Dodje leto i u naš kraj

Već neko vreme čekamo da se lepe i tople meteorološke okolnosti ustale. Izgleda da smo ih ovog vikenda dočekali. Šteta je što nam još uvek nije dostupna tehnologija prenosa mirisa ili snimanja utisaka, pa da ih sa vama podelim, ali juče popodne sam imao osećaj kao da sam negde na moru u Grčkoj... Skoro da je i uzorak vazduha mirisao isto kao onaj pohranjen u mom sećanju, sada već tako davnih 70-ih.

Jutros je osvanuo sunčan i obećavajuće lep dan. Pa, kad je tako, šteta ga je propustiti. Odlučili smo da doručkujemo na terasi, mali dodatni trud oko iznošenja dela nameštaja, pribora za jelo, te hrane i dece se zaista isplatio. Samo još da smo ustali po sata ranije, da ne moram da krijem pivo od Sunca... Kao što naša mala porodična tradicija kaže, nedeljom za doručak Weisswurst (bele kobaje), Brezel (velike perece) i Weissbier (spominjao vše nego jednom). To mu, u stvari, dodje tradicionalni proepodnevni obrok u Bavarskoj, a ne u Baden-Württemberg-u, ali mi smo jednostavno odlučili da se pravimo Englezi.

Prošle godine smo Miin bazenčić koristili samo jednom. Mislim, samo jednog dana, i to je bio 20. jun. Kad je već tako, prilika se ne propušta, pa sam otrčao do garaže. Usput me presrelo nekoliko fleševa u pozne 60-te i nanino i dedino dvorište u Kuršumliji. Deda ustaje ujutru, stavlja limeno korito na Sunce i puni ga vodom. Nana ga je već pretekla, podložila smederevac u letnjoj kujni i pristavila najveći lonac da ugreje vodu... Da bi Danko mogao da se igra patkicama, kockicama i svim ostalim radostima detinjstva.

Danas bazenčići nisu pocinkovani, kao što su nekad bili. Ovi plastificirani se lako buše, ali ipak nismo našli mane. Mia se brčkala i pre i po podne, prosipajući vodu i na sebe i na sve oko sebe... Uveče je bilo dovoljno da šampon bez ikakvih priprema sipamo na nju, mehurići su se sami napravili. Slatki snovi, Mia!