Upoznavanje... II - Friedrichshafen

Ili je ova godina nesto skroz naopaka, ili sam ja navukao previse straha od tzv. "Nemacke klime". U svakom slucaju, cim je suvo, bicikl moze da se vozi! :) Tako je izbor za ovaj weekend pao na Friedrichshafen, grad 10-ak km jugo-istocno od Immenstaad-a. Pravi grad, sa sve aerodromom, a bogami i zeleznickom stanicom! I, naravno, na obali jezera. Odavde krecu brodske linije preko istog.

Pogled sa tornja-vidikovca postavljenog na lukobranu, na ulazu u luku

Fridrihshafen je poznat po fabrici aviona Dornier, kao i proizvodjacu prenosnika snage, ili narodski "menjaca", ZF. Mozda je ipak najpoznatiji po dirizablima (sto bi rekli Francuzi), iliti cepelinima. Ovde je rodjen, ziveo i radio, tj. stvarao, Ferdinand Graf von Zeppelin (isti link na srpskom). Iako je bio prafi grof, po svoj prilici ga je mrzelo samo da uziva i nista ne radi. Nigde u biografiji ne pise otkud mu fiks-ideja da pravi luft-balone kojima moze da se upravlja. Mozda dok je nauznak lezao na zelenoj travi i blenuo u nebo?! U svakom slucaju, grad je u znaku cepelina, ukljucujuci i onaj koji se stalno vrti iznad grada. (Cene su prava sitnica: 200 € za 30 minuta. Po osobi, naravno. Detalji ovde.)

Dakle, normalno je bilo posetiti muzej. Normalno je fotografisanje u muzeju bilo zabranjeno, ali cak i Nemci umeju da budu normalni, otud moje slike. ;) Jedino je ulaznica bila nenormalna: 7 i po €!!! Danas imamo lose misljenje o tehnologiji sa pocetka prethodnog veka, ali je noseca konstrukcija cepelina, od "supljikavih" resetkastih dur-aluminijumskih nosaca zaista impresivna! Najslikovitije i najimpresivnije je ipak poredjenje jednog luksuznog auta iz 30.-ih godina (Maibach, ogromnog), vatrogasnih merdevina (bas visokih) i rekonstruisanog dela cepelina (jednog malog dela). Potonje je ovo belo i glatko sto dominira slikom, a vide se i prozori putnicke kabine.
Rekonstrukcija se odnosi na slavni Hindenburg, koji je neslavno, u vidu plamtece zvezde padalice, okoncao eru cepelina 1937. Bio je dugacak i luksuzan skoro kao "Titanik"! Ukljucujuci i klavir (doduse, i on je bio od alumini-muni-muma. :) )

Nakon posete muzeju i setnje starim delom grada, narastajuca praznina u mom zelucu me je navela da pokusam da je neutralisem. Posto sam se vec uzeleo domace klope, grcki restoran je bio razuman izbor. Kicherajsko ime, "Delphi", i jos kicherajskiji (ali jos uvek prepoznatljiv) mural sa prikazom cuvenog antickog prorocista u tesnom ulaznom hodniku nisu mi previse smetali. Ljubazni konobari sa Grcko-shushketavim akcentom i krajnje inspirisuci jelovnik su ucinili svoje. Uzo, musaka i retsina!!! Sta ces vise od zivota?!
Posto sam se lepo naruckao, i sa nalicja salvete podsetio kako se na grckom kaze "efharisto", nastavio sam obilazak. Za kraj mi se interesantnim ucinio Schkolski muzej. Reko', da vidim kako su se to Nemci skolovali kroz vekove, pa su postali takvi kakvim ih mi znamo danas. Smejte se, ali je mene impresionirao sledeci crtez, iz vremena kada je mladjani Joza tek ucio za schlossera: kako se pravilno rukuje bonsekom. (Vecina Srba cak ni to nikad nije naucila.)

Sto bi rekao FND, jedna slika, hiljadu reci

Izmedju ostalog, imali su i prave skamije! Naravno da nisam izdrzao... (Jedva sam se smestio.) Jedan banalan trenutak kontakta debelog mesa i olinjalog drveta, a toliko slatko-melanholicnih secanja?!

I jos jedan detalj: Friedrichshafen se pobratimio sa svima dobro znanim gradom po imenu Kapadzebo*.

Resto fotki je znate vec gde, u albumu "Friedrichshafen".



* Capajebo, Sarajevo... ;)