Silvester praši i ne prašta

Nakon kraćeg odmora, koji mi je i prijao i žuljao me, odlučih da pokušam da se vratim blogovanju. Pa, ima li boljeg trenutka za početak od početka godine?

Elem, živeše jednom papa Silvester, koji ode Gospodu Bogu na istinu baš 31. decembra 335. godine. Kako je postao svetac, tako je dobio 31. decembar za pominjanje i dugo sećanje. Izgleda da je bio pobratim sa našim poznatim zemljakom, Konstantinom Velikim. Zašto je sve ovo bitno? Pa, prosto zato što se na 31. decembar ovde svi referenciraju kao na Silvester.

Zašto je Sivester još bitan, čak i nevernicima? Hm, zato što se treba opremiti dostatnim količinama minsko-eksplozivnih naprava, koje su načešće smeštene u cilindrično-valjkaste kartonske patrone različitih boja, fi-ja i ha-ja. Patrone su dalje zalepljene na štapiće, ako su raketnog tipa, zalepljene na postolja, ako su samostalnog tipa, zalepljene medjusobno, ako su namenjene višestrukom uzastopnom dejstvu, a zajednička karakteristika im je da su po aktiviranju maksimalno šarene i bučne. Preview za sve to možete videti na lepim slikama u boji u svim komercijalnim novinama danima unapred (i online, naravno!), a kupiti u svakoj samoposluzi ili tržnom centru koji iole drži do sebe. U dodatnu opremu spada elektronski pult za daljinsko beskontaktno i besplameno aktiviranje (vrlo praktično ako duva vetar, a nemate Zippo). Tu su, naravno, šlemovi atestirani po nemačkom JUS-u, antifoni, rukavice, minerski mantili, čizme (sve atestirano) i šta god je potrebno da uspešno preživite poslednjih par minuta umiruće godine. Ranjena zver je opasna ako se okrene, šta bi bilo da nam se ponovi cela jedna godina?! Zato je bolje dobro se naoružati i lepo je isprašiti u nepovrat, ma koliko nekome možda dobra bila.

To praktično znači da sve prašti i pršti, počev od negde 23 h, pa do iza ponoći. I javno i privatno, i na trgovima i u dvorištima. Dok je trajala kupovina, trgovci su zadovoljno trljali ruke, a sada je red da oni koji nemaju elektronske kontrolne pultove trljaju promrzle prste dok pokušavaju da svoje zalihe dignu u vazduh. I da shvate da iduće godine neminovno moraju da se opreme high tech opremom - naročito ako je komšija nadmoćno demonstrirao efikasnost iste.

Mi smo odlučili da damo pasivni doprinos i posetimo najavljeni vatromet u Friedrichshafenu. U nameri da povećamo svoj strateško-manevarski prostor, već u 23:00 minus 5' bili smo u garaži ispod Kongresnog centra Graf-Zeppelin-Haus i sa zadovoljstvom ustanovili da smo čašćeni besplatnim parkiranjem u Novogodišnjoj noći. Svi već spakovani u toplu odeću, a Ana još u topli perjani džak pa u kolica, krenuli smo u šetnju. Vreme je izgledalo skoro idealno, ne preterano hladno (oko +2°C), bez vetra i sa tek ponekim oblačkom na nebu. 'Ladno se videla suprotna obala. Raja je već polako počela da se okuplja, iz čudnog šatora na sred travnjaka je dopirala prigodna muzika, povremeno prekidana servisnim informacijama. Tako smo doznali da će vatromet, ustvari, biti ispaljivan sa broda. Nije loše, HTZ na delu! Šta god da se desi, em je daleko, em vatra ne može da se proširi.

Nestašni pioniri i omladinci koji su nas tu i tamo okruživali postajali su sve nestašniji testirajući pojedine elemente iz svojih arsenala, pa smo shvatili da Mia u stvari ne drži ruke na ušima da bi hi ugrejala. Krenuli smo u šetnju, duž promenade i malo dalje od glavne osmatračnice. Ana nije hrkala, a Mia nije plakala i činilo se da ćemo mirno dočekati glavnu pucačinu. Minuti su lagano prolazili i relativno prazna promenada je počela da se popunjava. Prvo smo mislili da su svi dobro natrontani, 'ladovine radi, a onda smo shvatili: svaki posetilac je bio propisno opremljen, da ne kažem naoružan, u skladu sa tradicijom. Počelo je polagano postavljanje opreme, a Mia je sve to nepoverljivo pratila, uplašenog pogleda. Pokušali smo da joj skrenemo pažnju na suprotnu stranu: i sa istoka i sa zapada su se približavali konvoji putničkih brodova, osvetljenih i iskićenih k'o Božićna drvca.

Priložena fotografija je načinjena u smeru početka pešačke zone, gde je bila smeštena I gradska obalska baterija malog do srednjeg kalibra. Nije bilo jedinstvene komande za početak paljbe, ta svi su imali satove! Ana i dalje nije hrkala, ali je zato Mia počela da plače. Pala je zakletva da nikada više neće da ide na vatromet, ali zato hoće odmah kući. Pa, možda bismo i pošli kući, ali! Početno oduševljenje mirnim vremenom se pokazalo kao pogrešno. Glavni vatromet još nije ni počeo, a u gustom barutnom dimu više nismo mogli bezbedno da se krećemo. Kako kod sebe nismo imali šemu minskog polja koje se prostiralo izmedju nas i Garage, ostalo je da sačekamo da se zalihe municije potroše. Zažalili smo što nismo poneli gas-maske...

Nebo se više nije videlo. Jezero se više nije videlo. Brodovi se više nisu videli. Grad se više nije video. Prsti još i nekako, ukoliko ne pružate ruke predaleko... Nekako se napipasmo da se izljubimo za početak Nove godine! Na kraju smo samo po potmulim detonacijama i promenama nijansi dima u smeru jezera shvatili da je glavni dogadjaj večeri napokon počeo. Blago onima sa brodova, možda su oni nešto i videli! Mi smo nekako napipali put nazad, a meni su sa svakim udisajem pred očima proletale slike iz neke davne jeseni 1983. i pešadijske i i nžinjerijske obuke, kada je miris crnog baruta izgledao kao dezodorans u poredjenju sa spavaonom pred budjenje.

Vazduh u garaži je delovao začudjujuće sveže i prozračno, a svima je na usnama lebdelo "dome, slatki dome!" 15-ak minuta vožnje i bili smo na sigurnom i toplom...