Amerikanac

U neka davna vremena, koja dišućim pojedincima još uvek deluju sveže i blisko, Amerika i Amerikanci su bili čuveni po dobru. Neki su se u medjuvremenu pokvarili, ali ima i časnih izuzetaka. Tako je stari, dobri Amerikanac bio domaćin drugom tradicionalnom susretu preživelih veterana IV-3 OVO "Bora Stanković", generacija '83.

Nije potrebno mnogo truda, više samo malo dobre volje i pozitivnog raspoloženja, pa da se organizuje i skupi 10-ak ljudi koji su i posle 25 godina još uvek u kontaktu i na, ako ne baš istim, ono na vrlo sličnim talasnim dužinama.
Pojedini trenuci su skoro vremeplovski. Naravno da je bilo priča sa Solunskog fronta i čuvenog "jel' se sećaš ono na času kod Vesne Računaljke...", a tek je lepo kada neki tako davni dogadjaji odjednom ožive i dogode se ponovo pred očima nasmejanih pripovedača i publike koja se već smejulji, tim pre što zna šta nailazi. Radjaju se nove asocijacije i nove i nove dogodovštine izlaze i bude stare iskre u našim očima.

Naravno da nismo ni prvi ni poslednji koji "prolaze kroz ovu fazu", ali smo mi jedni jedini u ovome trenutku koji čuvaju šarene deliće naše lepe prošlosti i mi smo jedini koji možemo samo ovako zajedno da ih sklopimo u celinu prepoznatljivu.
Dobro raspoloženje prema hrani takodje nije izostalo. "Al' neko dobro jede danas", sto je uskoro bio temeljito očišćen. Osta samo slika ova da svedoči...
Videćemo se mi ponovo, samo da se govorimo, ko, kada, kako, gde... Zašto se na svu sreću ne postavlja kao pitanje. Za sada.

A izabrali smo i dobrovoljca za organizaciju proslave 25 godina mature na nivou generacije, po svoj prilici 7. juna ove godine. za Radmilu!

Siegmaringen

Pa, prošle godine sam već pominjao zamak u Siegmaringenu. Danas smo išli da proverimo da li je svo kamenje još uvek na svom mestu. (Verovali ili ne, jeste!) Slično kao sa Ajfelovom kulom, i ovde je jedino mesto sa koga se zamak ne vidi u stvari sam zamak. Kako je u zamku slikanje zabranjeno (stvarno nismo sreli nijednog bradonju sa kičicom i paletom), onda i ova slika ispred zamka sadrži deo spoljnjeg, doduše samo ukrasnog, zida.

Kroz Sigmaringen protiče Dunav, isti onaj koji bratski daje struju i Rumunima i nama. Čak i ovde, par desetina km od izvora, ova njihova Nišava je veća od "onu našu". E, sad, ako se uzme širina od zida do zida, naša je bolja, jer ovde još uvek nisu napravili zidove (kakve nepismene arhitekte ovde nalaze pos'o!) Dunavu možete da pridjete gazeći po travi...
Možete i da nahranite patke i pačiće, koji inače žive na reci. Labudove danas nismo sreli. Jedino nije baš za kupanje ('ladno, tebra!), ali ko se još kupa u Dunavu, osim ako ne mora?!

Vredno je još napomenuti da je Ana danas napunila mesec dana. Hej! Mada je prespavala skoro ceo dan. Hurej!

Eh, ti vrapci

Rekla mi ovih dana jedna ptičica da su je pojedinci pitali kako i zašto se ja to vraćam u Srbiju?! Aman, to je ipak bilo samo zarad 1. aprila. Smatrao sam da je dovoljno neverovatno da će biti i previše očigledno.

Pošto je danas ozbiljan dan, da dam ozbiljnu izjavu. Ja iz Srbije nisam otišao sa namerom da se vraćam, mogu samo da dolazim zarad vas koje volim (i koji ovo čitate). Nije da rušim mostove iza sebe, nego sam jednostavno napravio izbor pri kome ostajem, jer sam siguran da je dobar. "Nikad ne reci nikad", jel' te, ali zaista ne znam kakva bi to teška nevolja trebalo da bude da me natera da se vratim... Ovde mi se jako svidja i imam nameru da ostanem barem još par decenija, a za posle ćemo lako.

Na današnji dan....

...svečano saopštavam svoju Odluku da batalim blogovanje koje i tako niko ne čita (teško je stalno čitati bajate iste postove).

Blogovanje je isto kao cveće, ako ga ne zalivate i negujete... isto je i moj blog uvenuo. A i tako smo odlučili da se uskoro vratimo u Srbiju, pa ćemo opet da se vidjamo skoro svaki dan. U to ime, živeli!!!