Koji ste OS?

Ako vas interesuje da li ste neka od verzija Linux-a, OS/2 ili (ne daj Bože) neki od Windows-a, probajte sledeći Test.

Ovo je psihološki test u svrhu zabave, tako ga treba i shvatiti. Drugim rečima, nemojte da padnete u depresiju ako vam se ne dopadne dodeljeni Operativni sistem!!! Prijatnu zabavu želim. :D
P.S. Ja sam "ispao" Red Hat Linux, tek tol'ko da se zna! ;)

Sve što je lepo, ima kraj...

... Ali i novi početak. Danas došao kraj Strahinjinom boravku, ali verujem da je ovih petnaestak dana u stvari bio uvod u nešto mnogo važnije. Obzirom da će Strahinja biti u prilici da dodje ponovo i ponovo, ovo je tek početak upoznavanja jednog novog i drugačijeg sveta u odnosu na onaj kojim je "normalno" okružen. Koji je bolji nemam nameru da komentarišem, a to sada i nije bitno. Važna je prilika i mogućnost spoznaje, a ostalo je na Strahinji, kako će da "isprocesira".

Dakle, alarm se oglasio u 4:20 po srednje-evropskom vremenu. Rutinirano smo se spremili i krenuli. Put je bio "čist", pa smo napredovali čak i brže od plana. Uz, sada već skoro tradicionalno zaustavljanje na odmorištu Lechwiesen*, stigli smo na aerodrom u skladu sa tajmingom.

Nakon što smo dobro zapamtili gde smo ostavili auto**, obavili smo uobičajenu proceduru (pri čemu je Strahinja uspeo nakratko da "izgubi" svoju avionsku kartu, ali hvala poštenoj nalazačici!) Kiss&hug, "vidimo se u septembru", i Strahinja je nestao iz vidokruga naših pogleda. :((

Nastavak dana je proveo svoje mesto na jezercetu u okolini Minhena, blizu Dahau-a - Karlsfelder See. Pri samoj pomeni imena "Dahau" podišla me jeza, ali me je Aca ubedio da nema mesta strahu. Doduše, kada smo zakoračili u vodu, jeza se navaratila! Prethodnih 15 dana je bilo 'ladno i kišovito... Pošto boj ne biju kupaći kostimi, nego srca u junaka, izokupasmo se mi sve u 16! U skladu sa zaista vrućim danom.

U medjuvremenu smo izmenjali SMS-ove o uspešnom pristignuću svetskog putnika i uspešnom dočeku, naravno. A posle prijatno provedenog popodneva smo stigli kući taman na vreme za večeru i za psihološke pripreme za predstojeći radni dan...


* Raststation, tj. klasičan restoran sa bezinskom pumpom (ili obrnuto?!) za "odmoriti se i prezalogajiti", 50-ak km "ispred" Minhena (odavde gledano).

** Postoji čitava zbirka priča o ljudima koji zaborave gde su ostavili auto, a ispričala ih je nekom prilikom aerodromska služba za parkiranje. Meni je najbolji lik koji je hladnokrvno rekao "ali ja sam zapisao registarski broj auta pored koga sam parkirao?!" :))

"Rojs-Rojs", ime(na) za diku

Barem je tako zvučala interpretacija kada sam ja prvi put čuo za marku. Nije za zameriti, bili smo osnovci-početnici. Dakle, današnja priča se tiče "Rolls-Royce"-a!!! Istini za volju, Rolls-Royce nije poznat samo po savršenim automobilima, ali je po njima svakako najpoznatiji širokim narodnim masama. A ko ima imalo ljubavi prema istoriji avijacije, možda će reći da auti i nisu najvažniji u priči... Odeljak avionskih motora je drugi po veličini u svetu.

Bilo kako bilo, mi smo danas posetili najveći muzej "Rolls-Royce" automobila u svetu!!! Nalazi se u Dornbirn-u, Austrija. Mestašce pod Alpima od 40-ak tisuća duša, 4 muzeja i blizu nam. Začudo, slavni austrijski turizam je omanuo i nisam našao direkni link na "ličnu" internet-prezentaciju grad(ić)a. Za pohvalu je što je bilo više nego dovoljno putokaza za muzej, tako dobro tempiranih. Taman kad pomislite da možda niste negde pogrešili, pred očima vam nikne novi.
I, konačno stigosmo pred zdanje... Čak i manje iskusnom oku neće promaći činjenica da Rolls-Royce-vi em ne izgledaju ovako, em nisu crveni, a obaška što nijedan normalan muzej ne drži svoje exponate na ulici?! Samo smo slučajno naišli kada je i grupa ljubitelja (i vlasnika) Ferrari-ja bila u poseti muzeju...

Slika iz muzeja nema iz prostog razloga što je slikuvanje ZABRANJETO! Odnosno, može, ali uz doplatu, što smo mi piroćanski ljubazno odbili. Policija, koja se u kontekstu zabrane pominje, i ne zvuči kao odabrano društvo... Da sam bio malo bezobrazniji, verovatno bih došao u iskušenje da iskoristim odsustvo osoblja u nekoliko navrata. ;) Muzej je lepo organizovan, i zaista bogat eksponatima. Ima jako mnogo vozila "od pre rata" (drugog velikog), u zilion luksuznih varijanti. Naravno, pokriven je period do današnjih dana...
Pogadjate šta prethodna slika prikazuje?! :D Pa, putnici su ogladneli. A glad nije uvek proporcionalna telu! ;) Imali smo tu čast da klopamo u kafani koju je tu i tamo voleo da posećuje i jedan od "kajzera". Piše o njemu čak i u jelovniku. Zaboravih ime čoveku, samo sam zapamtio da je imao zaista striktan režim života, uključujući otvaranje očiju u 4 ili 5 ujutru svakog dana. (Jadna njegova posluga!)
Jedna od alpskih rečica koje svoje putešestvije okončavaju u Bodenskom jezeru. Dornbirner Ach je kapaciteta možda Toplice, samo 'ladna.

Zajednički rodjak

Neki imaju ostrvo*, neki brdo, ali svi imamo istog rodjaka! Barem još od čika-Darvina kruži priča da su nam majmuni bliski rodjaci...

Već sam pominjao Salem par puta. E, u okolini ima naših rodjaka koji se baš majmunišu! Razlog za to ne treba tražiti dalje, jer počiva u činjenici da su svi "originale" majmuni. I štaviše, svi žive na jednom brdu. Zato se i zove "majmunsko brdo", a stanovnici su tzv. "varvarski makaki" majmuni. Naselje ima površinu od 20 ha i obim od ograde.

Na kapiji nas je sačekao ljubazni i mladjani čuvar, koji nam je uvežbanim (čitaj: monotonim) glasom izdeklamovao nemačka pravila ponašanja. Malo se zagrcnuo tek pred kraj, kada smo progovorili na engleskom. U svakom slučaju, skontali smo se. Zagrabili smo po šaku kokica predvidjenih za čašćenjenje meštana i ušli u prostor koji me je visokom ogradom podsetio na "Park iz doba Jure". Jedino me nije struja protresla kada sam dodirnuo mrežu.
Očito je bilo vreme popodnevne dremke! Ili su ih gosti pre nas toliko dobro nahranili?! Ipak, nisu baš svi bili u komi. Mladji su se jurcali unaokolo pod budnim pogledima majki, a budni pojedinci su čak tu i tamo pokazali interesovanje za naše kokice (kukuruzne).
Usput smo nailazili i na postavljene table sa objašnjenjima o životu i navikama ovih po ponašanju zaista čovekolikih stanovnika. Druga grupa tabli su u stvari pitalice (ima i odgovora). E, tako smo naučili da su varvarski makaki majmuni po nekim pitanjima mnogo manje majmuni nego neki ljudi. Recimo, imaju izuzetno razvijen društveni život, i kao rezultat, visoku demokratsku svest: vodja je izborna funkcija. Kako izgledaju predizborne kampanje, to je već drugo pitanje. Možda je to mnogo manji cirkus nego u nekim izuzetno demokratskim državama? B-)

Bištenje je elegantan način izražavanja simpatije. A sa lepim ide i korisno...

Jednom sam čuo priču da Cigani po svojoj tradiciji "otudjivanje materijalnih dobara" ne smatraju nemoralnim. E, pa, bez ikakvih insinuacija, ali izgleda da je jednome od domaćina ova priča omiljena! Tako je kesa sa Miinom flašicom, portiklom i ostalim priborom munjevitom brzinom dospela u ruke dotičnog dase. Chiharu je tokom izvodjenja odbrambenog zahvata dobila ogrebotinu, a kada sam ja hteo da preskočim ogradu i tipu objasnim neke stvari, na pola koraka sam dobio jednoglasnu zabranu. Sreća pa je čuvar bio u blizini, i ubrzo su se sve stvari našle u posedu zakonitih vlasnika... Sve se lepo završilo, a doprinos petka 13.-og celoj priči neka komentariše kako ko hoće. :P
U sastavu parka je i jezero sa raznim vrstama životinja. A kome će ova dugonoga lepotica da unese radost u kuću, ostaje da se vidi...

I za kraj, nisam odoleo da ne slikam detalj koji nema veze sa prethodnom pričom, osim što prikazuje drveni pod stajališa na obali jezera. U stvari, to samo izgleda da se na slici vide daske. Moje oko je videlo šrafove, i to ni manje ni više nego TORX**. B-) Eto, tehnički napredak jedne nacije vidjen na sitnom detalju. Tatice, ekseri više nisu u modi! ;)


* Naravno, mislio sam na "Majmunsko ostrvo" na Nišavi.

** TORX je oblik (vrsta) zavrtnja narodu poznat pod poplarnim nazivom "zvezda".

"Vodeni svet" u Konstanci

Napokon jedan dan bez kiše! :D Tako smo Strahinja i ja odlučili da se provozamo do Meersburg-a, uskočimo na feribot do Konstanz-e i obidjemo "Vodeni svet". Naravno da smo usput zastali da bacimo pogled na Jezero sa jednog od omiljenih vidikovaca.
"Vodeni svet" spolja liči na celinu lepo poredjanih (velikih) kontejnera, ali iznutra izgleda sasvim normalno. Mogu se videti raznorazni stanovnici raznoraznih mora! Priznajem da je iz nemačko-englesko-francuskih naziva bilo malo teško pokapirati koja je riba koja, ali na kraju, sve ribe liče jednu na drugu! Barem po tome što znaju da plivaju. Dodatna teškoća za raspoznavanje je što ima mnogo zakrivljenih debelo-staklenih površina, pa kad to slikate, bolje da niste ni slikali. ;) A na kraju, "dobre ribe" su i tako uvek prepoznatljive na prvi pogled. B-)
Jedan od akcenata izložbe je činjenica da (u proseku) svake sekunde umru dve ajkule. Na izgled zvuči bezazleno, ko ih pa još voli?! Problem je u tome što stradaju od ljudske ruke, a to znači na krajnje neprirodan način... Dalje, to znači atak na biološku ravnotežu, i još mnogo više. To što niko od nas (osim Robija) u svom životu nije sreo "morsko kuče" i nije neka uteha. Tužna je istina da Čovek* uništava sve što može da dohvati, pa su jedino neke ribetine (ribice?) na veeelikoj dubini sigurne (još neko vreme). ;)

U nastavku smo imali zadovoljstvo da sretnemo "Hedvigu" **.

I, na kraju lepog i suvog dana, smo ipak imali neplaniranu "zabavu". Elem, moja bicikla se, usled vanrednih trkačkih napora usput, "raz...la", pa smo zamenili mesta i nekako se došlepali do kuće. Dogadjaj se, izgleda, desio čisto da razbije monotoniju i unese blagi duh avanturizma u sveokružujuću nirvanu...


* Što li se to piše velikim slovom, u ovom slučaju, pa čak i šire?! :(

** Čitaocima Harija Potera je glupo objašnjavati, a ostalima... Ima li smisla?! ;)

Minimundus odistinski

Nismo stigli do "treća-sreća", uspelo nam je odmah iz drugog puta! :P Dakle, današnji dan smo, najvećim delom, posvetili Minimundus-u. "Svet u malom", u slobodnom prevodu. Kada spojite Nemačku preciznost sa poznatim svetskim gradjevinama, dobijete filigranske makete koje vas, ako u vama još uvek ima Petar Panovskih iskrica, začas odvedu na put oko sveta...
Nešto mnogo mirna ova Neretva, reći ćete, ali to u stvari i nije samo Neretva, nego i Temza i Nijagara istovremeno...
U okviru parka je i 4D-bioskop*, posvećen geniju optičke varke, M.C. Escher-u. Za petnaestak minuta, koliko traje projekcija, shvatite da razbijanje četvrte dimenzije može da bude "mač'ji piš", uz malu pomoć Petra Pana i polarizacionih naočara!

Skoro kao perpetuum mobile, ovaj vodopad?!

Nakon klope "spustili" smo se do Ravensburg-a i Toys"R"us**-a. Raj za klince i klinceze, a bogami i za one koji još nisu sasvim odrasli. Ko li je to izvalio da su muškarci velika deca?! ;)
A tu je i budući vitez reda jedi (džedaj)...
Red je napomenuti da se u Ravensburg-u prave daleko najbolje puzzle, ilivam slagalice. Dakle, poslastica za Vesnu: "male" slagalice po skromnoj ceni.
I za sam kraj, osvežavajući napitak za zetove. B-) Možda nisu baš svi zetovi žedni krvi (svoijh tašti), a još je sigurnije da nisu ni sve tašte baš pune vitamina... Ipak, napitak sačinjen od dotičnih dokumentovano postojiii!!!

* 4D-bioskop. Trodimenzionlani ugodjaj se dobija zahvaljujući dvostrukoj projekciji na platno, pri čemu svako oko vidi sliku iz samo jednog projektora, uz odgovarajuće polarizacione naočare. "Četvrtu" dimenzija se obezbedjuje sistemom za pomeranje sedišta... Tako da stvarno imate osećaj propadanja ili "uzletanja". :)

** "Toys are us" tj. "тојзарас", ili "igračke to smo mi". Zvuči kao ime nepostojećeg dinosaurusa, a u stvari je kompanija koja po sistemu McDonalds-a po unificiranim standardima prodaje igračke svuda po svetu. Stvarno ima svega!

Minimundus aka Lindau

Utorak, a vreme opet šućmurasto. Dali će iz ovih sivih oblaka da padne nešto? Sve liči na"'oće ka.i, neće ka.i". Ipak, nekako se skockamo i krenemo da obidjemo Minimundus. To je ipak samo 20-ak km. Avaj, na flajeru koji smo imali ne piše da ponedeljkom i utorkom ne rade?! OK, može i sutra, ali šta onda danas? Na licu mesta se dogovorimo da skoknemo do Lindau*-a... Nema da omane, nema šansi da su zatvorili celo ostrvo?! :P

I evo, upravo sam sada ustanovio da smo u (na) Lindau**-u bili barem 4 (četiri) puta, a da nisam ostavio ni slovce na tu temu! :( E, pa, daklem, hm... Lindau je gradić na samom jugo-istoku Bodenskog jezera i vrlo blizu Austrije. Stari deo grada se nalazi na prirodnom ostrvu, dakle idealna pre-set pozicija za dodavanje kula i zidova. Danas je sa kopnom povezan "normalnim" mostom (a i železničkom prugom, pá preko mosta, na drugom kraju ostrva).
Stari deo grada je lep i živopisan, sa mnoštvom arhitekture iz prošlih vremena i tu i tamo tesnim ulicama.
Meni je ovoga puta zapao za oko jedan Kafe-bar-klub, možda skoro kao "Kafić 'Uzdravlje'":
Živeli!


* Link na tekst iz Wikipedije (na Engleskom, mada je Nemački tekst kudikamo bogatiji).

** Link na zvaničnu prezentaciju grada (na Engleskom).

OldtajmerZ ParadiZ

Ponedeljak, i opet kiša!!! Kuda danas? Pa, negde gde ima krova nad glavom... Muzej, recimo. Tako je izbor pao na, kako kažu, najveću i najlepšu privatnu kolekciju starih automobila. Čika koji stoji iza zbirke od preko 200 automobila se zove Fritz B. Busch i markantna je ličnost i ljubitelj četvorotočkaša, poznati test-drajver autor mnogih textova o autima, počev od 60-ih.

Muzej se nalazi u Wolfegg-u, 50-ak km severo-istočno od "nas". Iako na s je kiša pratila sve vreme, bilo je prijatno voziti se kroz šumovite i brdovite predele, a sve to presečeno dobrim asfaltom sa lepo obojenim linijama i ukrašeno gomilom jarko-žutih putokaza.

Od nas četvoro posetilaca, verovatno sam jedini ja bio ophrvan napadima nostalgije na svakih par koraka. Toliko poznatih likova iz MOG detinjstva! Čak i ako Miu ne uzmemo u razmatranje, ni Chiharu ni Strahinja ne pamte "nikoga" od njih na "moj" način... Ipak, recimo da smo barem nas dvojica uživali. :)

Čuveni i predivni Jaguar E-type

Ja sam, naravno, najviše bio oduševljen Sitroenima. Možda Francuzi nisu baš totalno ludi, ali mislim da je "Spaček" Sahara, sa jednim motorom pod haubom, a drugim u gepeku, zaista spektakularno rešenje. B-)
Poslastica za mamu i tatu će verovatno biti FIAT 600, koji se od bivšeg "našeg" razlikuje (skoro) jedino po boji. :D
Ostatak fotki je na uobičajenom mestu...

Weekend u Minkenu

Naravno da je Minhen ovog leta i Strahinjinog boravka bio nezaobilazan. To nema nikakve veze sa Baronom Minhauzenom, dapače. :P Stvarno se dogodilo!
Uvodna šetnja ovog petka je krenula, odakle bi drugde, nego sa epicentralnog Marienplatz-a. ;)

Subotu smo rezervisali za posetu Deutsches Museum-u, najvećem muzeju nauke i tehnologije u svetu! Jedan dan je malo za obilazak kompletnog sadržaja, bili smo toga unapred svesni.

Moj prvi susret i nezaboravno iskustvo datira od pre 25 godina (!) Da li je suvišno napomenuti koliko je tadašnji budući mašinac bio impresioniran?! Evociranje sećanja nije samo naziv takmičenja "Tito, revolucija, mir", već realnost. Zaista je bilo zadovoljstvo ponovo videti "gomilu" eksponata koji "rade" (i onu drugu, manju, gomilu onih koje su vredni posetioci u medjuvremenu stigli da "pokvare"). Nakon obilaska ovakvog muzeja čovek lako shvati značenje reči "Mercedes"... Iliti kako su Nemci postigli ovakvo tehničko (i svako drugo) savršenstvo.

Strahinja pored Harrier-ove "makine"

Naravno da dosta toga nismo stigli da vidimo, treba nešto ostaviti i za sledeći put! ;)
Nedelju smo proveli nedeljno, uz kasni doručak i kasni izlazak. Meta je bio već spominjani Englischer Garten, a ideja susret sa društvom iz Srpske akademske mreže (takodje već spominjane). Nekako smo se snašli i našli u okolini "Kineskog tornja", a u solidnoj hladovini. Članovi su pristigli u poprilično neočekivanom broju, tako da smo se jedva smestili za isti sto. I, opet mešani jezici: engleski, nemački, srpski, francuski...
E, na kraju nas je zeznulo (ne)vreme... U prevodu, kiša. :(
Za transport do garaže Mia, Chiharu i Strahinja su dobili traxi (tricikl-taxi), a ja kišobran i guranje kolica.

Zamka dva, tra-la-la

Danas smo posetili dva zamka-tvrdjave u dva grada na "z", Sigmaringen i Singen.

Zamak u Sigmaringenu je lepo očuvan i još uvek u vlasništvu porodice Hohenezollern. To je jedna od "najaristokratskijih" porodica u Nemačkoj, i skoro da nema kraljevske porodice u Evropi u kojoj nema i njihove krvi. (U to vreme nisu znali za transfuzije, pa onda ćete i sami znati koji je drugi način.... :P) A sam zamak je jedna od ponajvećih privatnih rezidencija u Nemačkoj. Prvi put se pominje davne 1077. kao tvrdjava, a u medjuvremenu je dogradjivan i ulepšavan. Uvežbano oko može da uoči različitost stilova od ranog srednjeg, pa sve do XIX veka. I dan danas moćno gospodari Dunavom i okolinom. Unutrašnjost šljašti na sve strane i na sve moguće načine, od ono malo prostorija dostupnih javnosti... Obaška što je fotografisanje zabranjeno (pod pretnjom izručenja policiji, što je ipak malo bolje od pretnje smrću ;) ). Može da se doplati, naravno. Mi smo "piroćanski" doplatili, pa smo bili primorani da budemo "snalažljivi" (tamo gde je to bilo finansijski bezbedno). :P Bili smo fascinirani jednim venecijanskim ogledalom, sa milion filigranskih staklenih detalja. Transport od Venecije do Singena, zbog lomljivosti, obavljen je u puteru!!!

Izgleda da su svi muški lovački članovi porodice izuzetno mrzeli "srneću" populaciju, ili su im žene bile alave na srnetinu?! Tokom vekova skupilo se "nešto" trofeja, jer su društva za zaštitu životinja tada bila daleka budućnost... Da li koreni holokausta vode poreklo od srnocida?!

Tvrdjava u Singenu je najveća tvrdjava (u ruinama) u Nemačkoj. Izgradnja je počela negde oko 900 godine (na vrhu nekadašnjeg vulkana), nastavila se kroz vekove, i nikada nije bila osvojena. Tokom tzv. "tridesetogodišnjeg rata" (1618-1648) pet puta je bila bezuspešno opsedana. A onda se rodio Napoleon... Tadašnji komandant je dotičnom velikom osvajaču predao tvrdjavu bez ijednog ispaljenog metka, a za kaznu morao da gleda kako se francuska artiljerija vežba na njoj... Paljba po (do tada) lepoj tvrdjavi je počela 10. oktobra 1800., a 1. marta 1801. Napoleon je verovatno zaključio da ne vredi više trošiti municiju na ruinu...?!

Zahvaljujući Napoleonu, Strahinja i ja nismo imali mnogo problema da osvojimo strm prilaz tvrdjavi, a potom i samo utvrdjenje. Usput duvajući vetar i nije bio neka prepreka za dvojicu iskusnih ratnika. ;)

Već mnogo godina unazad se intenzivo izvode restauratorski radovi (izgleda mi da je najveći problem saseći prirodu koja buja na sve strane). Sa brda se pruža veličanstven pogled na okolinu, koliko to vremenski uslovi dozvole. Pogled na Singen, i "vrh" Bodenskog jezera.

Dan JUL-a, četvrti

Ako se sećate istorije, na današnji dan je KPJ, sada već davne 1941., donela odluku o ustanku! Kako i priliči, praznični dan smo proveli praznično, tj. nismo ništa radili...

Sad, nije baš ništa. Strahinja i ja smo malo izmenjali uloge sa Miom, što je i dokumentovano na sledećoj slici.
Mia operiše na dva PC-ja, a nas dvojica koristimo priliku da se poigramo njenim igračkama. Lukav plan, kaj ne?! :D

Dan JUL-a, treći

Nakon "štimovanja" "rezervne bicikle" (koju nam je ostavio prethodni čika-stanar), Strahinja i ja smo se provozali do Meersburg-a. Dotični gradić sam već spominjao, a Strahinji je posebno interesantno bilo rano srednjevekovno utvrdjenje, u Nemačkoj najstarije još uvek nastanjeno. Utvrdjenje su pravili Merovinzi (počeo dasa po imenu Dagobert I u VII veku) na osnovama (prethodno "promrčkane") Rimske utvrde.
Vreme nas je služilo toga dana, pa smo dva puta (u oba smera) isprobali biciklističku stazu...

Naredna slika prikazuje "Hi-Tech Anti-Opening System" iz prošog perioda. Skalamerija, svaka čast ko ju je smislio, a tek napravio da funkcioniše..! A 'la Pera Kojot. ;)

Početak JUL-a

U stvari baš me briga i za JUL, i za sve ostale, danas je stigao Strahinja!!! Let od Beograda do Minhena traje sat i po, ali sve ostale pripreme sa obe strane su traja malo više... Čista logistika!

Kada smo spremali "celu stvar", vrlo namerno sam kupio kartu za Lufthanzu, a ne za JAT. Avaj, nisam mogao da kupim i osoblje u kontroli leta, ili koga sve još ne, tako da je poletanje kasnilo 10 minuta, što je rezultovalo sa dodatnih 10 minuta zakašnjenja pri sletanju. (Avion iz Sarajeva ima isti redosled vožnje, i isto zakašnjenje. Sve se mislim, mora da su Srbi u kontroli letenja i tamo?! :D)

Nebitno, na kraju smo se ipak našli. Kratak deo ranog popodneva smo proveli družeći se sa Biljom i Acom* u prijatnoj bašti Nymphenburg Schloss-a, a potom se zaputili ka Immenstaad-u. Malo nas je usput "ubila" kiša, ali su "šajba" i krov hrabro izdržali... ;)


*Moji prijatelji, trenutno nastanjeni u Minkenu. Imao sam to zadovoljstvo da Aci budem asistent "u prethodnom životu".