Prva sedmica

Šta da vam kažem na samom početku? Nema naših kvačica?! Ovo je legalan Windows 2000, nemacka verzija. I nema nista od "nasih" stvari!!! A vrlo je zamorno da stalno skacem u Zeichentabelle, u prevodu Character Map, i kopiram nasa slovca... Dok ne nabavim svoj racunar, i na njemu ne instaliram "pravi" softver, pomirite se sa odsustvom kvacica. I tako samo prave pometnju... Dobar izgovor para vredi, jel'. ;)

Dakle. Iako je bio petak, pa jos 13., srecno smo sleteli Franz Josef Strauß-u "na grbinu". Mozda najmanji deo zasluga lezi na Lufthansi - bilo je lepo vreme i cak i JAT bi se bezbedno prizemljio pod takvim neuobicajenim uslovima. Procedura preuzimanja prtljaga i prelazenja zutih linija ispred saltera je bila izuzetno kratka. Kada sam konacno prosao automatska vrata "bez povratka" i zvanicno stupio na Nemacko tlo, ustanovio sam da mog domacina nema?! Svako normalan bi se mozda i zabrinuo, ali sam se ja jako obradovao, jer je to bila izuzetna prilika da "izujem" jedno Weissbier na brzinu. Dok sam blazeno uzivao u mirisu i ukusu istog, zazvonio je mobilni zvrk, a domacin mi se zabrinuto smesio sa displeja. Ubrzo smo ustanovili da bi bolje bilo da smo koristili prazne case od jogurta i kanapce, bilo bi efikasnije na odstojanju od 10 metara - pod pretpostavkom da nismo bili okrenuti ledjima jedan drugome. Pivu ipak nismo oprostili, a nakon dva i po sata smo se obreli u poluusnulom Immenstaadu. Preciznije, u Firmi. Od zlocestog Jason-a nije bilo ni traga ni glasa, a moj dragi Herr Boss, Monsieur Jouvin, nas je nestrpljivo iscekivao... Posto smo se unapred usaglasili i postavili jednakost "Weissbier=guzva u saobracaju" nije bilo zamerki. Sef me je odvezao na veceru, pa do pansiona za prespavati, uz naznaku "da se vidimo sutra ujutru i idemo u firmu, radi neophodnih objasnjenja".

Firma je u prizemlju, u levoj zgradi

Subota je protekla radno. Puno radno vreme! Dobro podsecanje na samom pocetku zasto sam u stvari ovde...

Moje radno mesto

Da mi pocetak boravka bude maksimalno prijatan, svojom posetom te veceri pobrinuli su se Anka, Natasa i Macan! Lepse nije moglo. Hvala, od sveg srca. :)

Radna nedelja broj jedan je prosla realtivno brzo. Prva dva dana me je sef vozio na posao i nazad, jer do firme ima oko 4 km. U sredu sam vec mogao da proklamujem nezavisnost, ljubaznoscu mog dragog kolege Nikole. Dobio sam na uslugu njegov bicikl. Sreci nikad kraja...