanse da otputujemo u Večna lovišta. Šta onda reći za više od toga? Svaki pogled na auto-put izbliza je potencijalno letalan. Prepotentnih budala koje ne poznaju svoje granice ima svuda, uključujući i onu koja okreće točak upravljača mog auta. Ako nastavim sa razmišljanjem u ovom smeru, možda odlučim da više ne izlazim iz kreveta?! Teško. Ni XM ni Vo-vo nisu mogli više od 200. U početku je sve preko 150-160 značilo dosta adrenalina, sada sam na 200 samo malo više koncentrisan na planiranje putanje. Tada okretanje volana znači i okretanje auta, u obzir dolazi samo milimetarsko mickanje. A da imam auto koji može brže, siguran sam da bih ga tako i vozio. Teško je reći gde je granica. Ako smo dovoljno pametni, verovatno tamo gde je mi postavimo. Pod pretpostavkom da se nismo precenili. Sa druge strane, spoznaja da mogu sasvim legalno da izbelim auspuh kada god to pomislim ili poželim samo mi olakšava poštovanje svih ostalih ograničenja. I ima još nešto što bi valjda razoružalo i najhrabrije: gustina saobraćaja uspešno razredjuje svaku ideju o preticanju, osim kada su u pitanju traktori.

O poenima navedenim u tabeli možda neki drugi put, sada samo par reči. Ako skupite 8, dobijate opomenu. Ako vas ne napusti kolekcionarski žar, vaša dozvola će morati malo da se odmori. Sa 14 skupljenih poena zaista imate PROBLEM. 18 - poljubac za zbogom vašoj dozvoli. Poeni se brišu tek ako dve godine ne uberete nove, ili u medjuvremenu idete u auto-školu na dopunsku nastavu i napišete svaki domaći, čak i onaj tipa "100 puta na tabli: neću više da gazim pešake". I za kraj, tek toliko da se zna, Nemačka je prva uvela poene 1974. godine. Kao dopunsku lektiru mogu da preporučim, kao i obično, Wiki. A kada smo već tu, tu je i skraćeni pregled visine kazni za pojedine prekršaje.


* Živi i pusti druge da umru

Dodje leto i u naš kraj

Već neko vreme čekamo da se lepe i tople meteorološke okolnosti ustale. Izgleda da smo ih ovog vikenda dočekali. Šteta je što nam još uvek nije dostupna tehnologija prenosa mirisa ili snimanja utisaka, pa da ih sa vama podelim, ali juče popodne sam imao osećaj kao da sam negde na moru u Grčkoj... Skoro da je i uzorak vazduha mirisao isto kao onaj pohranjen u mom sećanju, sada već tako davnih 70-ih.

Jutros je osvanuo sunčan i obećavajuće lep dan. Pa, kad je tako, šteta ga je propustiti. Odlučili smo da doručkujemo na terasi, mali dodatni trud oko iznošenja dela nameštaja, pribora za jelo, te hrane i dece se zaista isplatio. Samo još da smo ustali po sata ranije, da ne moram da krijem pivo od Sunca... Kao što naša mala porodična tradicija kaže, nedeljom za doručak Weisswurst (bele kobaje), Brezel (velike perece) i Weissbier (spominjao vše nego jednom). To mu, u stvari, dodje tradicionalni proepodnevni obrok u Bavarskoj, a ne u Baden-Württemberg-u, ali mi smo jednostavno odlučili da se pravimo Englezi.

Prošle godine smo Miin bazenčić koristili samo jednom. Mislim, samo jednog dana, i to je bio 20. jun. Kad je već tako, prilika se ne propušta, pa sam otrčao do garaže. Usput me presrelo nekoliko fleševa u pozne 60-te i nanino i dedino dvorište u Kuršumliji. Deda ustaje ujutru, stavlja limeno korito na Sunce i puni ga vodom. Nana ga je već pretekla, podložila smederevac u letnjoj kujni i pristavila najveći lonac da ugreje vodu... Da bi Danko mogao da se igra patkicama, kockicama i svim ostalim radostima detinjstva.

Danas bazenčići nisu pocinkovani, kao što su nekad bili. Ovi plastificirani se lako buše, ali ipak nismo našli mane. Mia se brčkala i pre i po podne, prosipajući vodu i na sebe i na sve oko sebe... Uveče je bilo dovoljno da šampon bez ikakvih priprema sipamo na nju, mehurići su se sami napravili. Slatki snovi, Mia!

Sloboda stilova

Le(t)nji dan X, časova Y. Par spavalica uhvaćeno na delu. Prvo Anchan:

Dobro, to je mačka, nije ni čudo, reći ćete. Sledi Ana:
OK, ona je još beba, i treba da spava. OK, kažem ja, idemo dalje:
No comment, kažem ja...

Registracija auta u par nepodnošljivo lakih koraka

Bogati svet ne zna da siroma' uvek plaća više puta. Oni koji znaju, gundjamo i plaćamo. Svega sam toga ja bio svestan kada sam jesenas oplakivao XM i plaćao 600 € za Volo-vola. XM je umro, ali nije i nada da će kockasti Švedjanin biti samo privremeno rešenje. Važeći tehnički do maja je izgledao kao daleka budućnost. Avaj, prebrzo je ta budućnost postala opipljiva sadašnjost, pa sam se svojski potrudio da uštedim šta se spasti može. Promenio sam gume, diskove i kočione pločice na sva četiri točka, sredio ručnu da obavlja posao za koji je isprojektovana, zamenio zadnje amortizere (auto sa neispravnim amortizerima je opšta opasnost, jer se ne drži puta kako treba)... Rad džabe, delovi oko 300.

Onda sam otišao kod automehaničara u našem selu, kome sam u medjuvremenu zalepio etiketu "seronja". Lik je inače ovlašćen za tehničke preglede (ovde se to vika TÜV). Ugovorili smo termin za četvrtak (juče), tako da ima vremena da ga akreditovani inž pogleda i eventualno stavi primedbe, nakon čega bi bilo dovoljno vremena da se primedbe otklone.

Jedva sam stigao u Firmu, zvoni telefon i javlja novootkrivene probleme: kočiona creva su "narisovana", jedna polugica u vešanju je kaput, cev za kočionu tečnost za zadnje točkove je napadnuta hrđom. Sve je to bilo OK, ali vrhunac inventivnosti je bila konstatacija da prednji branik predstavlja opasnost za pešačku populaciju, jer je kvrcnut, pa krpljen, ali ima oštre ivice koje bi verovatno mogle da skinu par dlaka sa mačjeg repa u slučaju jačeg naleta vetra pri prolasku ispod istog*.

Pošto sam se već uhvatio u kolo, pristajem na sve i nastavljam da cupkam u ritmu. Petak, odlazim po auto. Račun je dostigao 300 i kusur, imam li izbora?! Pitam šta dalje, gde da nosim papire itd. Nema dalje! Sve je gotovo.

Razjašnjenje kako funkcioniše sistem: auto prolazi detaljan pregled tehničke ispravnosti (spisak je predugačak, šta se sve kontroliše) i kontrolu izduvnih gasova. Ako je sve u redu, ovlašćeni inžinjer potpisuje ta dva izveštaja, udara pečat u "saobraćajnu" i menja bedževe** na registarskim tablicama. Gotovo! Auto se smatra ispravnim sledeće dve godine.

Epilogue: reci ga da me je registracija koštala koliko i auto. Da nije prošao registraciju, vrednost bi mu bila možda 100-150 €, da ne pominjem da bih morao da kupujem drugi, da ga registrujem, osiguram itd, itd... Sada ostaje da sredim kvačilo (oko 500 €, ako odlučim da sam zasučem rukave mogu da prodjem sa 150), a kada postane stvarno vruće verovatno ću morati da prežalim još par stotina da sredim klima(vi) uredjaj.

Odaću vam jednu tajnu: počeo sam da manje mrzim Volvo kada sam ustanovio da ima Renault-ovu makinu i menjač. Barem nešto Francusko! A onda, popravljajući ga, dopala mi se jednostavnost... Svako poredjenje sa, recimo, "Osamnaesticom" je smešno. Ne u korist Renoa.




* Ime lika koji mi je pregledavao auto je Labinot Pajazitaj. Čist Nemac, tj. očigledno veći katolik i od samog pape. Nije ni čudo da je pravovremeno uočio kakvu opasnost predstavlja moj branik.

** Na prednjoj tablici je šestougaoni bedž za AU (Abgas Untersuchung, kontrola izduvnih gasova), a na zadnjoj je bedž opšte tehničke ispravnosti. Brojke na bedžu su meseci u godini, a mesec koji je u položaju "12 sati" je mesec kada ističe važnost. Godina je upisana u centru bedža, a boja bedža se razlikuje od godine do godine. Prosto, iz aviona se vidi da li je auto registrovan ili ne... Slobodno nastavite da smišljate kako sistem može da se izigra.

Amerikanac

U neka davna vremena, koja dišućim pojedincima još uvek deluju sveže i blisko, Amerika i Amerikanci su bili čuveni po dobru. Neki su se u medjuvremenu pokvarili, ali ima i časnih izuzetaka. Tako je stari, dobri Amerikanac bio domaćin drugom tradicionalnom susretu preživelih veterana IV-3 OVO "Bora Stanković", generacija '83.

Nije potrebno mnogo truda, više samo malo dobre volje i pozitivnog raspoloženja, pa da se organizuje i skupi 10-ak ljudi koji su i posle 25 godina još uvek u kontaktu i na, ako ne baš istim, ono na vrlo sličnim talasnim dužinama.
Pojedini trenuci su skoro vremeplovski. Naravno da je bilo priča sa Solunskog fronta i čuvenog "jel' se sećaš ono na času kod Vesne Računaljke...", a tek je lepo kada neki tako davni dogadjaji odjednom ožive i dogode se ponovo pred očima nasmejanih pripovedača i publike koja se već smejulji, tim pre što zna šta nailazi. Radjaju se nove asocijacije i nove i nove dogodovštine izlaze i bude stare iskre u našim očima.

Naravno da nismo ni prvi ni poslednji koji "prolaze kroz ovu fazu", ali smo mi jedni jedini u ovome trenutku koji čuvaju šarene deliće naše lepe prošlosti i mi smo jedini koji možemo samo ovako zajedno da ih sklopimo u celinu prepoznatljivu.
Dobro raspoloženje prema hrani takodje nije izostalo. "Al' neko dobro jede danas", sto je uskoro bio temeljito očišćen. Osta samo slika ova da svedoči...
Videćemo se mi ponovo, samo da se govorimo, ko, kada, kako, gde... Zašto se na svu sreću ne postavlja kao pitanje. Za sada.

A izabrali smo i dobrovoljca za organizaciju proslave 25 godina mature na nivou generacije, po svoj prilici 7. juna ove godine. za Radmilu!