Ko voli, nek' izvoli

Vozačka populacija verovatno zna da u Nemačkoj nema ograničenja brzine na auto-putevima. Da budemo precizniji, ne postoji opšte ograničenje, ono koje vam se obično smeška posle graničnog prelaza. Postoje deonice sa stalnim ograničenjem (recimo, na prilazima gradova), deonice na kojima se po potrebi regulacije saobraćaja "daljinski" definiše ograničenje (pale vam se brojke na semaforima), a postoje i slobodne deonice. Tu možete da ga gazite do daske, pa čak i da skinete dasku, ako vam je merak. Merak nema cenu, kaže stara narodna. Tako je, kaže Zakonodavac, ali ne na svakom mestu. Pa, da pogledamo koliko gde šenluk košta.
Naravno, potrebno je reći da je opšte ograničenje brzine u naseljenim mestima 50 km/h, osim ako saobraćajnim znacima nije drugačije regulisano. Van naseljnih mesta 100 km/h, osim ako... Za pretpostaviti je da postoji i neka sitna tolerancija prs' gore-prs' dole, ali ne znam koliko je to cm/s tačno.

Lažu Ameri kada tvrde da su najslobodarskija i najdemokratskija zemlja. Kod njih je najveća dozvoljena brzina 80 mph, tj. za dlaku 130 km/h! Poslednjih decenija teška bitka se bije oko poslednje oaze slobode, Nemačkih auto-puteva bez ograničenja brzine. Demokratija je ozbiljno ugrožena, ako stvar gledate pod pravim uglom. Nemci su nacija koja voli automobile, obaška Nemačke. Pa kažu: "pravimo dobre i brze automobile, gde ćemo da ih vozimo?!" Zagovornici ukidanja osnovnog ljudskog prava na lučenje adrenalina kažu da je prevelika brzina uzrok 43.5% teških saobraćnih nesreća, a da se 70% saobraćajki sa kolateralnom štetom u vidu ljudskih žrtava dešava na deonicama slobode. Kakva zloupotreba statistike! Ako su već sami loši i plašljivi vozači, citiraću Mr. Bonda: "Live and let die".*

Šta još da kažem, osim ličnog stava? Auto je izuzetno opasno sokoćalo, ne postoji garancija da će da nas odveze tamo kuda smo naumili. Već pri brzini od 30 km/h i bez pojasa postoje šanse da otputujemo u Večna lovišta. Šta onda reći za više od toga? Svaki pogled na auto-put izbliza je potencijalno letalan. Prepotentnih budala koje ne poznaju svoje granice ima svuda, uključujući i onu koja okreće točak upravljača mog auta. Ako nastavim sa razmišljanjem u ovom smeru, možda odlučim da više ne izlazim iz kreveta?! Teško. Ni XM ni Vo-vo nisu mogli više od 200. U početku je sve preko 150-160 značilo dosta adrenalina, sada sam na 200 samo malo više koncentrisan na planiranje putanje. Tada okretanje volana znači i okretanje auta, u obzir dolazi samo milimetarsko mickanje. A da imam auto koji može brže, siguran sam da bih ga tako i vozio. Teško je reći gde je granica. Ako smo dovoljno pametni, verovatno tamo gde je mi postavimo. Pod pretpostavkom da se nismo precenili. Sa druge strane, spoznaja da mogu sasvim legalno da izbelim auspuh kada god to pomislim ili poželim samo mi olakšava poštovanje svih ostalih ograničenja. I ima još nešto što bi valjda razoružalo i najhrabrije: gustina saobraćaja uspešno razredjuje svaku ideju o preticanju, osim kada su u pitanju traktori.

O poenima navedenim u tabeli možda neki drugi put, sada samo par reči. Ako skupite 8, dobijate opomenu. Ako vas ne napusti kolekcionarski žar, vaša dozvola će morati malo da se odmori. Sa 14 skupljenih poena zaista imate PROBLEM. 18 - poljubac za zbogom vašoj dozvoli. Poeni se brišu tek ako dve godine ne uberete nove, ili u medjuvremenu idete u auto-školu na dopunsku nastavu i napišete svaki domaći, čak i onaj tipa "100 puta na tabli: neću više da gazim pešake". I za kraj, tek toliko da se zna, Nemačka je prva uvela poene 1974. godine. Kao dopunsku lektiru mogu da preporučim, kao i obično, Wiki. A kada smo već tu, tu je i skraćeni pregled visine kazni za pojedine prekršaje.


* Živi i pusti druge da umru