Poslednja skitnja

Nismo ni znali, a ovo nam je bila poslednji "izlazak na beo dan"... Barem u dogledno vreme.

Postojao je više nego jedan povod da skoknemo do Minhena. Pošto sam prošle godine uspešno prošetao svoju perjanu jaknu do Dojčland i još je uspešnije za Uskrs zaboravio u Nišu, zamolio sam Bilju i Acu da je u povratku nakon Nove godine vrate u nesudjenu Domovinu. A njih dvoje su se u medjuvremenu selili, pa je drugi povod bio panoramske prirode (razgledanje stana i okoline).
Hteli smo na sladoled, ali nam se nije dalo iz prve, pa smo morali da sačekamo. Gde nego u kafiću, jel' (dobar izgovor para vredi). Sladoled je bio sjajan, a i društvo, tako da Catherine nije bilo teško ubediti da je kafa posle sladoleda prava stvar.

Bilja, Aca, Catherine, Danko, Chiharu, Mia

Znate li nekog ko ne voli da priča maternji jezik? E, tako je bilo i sa Biljom i Katrin. A mi smo uživali u melodičnosti, iako smo razumeli koliko i Mia.

Ništa novo, osim još jedne Nove

Sve ima svoj kraj, pa i nekadašnja Nova godina postane stara i otrcana. Niko je više i ne primećuje, svi gledaju u Novu, dolazeću. A Ona, nikako da dodje, nego se šepuri i korača polako, nesvesna svoje nesvesti da će nakon 36-5,6 dana svi jedva da čekaju da joj vide ledja...

Mala filozofska regresija: dobro je kada se stvari pamte po dobru. Mada, nikada mi neće biti jasna misterija u dva koraka: lakše se pamte loše. Recimo, kada je bilo NATO bombardovanje? '99. A onda, dramski preokret: čim počnu priče, najčešće se čuju fazoni i "lepe" stvari!!! Kraj regresije.

Ja ću 2007. da pamtim kao prvu godinu provedenu van brdovitog Balkana. Već mi zvuči kao dobra memorija, daleko od svega sa čime nisam mogao da pomirim više od polovine života. Nije geografija ta koja definiše udaljenost... Nego (ne)podudarnost u načinu razmišljanja.

Elem, uvek je lepo kada su dragi ljudi blizu. Ko zna zna, ko ne zna sada će znati, Nataša i Macan su nam prvi komšije, u Švici i na nepunih 100 km. (Već sam pominj'o...) Pao je dogovor da Novu dočekamo kod njih, a u društvu još nekoliko poznatih ljudi. (Ko zna Mišu Pankera, alias Macanovog schuraka?)

Izgleda da je vreme takmičenja u broju pojedenih ćevapa postalo vreme naše dece, a mi smo bili zaista krajnje umereni u svemu. Dokaz: ja ponesoh celu gajbu Weissbier-a, a ostalo je više od pola za naredni dan?! Ishod: bilo mi je zadovoljstvo da je prepustim Miši na dalje uživanje.

Jedna od (mnogih) lepih stvari u stanu je terasa pogledom na dvorac Grofa od Lihtenštajna. Gajba k'o gajba, ali Grof priredjuje pravi vatromet u trajanju od više nego nekoliko prvih minuta Nove godine!

Sa Macanove terase pogled u pravcu Grofove gajbe (ne se vidi od mrak)

Nemojte ništa da mi kukate što se od vatrometa ne vidi ni "t", to je za.o š.o moj fo.o-apara. ima ograničenja u .rajnoj ekspoziciji, a .rebalo mi je vremena da to pokapiram, pa još da nadjem s.abilan oslonac za više sekundi expozicijie...

Naravno da nam to nije smetalo da se izljubimo i poželimo jedni drugima sve naj-naj, te da sve to zapečatimo šampanjcem... I da se oko 2 strovalimo na spavanje, jer je odnos dece i nas "mladih" bio 6:6, tj. "oni" su bili daleko nadmoćniji, pogotovu energetski...

S R E Ć N A . V A M . N O V A . G O D I N A ! ! !