Drakula na nemački način

Dobrovoljno davanje krvi, drugim rečima. Ne plaća se po mililitru, ovo je ipak (još uvek) Evropa. :) Elem, kako to izgleda...

Stari, dobri ulični plakati, obaveštenja u poštanskim sandučićima, web lokacija... Informacije se nalaze svuda. Ko ima dobru i humanu volju, naći će informaciju i sam. Sportska hala škole u Immenstaad-u je sasvim prikladan prostor obzirom na odziv. Skoro da je bilo više ljudi nego što sam ih video za sve ovo vreme. ;)

Prvo treba popuniti upitnik. Da li ste pod nazebom, da li ste bolovali od ovoga i onoga, da li ste se bockali, tetovirali, "pirsingovali", putovali na Daleki Istok ili menjali znate već koga (ili "šta"), ne daj Bože glasali za Miloševića... (lažem! :P); da li ste preležali nešto iz abecede hepatitisa ("žutila" raznih nijansi), ili slučajno Sidu*...

Onda sledi pregled kod lekara i razgovor. Stvari stoje ovako:

1. Telesna temperatura: 36°C. Meri se pištoljem čiju vam "cevku" "nabiju" u uho.
   
2. Krvni pritisak: "120 sa 80". (Nije loše! :D) Meri se digitalnim aparatom sa klasičnom skalom, orijentacije radi.
   
3. Puls: kao u Yugi u naseljenom mestu, 60.
   

Ako niste dovoljno ručkali i "nalokali" se tečnosti, budete upućeni da to učinite. Onda pravac do medicinskog tehničara, koji vam ponovi deo priče, ubode vas i na licu mesta vam iskontroliše hemoglobin. (Rezultat po neznanoj skali: 13.4<15.5<18.8). Ponekada je ipak i dobro da budete mediokritet, barem u medicinskom smislu. ;)

Ostalo je skoro isto kao kod nas. Zavalite se u "poljski" krevet, doduše malo novije proizvodnje (nerazradjeno, brate). Pored kreveta čudno sokoćalo sa tasom odozgo, koji se još i klacka, a služi da se na njega položi PVC koji prihvata vaš ističući sok života. Valjda se klacka da poboljša sedimentaciju?! Digitalno "biiiiiiip" označava kraj istakanja dragocene tečnosti, koja bi tačno stala u flašu piva (od "nula-pet"). Pitaju vas hoćete li hanzaplast ili zavoj, i onda sledi najveće razočarenje: pritrči vam medicinski brat, i u valcer zagrljaju vas odvede do sledeće stanice (zvane "nadoknadjivanje tečnosti"). Mogli su barem za taj deo puta bar neku "kasvetnu" sestru da nadju?! (Priznajem, nije lak zadatak.)

Dalje, pravac trpezarija, na švedski način. Pokušajte da nadoknadite potrošeno. I, ako vam je prvi put, dobijete bonus: regulator pritiska u vidu boce belog vina. (Immenstaad-skog, doduše, ali sasvim OK). To vam je ujedno i "prva pomoć": ako vam se iznenada "prismrči" pred očima zbog nedostatka krvi, ili čega već. Prostrete se po ulici i navrnete flašu! C, c, c...


*Vic: Plavuša se ujutru seti da nije primenila zaštitne mere (tj. kondom), i pita: "Imaš li ti sidu?" "Zaboga, ne!", glasi zgranuti odgovor. "Dobro je, već sam se uplašila da ću ponovo da je dobijem..."

Vozačka dozvola - uvertira

Važan dokument! Krštenicu dobijate samo jednom u životu, svedočanstva koliko škola završite, a venčanicu koliko puta stignete. Gde je tu vozačka dozvola? Pa, ako vam je iz zakonski opravdanih razloga ne oduzmu, onda obično i nju dobjate samo jednom. Barem je tako bilo... Dok nam je domovina bila Yuga. Ova sadašnja iz poznatih i ostalih razloga nije stigla da potpiše odgovarajuće medjunarodne sporazume, i sada je ni Bugari ne bi priznali (jer se i oni spremaju da "udju" u EU). A nezvanično možete da čujete da se dozvola zemlje koja uzgaja mito i korupciju teško može uzeti za ozbiljno. Ko će da vam poveruje da ste "pošteno" položili vozački ispit? A tu i tamo su verovatno pojedini "snalažljivi" vozači našeg porekla doprineli sagi o našim vozačkim "vrlinama".

1998. godine standardizovane su vozačke dozvole u EU. Evo kako izgleda kategorizacija:

Bilo kako bilo, Nemačka država mi je dozvolila da vozim samo sa SCG dozvolom (bez medjunarodne), u trajanju od 6 meseci. Tako kaže Zakon. A onda dalje piše da je za nastavak upravljanja ljubimcem na 4 točka obavezna provera znanja...

Prvo treba obezbediti overen prevod postojeće vozačke dozvole. Srećna okolnost je da to može da se završi kod ADAC-a ("AMSS"), za tričavih 45 €. Naprave fotokopiju, pošalju je ovlašenom prevodiocu i overeni prevod dobijete poštom. :)

Sledeći korak je bio kontrola očinjeg vida. Odmah sam zamislio odlazak kod lekara opšte prakse. Čekanje. Uput kod specijaliste, opet čekanje... Ipak, ko pita ne skita, a kako smo već skitali, svratio sam kod prvog optičara da pitam. "Molim Vas, podjite za mnom", rekla je fina gospodja. "Sedite ovde, gledajte u ovaj ekran i čitajte mi redom na koju stranu koji znak pokazuje". Hm, to sam radio još kao mali, trebalo bi da još uvek umem da okrenem ruku na pravu stranu. Prva dva reda sam "oduvao". I peti je bio sasvim čitak. Ali! Gde su, do djavola, treći i četvrti?! Gde je "kvaka 22"? Setim se ja, i zažmurim na levo oko. Pojaviše se dva lelujava i mutna reda bez ikakve orijentacije. Ipak, nastavim ja hrabro (po sećanju ;) ) "links oben", "rechts unten", und so weiter (itd). Ajd' ponovo, ajd' sve ponovo. "Dobro je, to je sasvim dovoljno za vožnju", kaže teta. Platim ja to nekih 1o-ak €, i za sveukupno 15-ak minuta završim pos'o!

Sada me čeka kurs prve pomoći. O tom po tom, kada bude.

Nakon ove faze, sledi predaja sakupljenih dokumenata u MZ (Rathaus). Nisam spomenu sliku (biometrijsku, naravno), fotokopiju postojeće dozvole i potvrdu o uplati (videćemo koliko). Onda "oni" lepo provere autentičnost postojeće dozvole. (Očigledno je poverenje u falsifikatorske spososbnosti naše.) To traje 4-6 nedelja.

E, onda sledi teorijska i praktična provera znanja. Čuh da testovi mogu da se polažu čak i na našem jeziku (čitaj: hrvatskom). Pre praktičnog testa bilo bi normalno da se uzme neki čas vožnje, čisto da vide da li stvarno umete da vozite, jel', ili je to samo na papiru. Tu se dešava da pojedine auto-škole pokušavaju da vas ubede kako treba da odvezete ceo kurs, ne bi li vas još dodatno finansijski olakšali... Ko nasedne, plati.

Sve u svemu, celo zadovoljstvo posedovanja EU vozačke dozvole izadje na 700-800 €, na osnovu tudjih iskustava. Ja tek berem kožu na šiljak...

Pfingstmontag

10 dana iza Christi Himmelfahrt ("Isusov put na nebo"), dakle, 50 dana iza Uskrsa, "pada se" Pfingsten* ili Pentecost** ("50-i dan") i slave ga ne-pravoslavni hrišćani Jevrope. I neradan je uvek ponedeljak! :D

Avaj, nebo je plakalo celog dana (valjda tako i doliči), tako da nismo mnogo mrdali - ne samo iz kuće, nego čak ni po kući. Dokaz uredno priložen. ;)

* Nemački

** Engleski

Recikliranje

Da je zaštita čovekove okoline (?, k'o da samo čoveku pripada) veoma bitna, poznata je stvar. A pošto je čovek jedini trajno zagadjuje, lepo je tu i tamo primetiti brigu o zaštiti našeg okruženja. Sad, ovo je tema za duuugu raspravu i milion demagoških argumenata. Neko će već videti krajnji ishod svih pokušaja da naše potomke zaštitimo od nas samih...

Brže nego sida, mobilni telefoni se šire našom planetom (a kažu i da doprinose širenju iste ;) ). Hiper-produkcija i stalna pojava novih i novih modela stvara problem starih telefona. E, evo kako se to ovde rešava.

Kada kupite telefon, uz pakovanje dobijete i ovakav koverat (poštarina plaćena) u koji treba da stavite svoj stari aparat, zatvorite koverat i isti ubacite u najbliže poštansko sanduče. (Meko ili tvrdo prizemljenje - zavisi od doba dana. I, Nemački poštanski sandučići nisu kao engleski, pa, čak i ako ste se predomislili, nema šansi da izvodite egzibicije kao Mr. Bean! :P)

Bezbedno uklanjanje od tog trenutka postaje briga provadera od koga ste kupili (novi) telefon...
Telefon na slici je Simens A50*. Kupili smo ga kao polovnog (u Nišu), i u prvo vreme je bio uzoran radnik... A onda je počeo da prijavljuje "SIM Card Error!". Shvatili smo da je to, u stvari, najverovatnije posledica pretrpljenog emotivnog šoka nastalog preranim odvajanjem od YUMOBTEL-a, pa smo nastalu emotivnu prazninu pokušali da nadomestimo komadićem papira (umetanjem istog izmedju kartice i akumulatora). U početku je terapija dala dobre rezultate, ali se u poslednje vreme situacija iz dana u dan pogoršavala... Nijedan papir nije bio ni dovoljno mastan, ni dovoljno šaren, ni dovoljno debeo... Na kraju sam ja dotičnog gospodina lepo, u trenutku nastupa emocija, "zavrljačio" (u kantu za djubre, gde bih drugo). Kada su se emocije stišale, setih se "plave koverte zelene boje". I, tako... Tako je A50 otišao na svoje poslednje putovanje. Tako se ovde postupa sa starim telefonima.


P.S. Verujte mi na reč, ako bi se standard merio modelima telefona u upotrebi, naša Srbija ne zaostaje, a možda je i koji korak ispred Germanije...

Schwiza II

Po svim zakonima verovatnoće, u dva uzastopna weekenda vremenske prilike teško da budu identične! (To skoro i vrapci da znaju.) Tako smo hrabro prihvatili poziv da "svojim prisustvom uveličamo" Ankin 3. rodjendan.

Otkrovenje: Heidi je istinita priča! Barem pejzaži tako kažu.

Možda se u pastoralu dotičnog romana ROŠTILJ i ne uklapa, ali se u naš pejzaž savršeno uklopio. "Meso na žaru", tačnije "iznad žara". Glavno je da su švajcarski poreski obveznici svojim urednim uplatama pomogli da se uredi prostor za takav.
Tu je, naravno, bio i ekološki frizider, čiju efikasnost svi dobro znamo.

"Pivići" na temperaturnom prilagodjavanju

Od ostalih civilizacijskih tekovina, spremno su čekali kontejneri za sortiranje smeća, a prostor za procesirane bio-otpada izgleda ovako:
Donji deo fotografije opisuje prepoznatljivi pečat našeg porekla... :(

Elem, majstori su se bacili na posao, i veselo cvrčanje je ispunilo kristalno čist planinski vazduh. Kako je ceo dogadjaj bio uredno unapred prijavljen, dim nije prizvao uvek spremne vatrogasce. (U vrele letnje dane, nakon dužih suvih perioda, loženje vatre je zabranjeno. I nemojte da sumnjate da li se u suprotnom Polizei stvori vrlo brzo na licu mesta!)

Naravno da je na kraju stigla prava rodjendanska torta!!! :D Anka sada ima tri pune godine! :)

Štroka, zvana blato

Nakon nekoliko kišovitih dana, danas je ponovo suvo. Evo, da vidite kako izgleda jedan "Audi" nakon sve vode koja je pala sa neba... Čak mu je i "viljuška" upravljačkog mehanizma lepo oprana! ;)

Garantno pismo

Evo, danas sam imao prilike da se još jednom uverim u efikasnost Nemačke administracije. Otišao sam u Ausländeramt iliti Odsek za strance u Friedrichshafen-u, da bih regulisao Pozivno pismo za Strahinju, za ovo leto.

Samo četvrtkom Odsek radi i popodne, do 18 časova. Stigli smo oko 20 do 6 i dočekala nas je gužva (više od 10 ljudi u neformalnom rasporedu oko dva šaltera). Svi se nisu gurali i niko se nije nervirao i drao u priličnoj tišini i odsustvu miomirisa, da li je potrebno da napomenem. Moja procena je bila da nema šansi da stignemo do 6 na red, pa sam to i rekao Chiharu. Iznenadjeni odgovor je glasio da u Japanu ne zatvaraju šalter dok ne "obrade" sve koji su do kraja radnog vremena ušli u "ofis". E, pa, tako je i ovde!!! :D

Za "vadjenje" garantnog pisma potrebni su:

1. formular (dobija se na šalteru Ausländeramt-a), a sadrži osnovne podatke pozvane osobe,
2. obračun plate za poslednja tri meseca (to sam samo odštampao, jer mi svakog meseca stiže na mail),
   
3. pasoš i
   
4. 25 € ako je u pitanju odrasla osoba (12.5 za maloletne).

Pitam se, pitam: zašto se u našem jeziku dokumenti "vade", kao da treba nešto izvaditi iz neke duboke i mračne rupe, uz mnogo muke? :D

Iako je ljubaznu stariju gospodju "nešto zezao štampač", pa je, onako usput, morala i ponovo da unosi podatke, strpljivo smo se družili do skoro 7 sati. Ja sam dobio potreban dokument, a ona svoj kraj radnog vremena. Svi srećni, i svi zadovoljni... :)

P.S. Komentar ostavljam vama.

Schwiza I

Ovaj weekend, posle višemesečnih pregovora (kao da se radi o SALT-u), pripao je poseti Grabs-u i familiji Miladinović-Arandjelović. U prevodu, otišli smo da se družimo sa Natašom i Macanom, Ankom i Vukašinom (po malo*). (Za neupućene: Anka je divan rezultat sekundarne genetske kombinacije Nataša vs. Macan. Prvi uspešan projekat je rezultirao Vukašinom.)

Kao što to obično biva, barem po dubokom srpskom ubedjenju, ne valja kad se nešto dugoročno planira (dugoročni planovi su greška, najbolje je "na brzaka".): ) Možda to u kosmičkom poimanju vremena i ima smisla, a to što je baš ovog weekend-a bilo loše vreme, to je čista slučajnost. Mada, iskreno sam počeo da sumnjam u dotično shvatanje kada smo istog popodneva hteli da izadjemo u šetnju do Lichtenstein-a. Nas ljubljeni auto, koji nas je tako lepo dovezao, nije hteo da upali?! Sad, jeste da je kišilo, i jeste da Citroeni ne vole istu, ali... Udobno smo se smestili u Macanov C5 i skoknuli do Vaduz-a ("glavnog" grada Lihtenstajna). Tamo su, medjutim, neki "ludaci" trčali po ulicama, pa je saobraćaj bio zatvoren. Vratili smo se nazad, i popodnevnu kafu popili u jednom od retkih otvorenih kafića. Po povratku sam "prodžarao" sve dostupne konektore, i opet nista.

Uz čuveno "ne umeš ti to, Mijajloviću", Macan je seo i "kresnuo mi" auto?! :D Dobro je, sutra možemo kući, zaključili smo.

E sad, da li žene treba slušati ili ne, prosudite sami. Pošto je stajala pretpotavka da nas vlaga za..bava, Nataša je predložila da auto ubacimo u podzemnu garažu. Kontra-argument je kazao da je to jako loša varijanta ako posle ni tamo neće da upali... Tako je siroti XM ostao vani.

Jogunast ili ne, sutra tek nije hteo ni pisne!!! Na kraju smo pozvali ADAC (nemački AMSJ), i došli su u roku od sat i po. Bez uspeha, ali ko će već da se izbori sa silnom elektronikom, a još bez "platina" i ostalih "rezervnih delova iz gepeka"?! Na kraju je stigao šlep, i uz dranje patosa, natovarismo ga nekako (XM je VRLO nizak kad odstoji neko vreme, pa se skroz spusti)...

A onda, "šlag na tortu". Taman sam se popeo gore i oprao ruke, kad zvoni interfon i čika "nešto priča"... Sidjemo dole, a njemu crk'o akumulator!!! "Ako ti je, kad 'oćeš moj auto na silu da navučeš na prikolicu!" :P Onda, "Macane daj struju"... I tako naš "hm" ode za Friedrichshafen.
Macan nas je vratio kući... Ništa bez prijatelja, čak ni u tudjini! ;)


*Vukašin je već veliki dečko, i kao takvog ga nismo bog-zna-koliko zanimali.

Ostrvo cvećki

1. maj, "Dan rada". U stvari, dan odmora za radničku klasu! Na par kilometara severo-istočno od Konstance nalazi se ostrvce Mainau. Na sajtu možete da pročitate o istorijatu dotičnog, a ja bih ga uporedio sa "našim" Sv. Stefanom. Ostrvo bluzu obale, koje su vredne ruke pretvorile u poluostrvo (most čini svoje). Zahvaljujući blagoj klimi koju obezbedjuje Bodensko jezero, ovde uspeva "sve i svašta". Biljke, ptičice, ribice, i sl.

Celodnevni užitak razgledanja košta 4 evra za parking i 12.90 po odrasloj glavi za prelazak preko ćuprije. Vredi! Po površini i veličini, Mainau je veći od Sv. Stefana (iskreno, mrzi me da tražim egzaktne podatke. Internet je tu, koga interesuje!)
Tu su i poniji za jahati, i jarići i jagnjići za pipnuti...
Možda se cela priča stvarno i vrti oko para, ali nije nam bilo žao! Eto nas ponovo, čim se ukaže prilika. :)