Osveženje za iznenadjenje

Zaista je lepo kada nam jutro izmami osmeh. Jutros nas je sačekao prvi sneg ove godine, jupiii!!! (Ko se nije uželeo snega, ne mora da se smeši. ) Doduše, neki su ga dočekali nespremni i sa iznenadjenjem, iako nije januar... (Mada stvarno ne vidim nikakvu vezu izmedju "naše" ruže i "vaših" putara, osim nekog pogrešnog linka u mojoj glavi. )
Kad smo već kod putara, ovde više nego vrvi od istih. Krajnjosti se kreću od makina koje kao da su kupljene na Marsu pa sve do likova koji kašičicom sole svaki kutak. Ne zna čovek otkuda će da se pojave, a najgore je što su skoro nevidljivi i opet je očišćeno sve što treba da bude čisto. Zavisi ko šta očekuje, ali čak i neskromni nemaju razloga da budu nezadovoljni. Čak je i biciklistička staza bila raščišćena!!! To je sjajno, jer ostavlja bolničke krevete onima kojima su potrebniji, ali, sa druge strane, tolika agilnost ugrožava zdravlje gradjanstva na poseban način...

Stvar je krajnje prosta. Posle dve bezsnežne godine već sam počeo da se osećam kao Solunac, sa čežnjom se prisećajući nekih dana kada sam ranije ustajao da bih lopatao sneg oko zgrade. I taman sam se jutros zaradovao, zaslepljen snežnim belilom sa nezamagljene strane prozora, kad ono, 'oćeš, vraga! Sledeće što sam ugledao bio je domar koji mi je oteo planirani posao! Mrtav-'ladan je vozao lopatu za sneg, i to ispred mog very nosa! Štaviše, siguran sam da je to namerno činio, kako bi me iznervirao do krajnjih granica.

Doručak sam progutao u pola zalogaja ne da bih napravio gornju fotografiju, već da bih pokušao da osvojim svoje parče snega. Ali, avaj! Parking oko zgrade je već bio čist, i to ne samo od snega, nego i od automobila?! Svi su se već bili zaputili u brda i planine, ne sumnjam da su imali najnovije modele lopata sa sobom!!! Ne gubeći nadu, uzjahao sam svog vernog bajka i, po principu automatskog pilota, zapedalao prema Firmi. E, tu mi se konačno smračilo pred očima i ugasli su mi i poslednji tračci nade. Vraćamo se na crvenu rečenicu... I sve mi se čini da je to nešto kao beskonačna petlja u ovom germanskom algoritmu.

Nemajući izbora i načina da utrošim energiju (osim možda okrećući pedale do Berlina), ostatak dana sam proveo u Firmi, družeći se sa svojim modelom. Uskoro mi se pridružio i Šef, pa smo najveći deo popodneva proveli zajedno u mukloj tišini, svako u svom oblačku misli. Škrgutanje koje je sa vremena na vreme dolazilo iz Njegovog pravca uzalud je pokušavao da opravda glupošću kreatora softvera koji koristimo. Ja sam "od odmah" znao da u pozadini, u stvari, stoji dugogodišnja frustracija sa kojom sam ja tek počeo da se upoznajem... Opet crvena rečenica, kažem ja da je u pitanju programska petlja!!!

Oni koji su izgubili nadu da se iz petlje može izaći pre nego što su je i videli izgledaju 'vako: