Hmelj u muzeju
Možda je malo čudno što do sada u svom blogovanju skoro da nisam pominjao pivo? Valjda nisam imao vremena uživajući u istom... :D Teško da sada mogu da prospem neku tešku filozofiju na tu temu a da ne ponovim nešto što je već davno rečeno. Mogu samo da pokušam da prikažem ono što se meni čini zanimljivim.
Elem, svuda piše da je pivo jedno od najstarijih napitaka na svetu. I, svi manje-više znaju da se pivo u Nemačkoj smatra hranom. Takodje, svi znaju da je voda izuzetno bitna kao sastojak piva (alkohol ne spominjemo, to je samo "nusprodukat"). Ipak, interesantan je podatak da je još davne 1516. godine u vojvodstvu Bavarija stupio na snagu zakon o sastavu piva. Pre toga se u pivo stavljalo sve i svašta, a od tada je standardizovano da se pivo sastoji od ječmenog slada, hmelja i vode. (!!!) (Javna matejevačka tajna je, recimo, da vino može nestandardno da se pravi i od groždja.) Delom je zakon donešen da bi se sprečilo zidanje cena pšenice i raži i obezbedila dovoljna količina hrane...
Dakle, ječmeni slad obezbedjuje vrenje, ukus i pojavu CH3CH2OH (etil-alkohola), hmelj služi kao konzervans i daje gorčinu, a voda razvodnjuje celu priču. Tada niko nije bio svestan značaja kvasca, pa zato i nije spomenut u receptu. Dogadjao se "sam po sebi".
Danas smo posetili muzej hmelja u Tettnang-u. Tetnang je 15-ak km severo-istočno od "nas" i u okolini se proizvode značajne količine hmelja (i izvoze širom sveta).
Hmelj je biljka iz porodice cannabis, raste kao puzavica brzinom i do 30 cm na dan(!), do visine od više metara i živi više od 50 godina - ako je ne poseku pre toga. E, baš to se dešava svake godine u pomenutom regionu... Ne znam zašto, ali ne osećam neko posebno žaljenje?! :D
Sam muzej je u stvari nekada bio porodični pogon za obradu ovih, za čovečanstvo značajnih plodova, a sada je muzej u porodičnom vlasništvu. Može se videti kako se to nekada radilo (muka, brate!), a kako se radi danas... I svuda unaokolo su veličanstvena polja hmelja.
I naravno da se po završetku posete može popiti "poneko pivce", onako, za dušu i živce... ;)
Dakle, ječmeni slad obezbedjuje vrenje, ukus i pojavu CH3CH2OH (etil-alkohola), hmelj služi kao konzervans i daje gorčinu, a voda razvodnjuje celu priču. Tada niko nije bio svestan značaja kvasca, pa zato i nije spomenut u receptu. Dogadjao se "sam po sebi".
Danas smo posetili muzej hmelja u Tettnang-u. Tetnang je 15-ak km severo-istočno od "nas" i u okolini se proizvode značajne količine hmelja (i izvoze širom sveta).
Hmelj je biljka iz porodice cannabis, raste kao puzavica brzinom i do 30 cm na dan(!), do visine od više metara i živi više od 50 godina - ako je ne poseku pre toga. E, baš to se dešava svake godine u pomenutom regionu... Ne znam zašto, ali ne osećam neko posebno žaljenje?! :D
Sam muzej je u stvari nekada bio porodični pogon za obradu ovih, za čovečanstvo značajnih plodova, a sada je muzej u porodičnom vlasništvu. Može se videti kako se to nekada radilo (muka, brate!), a kako se radi danas... I svuda unaokolo su veličanstvena polja hmelja.
I naravno da se po završetku posete može popiti "poneko pivce", onako, za dušu i živce... ;)
Postovi
Nema komentara:
Objavi komentar