Sve što je lepo, ima kraj...
... Ali i novi početak. Danas došao kraj Strahinjinom boravku, ali verujem da je ovih petnaestak dana u stvari bio uvod u nešto mnogo važnije. Obzirom da će Strahinja biti u prilici da dodje ponovo i ponovo, ovo je tek početak upoznavanja jednog novog i drugačijeg sveta u odnosu na onaj kojim je "normalno" okružen. Koji je bolji nemam nameru da komentarišem, a to sada i nije bitno. Važna je prilika i mogućnost spoznaje, a ostalo je na Strahinji, kako će da "isprocesira".
Dakle, alarm se oglasio u 4:20 po srednje-evropskom vremenu. Rutinirano smo se spremili i krenuli. Put je bio "čist", pa smo napredovali čak i brže od plana. Uz, sada već skoro tradicionalno zaustavljanje na odmorištu Lechwiesen*, stigli smo na aerodrom u skladu sa tajmingom.
Nakon što smo dobro zapamtili gde smo ostavili auto**, obavili smo uobičajenu proceduru (pri čemu je Strahinja uspeo nakratko da "izgubi" svoju avionsku kartu, ali hvala poštenoj nalazačici!) Kiss&hug, "vidimo se u septembru", i Strahinja je nestao iz vidokruga naših pogleda. :((
Nastavak dana je proveo svoje mesto na jezercetu u okolini Minhena, blizu Dahau-a - Karlsfelder See. Pri samoj pomeni imena "Dahau" podišla me jeza, ali me je Aca ubedio da nema mesta strahu. Doduše, kada smo zakoračili u vodu, jeza se navaratila! Prethodnih 15 dana je bilo 'ladno i kišovito... Pošto boj ne biju kupaći kostimi, nego srca u junaka, izokupasmo se mi sve u 16! U skladu sa zaista vrućim danom.
U medjuvremenu smo izmenjali SMS-ove o uspešnom pristignuću svetskog putnika i uspešnom dočeku, naravno. A posle prijatno provedenog popodneva smo stigli kući taman na vreme za večeru i za psihološke pripreme za predstojeći radni dan...
* Raststation, tj. klasičan restoran sa bezinskom pumpom (ili obrnuto?!) za "odmoriti se i prezalogajiti", 50-ak km "ispred" Minhena (odavde gledano).
** Postoji čitava zbirka priča o ljudima koji zaborave gde su ostavili auto, a ispričala ih je nekom prilikom aerodromska služba za parkiranje. Meni je najbolji lik koji je hladnokrvno rekao "ali ja sam zapisao registarski broj auta pored koga sam parkirao?!" :))
Dakle, alarm se oglasio u 4:20 po srednje-evropskom vremenu. Rutinirano smo se spremili i krenuli. Put je bio "čist", pa smo napredovali čak i brže od plana. Uz, sada već skoro tradicionalno zaustavljanje na odmorištu Lechwiesen*, stigli smo na aerodrom u skladu sa tajmingom.
Nakon što smo dobro zapamtili gde smo ostavili auto**, obavili smo uobičajenu proceduru (pri čemu je Strahinja uspeo nakratko da "izgubi" svoju avionsku kartu, ali hvala poštenoj nalazačici!) Kiss&hug, "vidimo se u septembru", i Strahinja je nestao iz vidokruga naših pogleda. :((
Nastavak dana je proveo svoje mesto na jezercetu u okolini Minhena, blizu Dahau-a - Karlsfelder See. Pri samoj pomeni imena "Dahau" podišla me jeza, ali me je Aca ubedio da nema mesta strahu. Doduše, kada smo zakoračili u vodu, jeza se navaratila! Prethodnih 15 dana je bilo 'ladno i kišovito... Pošto boj ne biju kupaći kostimi, nego srca u junaka, izokupasmo se mi sve u 16! U skladu sa zaista vrućim danom.
U medjuvremenu smo izmenjali SMS-ove o uspešnom pristignuću svetskog putnika i uspešnom dočeku, naravno. A posle prijatno provedenog popodneva smo stigli kući taman na vreme za večeru i za psihološke pripreme za predstojeći radni dan...
* Raststation, tj. klasičan restoran sa bezinskom pumpom (ili obrnuto?!) za "odmoriti se i prezalogajiti", 50-ak km "ispred" Minhena (odavde gledano).
** Postoji čitava zbirka priča o ljudima koji zaborave gde su ostavili auto, a ispričala ih je nekom prilikom aerodromska služba za parkiranje. Meni je najbolji lik koji je hladnokrvno rekao "ali ja sam zapisao registarski broj auta pored koga sam parkirao?!" :))
Postovi
Nema komentara:
Objavi komentar