Svuda podji, ali u Minhen uvek dodji

Ruku na srce, valjda sam dosta izdrzao, a da ne odem u (voljeni) München! Sve se razmisljam, ako ikada u zivotu budem morao da idem "pod noz", dal' je bolje da zaborave makaze u meni, ili da mi greskom amputiraju Minhen, sta bi bilo teze preziveti?! Takav by-pass tesko da bi doprineo radosti zivljenja.

Izgleda da cu morati da kupim foto-aparat od barem 4000 ASA*, kako bih nesmetano mogao da snimam nocu, cak i ako ruke nekada pocnu staracki da mi se tresu! Ovog weekend-a se vecina zanimljivih stvari desavala po mraku, pa slika skoro da i nema. Zato, u nedostatku nedostajucih, stvarajte mentalne (slike).

Prosli put sam u Minhen stigao u "Little Tank", vodjenom sigurnom rukom Herr Gruber-a, ako se secate. Ovoga puta mi je doticni, u kratkom tlf-razgovoru, saopstio da ne "racunjam" na njega. Srecom po internet, umem i ja da ga koristim! Sledeci izbor je pao na osobu X, pod imenom Danilo Baldesi. Prvo sto sam pomislio je bilo "uh, ovaj nije Schwaba, dal' ce uopste da dodje!" Ali, ovo je ipak Germany... Pozovem tipa. Krene konverzacija na sporo-tekucem Nemackom, i tip pita na kilavom Engleskom da li i ja govorim isti. Sta drugo da kazem, obasjan zracima Sunca, nego "da" (iako nepristrasno mogu da kazem da "moj" nije ni izbliza tako kilav.) Da, tip vozi za Minhen te veceri. Dogovorimo se, i ja pitam za auto. Kaze, "italijanski". Pitam za model. Kaze "crn". Pitam za broj tablice, kaze "ne znam"?! Na sajtu je pisalo da ima samo jedno mesto, a tip me ipak pitao koliko prtljaga imam. Zove se Baldesi - dal' je Rumun, proletelo mi je kroz glavu! Pa jos mozda vozi neki italijanski krsh-dvosed sa malo mesta, ne zna mu registarski broj (jer ga je upravo "maznuo"), mozda ce na kraju da me uzme za taoca?! A meni nije bas toliko stalo da se (sa zakasnjenjem) pojavim na RTL-u...

Tip je, posto nije Schwaba, naravno, ipak (za)kasnio. Srecom, uspeo je da se zadrzi u akademskim granicama, cak mi je u medjuvremenu ljubazno "pustio" poruku da kasni. Sta da vam kazem, stigla je nova (i zasta crna) Alfa 159!!! Ubrzo sam skontao da je moj domacin vrlo prijatan Italijan (kakav paranoik i ja umem da budem ponekad?!) Put je protekao u izuzetno prijatnoj atmosferi, pa smo slatko iz-ogovarali Nemce!!! :D

Skoro da nisam ni osetio, i vec smo bili u Minhenu. Sledilo je pitanje, gde bih voleo da izadjem. "Donersbergerbrücke", ispalih kao iz topa (jer je tako pisalo na sajtu, da dotle vozi). Onda mi je lepo priznao da ce "da mi se izvini kada ga budem tukao", jer nije odstampao celu rutu, pa ne mozemo bas precizno da pogodimo mesto, a to zato sto se zurio da ne zakasni (iako i tako JESTE!) Onda smo razgledali deo Minhena oko spomenutog mosta, i drzali se onog starog: "kartu citaj, seljaka pitaj"...

Prvo nismo imali, a drugo nismo uspevali da nadjemo. Najvise nam je pomogao Kinez, koji je govorio Nemacki (koji ne bismo razumeli da nije mahao rukama i kolutao ocima, mrdanje usima se ne racuna). Tako sam se konacno nasao na juznoj kapiji Minhena... Moj standardni i neprevazidjeni Minhenski domacin, (a i mnogo sire), vec je bio na lokaciji. (Nemacka skola cini svoje, u najboljem smislu reci.)

Dovoljno sam detaljisao, pa necete saznati sta smo vecerali. ;) Posto se nismo dugo videli, prica je trajala do plitko u jutro... Spavanjeee!

Subota, ne radi se. Sa druge strane, Bozic se neumitno priblizava. Grad je popodne bio pun, ali je to tek pocetak! Guzva mi nije smetala, naprotiv. Kada covek ne vidi toliko ljudi na jednom mestu duze vreme, bice vam jasno da za mene nije bilo lepseg prizora. I, naravno da se Minhen polako sprema za nastupajucu promenu nacina pisanja poslednje cifre zdesna, sto se godine tice.
Po prodavnicama jest' guzva, ali tek cemo da vidimo za par nedelja kako stvarno izgleda pretpraznicna groznica! Nazovite je i "potrosacka", ako bas hocete. U svakom slucaju, lepo i toplo vreme nam je dozvolilo da popijemo pice sedeci napolju i uzivajuci u sveopstoj guzvi. Jos malo pa kao u Nisu u podne!

Dobra je stvar sto Nemci nisu ucili organizaciju prodajnog prostora na primeru niske "Kalce". Ovako, ako letimicno obratite paznju na raspodelu polova na nekom spratu neke robne kuce, odmah znate koja se vrsta robe tu prodaje.

Da ni deca nisu poslednja rupa na svirali, a ni novcanici njihovih roditelja, svedoci i sledeci primer.

Darth Vader, glavom i maskom! Pa jos od LEGO kockica!!!

Subotom uvece je guzva, ako imate nameru da izadjete negde. Cak i ako to nije u samom centru. Tako smo nas cetvoro pokusali da odemo na kuglanje, i mogli smo i da se kuglamo, ali tek sledeceg dana. Sreca nasa sto je na sledecem spratu bio bilijar. Dok smo popili pice, jedan sto je vec bio slobodan. Nakon vise od deset godina neaktivnosti, uspeo sam da postignem par zadovoljavajucih hitaca!

Nakon "Saturday Night Fever", nedelja je protekla u "domacinskoj" atmosferi, i dan smo proveli vrlo prijatno. (Iako nismo nikog ogovarali. ;) ) Domacini su prezentirali pravo prasece pecenje, sa sve vrlo krckavom kozicom! Nije tek tako München u Bavarskoj...

Na kraju, "kuca" nije uvek tako blizu kao sto moze da izgleda. Nije problem bio u broju "obezkapljenih" flasa Weissbier-a, nego u rastojanju i redu voznje. Kada sam se konacno obreo na peronu autobuske stanice u Friedrichshafen-u (samo 10 km od tuscha i kreveta), nepokolebljivi Red voznje je pruzao prst ka obliznjoj TAXI stanici. A bilo je tek nesto iza pola 11?! Srecom, bio je tu jos jedan "pacijent", pa je svako od nas pojecinacno ustedeo po 2.80 Evra. Kako je svako i platio po 2.80 Evra, matematika je jasna: TAXI-ja nije ni bilo!!! A ni nasih 2 x 2.80, Boga mi. Nestali u akciji...


* "Normalan" fotografski film ima tricavih 100.

Konstanca

Ono sto je bilo u planu za prethodni vikend, pomerilo se na ovaj, zato sto je kisa bila tako dobra da se sa ovog premesti na prethodni (vikend). Dakle, Konstanca je najveci grad na obalama Bodenskog jezera, sa oko 80 tisuca dusa. Nalazi se na mestu gde neverna Rajna napusta zagrljaj Gornjeg jezera, da bi se nakon koketiranja sa jos cetiri znatno manja ogranka, konacno zaputila dalje. Dve kule na obali jasno svedoce o strateskoj vaznosti mesta. Necete se prevariti ako posumnjate u Rimsko poreklo imena, bio jednom jedan imperator i zvao se Constantinus Chlorus. Simpatican je podatak da je on "tatko na naseg" Sv. Konstantina Velikog!!! Mali ovaj svet, bas.
U Konstancu se stize na razne nacine, to najbolje znaju jadnici koji su pokusavali da pobegnu iz Nemacke u vreme III Reich-a, jer granica izmedju Nemacke i Svajcarske prolazi kroz Konstancu. Naravno da je veci deo grada Nemacki, ali Svajcarci su cuveni po svojoj vestini da se ne kace ni sa kim ni oko cega. Ja sam stigao feribotom, koji na svakih 15' krece iz Meersburg-a. I voznja traje toliko. Cena povratne karte, sa sve biciklom, 6.60 €.
E, ako ste mislili da se do karte dolazi lako, mozete i da se prevarite! Lep crveni automat za prodaju karata, optocen uglancanim dugmicima, ko bi mu odoleo?! Tumacim ja objasnjenja, pritiskam dugmice i levom i desnom rukom, i napokon dodje trenutak da lepu masinu nagradim: ubacim novcanicu od 10 € u precizno naznacenom polozaju. I... masina je ispljune?! Nakon jedno 5 jalovih pokusaja, setim se da mozda neko strpljivo ceka i razmislja gde je ta grupa za koju kupujem karte. Srecom, niko! Probam jos jednom, i isto. Onda se valjda Bog smilovao i resio da mi posalje dobru vilu u pomoc. Ako nikada ranije nisam razmisljao kako bi Lorelei* mogla da izgleda, sada znam! Of course da je spikala English. I of course da je dala sve od sebe da mi pomogne. Prepustih njenim negovanim rukama da miluje dugmice. Rezultati su bili razliciti: ili sam ja imao povratnu kartu, a biciklica je bila osudjena da ostane na drugoj obali, ili sam ja imao kartu u jednom smeru, a biciklica povratnu, ili smo Lorelei i ja isli zajedno u Konstancu, a biciklica je trebalo da pliva. Svejedno, masina je ostala neumoljivo principijelna i podjednako mrzela moj krvavo zaradjeni novac...

Svi znamo da je zabluda da su sve plavuse - plavuse. I plavusa ima raznih. Kad je ukapirala da glupa kanta nije vredna daljeg rasipanja njenog sarma, lakonski mi je predlozila da se obratim osoblju... I, prosuvsi jos par carobnih iskrica, odlebdela dalje. A osoblje kao osoblje, zna sve, pa i da se karte kupuju na brodu. Tako jednostavno, a ipak tako prosto! Za to mi vec nisu bili potrebni trikovi i plavuse, pa sam se konacno obreo na drugoj obali. Dobar internet&Google Maps su se vec pokazali kao dobro resenje. Koji cas kasnije bio sam na mestu gde Rajna ljubi nebo.
Stari deo grada je zaista lep i ocuvan. A takav je zato sto je pomalo i u Svajcarskoj, pa saveznici nisu imali mu.. da rizikuju da im Svajcarci smanje kamate (na njihove uloge) radi naplate stete, te tako nista osim kise i snega tokom rata nije palo na krovove i ulice Konstance. Lepota je proizvela drugi problem: jednostavno nisam mogao da odlucim sta da slikam!!! A na netu ima toliko slika lepsih od onih koje bih ja napravio, sve do panoramskih 360° snimaka (cak su i "sferni", mozete i u nebo da "zijate"!)

Schnetztor

Naravno da vreme brzo prolazi, i da sam video samo jedan mali deo. I naravno da sam i ogladneo. E, tu vec nije bilo "moje" Lorelaj da mi pritekne u pomoc, jer vlasnici vecine restorana zamisljaju da su svi Nemci i da su svi vec ruckali do 2. Onda lepo prave pauzu do 5, i skoro nigde ne moze da se jede!!!** Ako se ne racunaju Turci i Tajlandjanke, na svu srecu. Posto su mi nekako Tajlandjanke*** izgledale privlacnije, testirao sam njihovu kuhinju, i nisam se pokajao. Iza naziva Pad Grapao Moo kriju se pirinac, svinjetina i povrce, u slatko-slano-ljutoj kombinaciji. Cak mogu da pohvalim i Thai pivo.

Kramerhaus

Sa novom energijom sam nastavio setnju laganim okretanjem pedala. I ubrzo morao da upotrebim kocnice! Ako smo u necemu nadmasili kapitalizam, bratske bivse (ili bivse bratske?!) socijalistcke zemlje i mi, onda su to granicni prelazi. Ovi ovde nemaju veze kako se to radi grandiozno. Zamalo da utrcim u Svicu!!! A to bi moglo da me kosta proterivanja... Zato je kocenje bilo primereno.
Na povratku naleteh na jedno bistro iznenadjenje: Dubrovnik! Vlasnik jest' Hrvat, ali se to ovde ne racuna. Zato mu sljivovicu (dobraaa!) za dobrodoslicu necu zaboraviti!!! :)
Mrak je svuda podjednako mracno mracan, pa onda ni blic mnogo ne pomaze. Zato je ovde i kraj price o Konstanci, ili barem ovog dela.

Bogorodicina katedrala

* Lorelaj, Homerova sirena koja je u srednjem veku emigrirala na Rajnu, da svojom pesmom i odsjajem zlatne kose malo potapa Nemce.

** Pustite samo masti na volju i ukrstite napirlitanu radnicu sa nekog naseg saltera i vlasnika restorana u Konstanci... Onda smak sveta izgleda vrlo privlacno.

*** Glishowichu, bile su PRAVE! Mozda se vid ipak poboljsava sa godinama?!

Markovo selo

Ova nedelja je bila pomalo neslavna. To sto sam malo duze spavao nije po sebi strasno, pa nedelja je! To sto sam doruckovao, pa normalno je. To sto je sijalo Sunce, pa bilo je sjajno. To sto nisam isao u crkvu, pa nisam mafijas! To sto nisam mogao da udjem u Firmu, e to je stvarno strasno!!!

Naravno, sumnjam da me je za..bao Turcin (ko ce da za..be Srbina, ako ne brat?!) Elem, do skora je ovde radio i doticni, pa se onda nesto razboleo i sada je na socijalnim jaslama. (Pusto Nemacko!) Monsieur Jouvin ga tolerise, i tip dolazi i dalje u Firmu, koristi internet (kao i ja), puni flase vodom (zagonetka), i tako to. Ime sam mu vec zaboravio. Tako je i on bio juce, i ostao posle mene. Zato gajim osnovane sumnje da je ON bio taj koji je poneo kljuc sa sobom (kljuc inace UVEK stoji u otkljucanom postanskom pretincu u holu).

Posto sam 'ladno pop..deo, doneo sam odluku da prosetam malo, da se o'ladim. Seo sam na bajk i zaputio se niz, a vise uz, put koji prolazi pored Firme i vodi ka severo-istoku. Put vodi kroz Kluftern, na manje od 10 km je Markdorf. Prva etapa je vodila kroz livade. Mirishe li, mirishe... Stajsko djubrivo koje Schwabe jos od leta razbacuju unaokolo!!! Ne da se.. oni Stajerski konji, ne smem ni da zamislim kako je kada puste vetar?! Jedva sam docekao da vidim druge zgrade (kod prvih je i dalje bilo pastoralno-miomirisno). Naravno da je Kluftern selendra jedna obicna seljacka (3800 stanovnika), jedino sto nigde nema blata na ulicama, kao u rodnome gradu... Kako sam se iz tih razloga osetio kao stranac, i samim tim i nepozeljno, pohitao sam dalje uz put.

Markdorf stvarno moze da se prevede kao "Markovo selo". To sto Filip Visnjic, ili neki drugi narodni pevac, nije zabelezio kako je do toga doslo, mozda moze da se objasni cinjenicom da u to vreme Nemci i Turci nisu bili u ljubavi kao danas. Tako Marko nije imao rodoljubive motive da guli d..e na sedlu cak do ovde. (To naravno ne znaci da zbog nekog drugog nije dolazio cak ovde, i proneo slavu srpsko cojstva, junastva, ... Ko zna! :D I onda, na povratku, sav ..., nadrljao na Jerinama. Izgleda da nam ne gine jos jedna revizija istorije. Navikli smo! ;) )

To je, u stvari, fino i cisto mestasce. Stari deo grada je na brdu, i cak ima nesto od starih kapija gradskih. Naravno da ima prodavnice, kafane, crkvu, groblje, ali i osnovnu skolu. Prvenstveno me je interesovalo kao moguce mesto za stanovanje. Objasnjenje: ovde su stanovi u deficitu, i sasvim je normalno da se stanuje 10-ak i vise km od tzv. radnog mesta. Dakle, kako izgleda varijanta da se ovde zivi? Izgleda.

Posto me je dodatno interesovalo kako se vidi jezero sa brda, "izschaltovao" sam u nize brzine i krenuo uzbrdo. Jos malo pa k'o Kamenicki Vis! Motam ja, motam, i naidjem na sasvim fin restorancic nakon par (2) km uspona. Lep pogled sa lepe terase, ali prohladno vreme drzi sve goste iza velikih staklenih povrsina... Prepuno, nije da grejanje ne radi, pa da moraju da se stiskaju, ne bi li se ugrejali?!

Stustim se nizbrdo (poslednji deo puta sam uspeo da zadrzim dah), pun nade da je kljuc mozda vracen na svoje mesto, i... Caj..r! OK, ima valjda jos malo radosti u ovom danu?! Weisswurst i weissbier u frizideru! Mozda se kljuc i vrati u medjuvremenu...

Tako i bese. Mislim na rucak, a kljuca ni posle nije bilo, pa nije... Zahvaljujuci prepodnevnom nedostatku istog nisam mogao da prevedem uputstvo za pripremu kobasica do kraja (kako, bez interneta?!), ali su ipak bile OK. Da sam imao internet, takodje bih primetio da je tog poponeva u Friedrichhafen-u bila organizovana izlozba maketara, i razmena pride. Ne samo da bi se Nemanja izradovao slikama, nego i ja, praveci ih! Ukratko, bez interneta zivot je vrlo manjkav...
;)

Neslavno! Vecinu stvari koje sam hteo da uradim, nisam. Uradio sam vecinu onih koje nisam hteo, a ono sto sam mogao da pozelim i uradim, nisam, jer nisam mogao da znam. Turcine, Turcine... ("Krrrvi cu ti se napiti!!!") :D

Upoznavanje... II - Friedrichshafen

Ili je ova godina nesto skroz naopaka, ili sam ja navukao previse straha od tzv. "Nemacke klime". U svakom slucaju, cim je suvo, bicikl moze da se vozi! :) Tako je izbor za ovaj weekend pao na Friedrichshafen, grad 10-ak km jugo-istocno od Immenstaad-a. Pravi grad, sa sve aerodromom, a bogami i zeleznickom stanicom! I, naravno, na obali jezera. Odavde krecu brodske linije preko istog.

Pogled sa tornja-vidikovca postavljenog na lukobranu, na ulazu u luku

Fridrihshafen je poznat po fabrici aviona Dornier, kao i proizvodjacu prenosnika snage, ili narodski "menjaca", ZF. Mozda je ipak najpoznatiji po dirizablima (sto bi rekli Francuzi), iliti cepelinima. Ovde je rodjen, ziveo i radio, tj. stvarao, Ferdinand Graf von Zeppelin (isti link na srpskom). Iako je bio prafi grof, po svoj prilici ga je mrzelo samo da uziva i nista ne radi. Nigde u biografiji ne pise otkud mu fiks-ideja da pravi luft-balone kojima moze da se upravlja. Mozda dok je nauznak lezao na zelenoj travi i blenuo u nebo?! U svakom slucaju, grad je u znaku cepelina, ukljucujuci i onaj koji se stalno vrti iznad grada. (Cene su prava sitnica: 200 € za 30 minuta. Po osobi, naravno. Detalji ovde.)

Dakle, normalno je bilo posetiti muzej. Normalno je fotografisanje u muzeju bilo zabranjeno, ali cak i Nemci umeju da budu normalni, otud moje slike. ;) Jedino je ulaznica bila nenormalna: 7 i po €!!! Danas imamo lose misljenje o tehnologiji sa pocetka prethodnog veka, ali je noseca konstrukcija cepelina, od "supljikavih" resetkastih dur-aluminijumskih nosaca zaista impresivna! Najslikovitije i najimpresivnije je ipak poredjenje jednog luksuznog auta iz 30.-ih godina (Maibach, ogromnog), vatrogasnih merdevina (bas visokih) i rekonstruisanog dela cepelina (jednog malog dela). Potonje je ovo belo i glatko sto dominira slikom, a vide se i prozori putnicke kabine.
Rekonstrukcija se odnosi na slavni Hindenburg, koji je neslavno, u vidu plamtece zvezde padalice, okoncao eru cepelina 1937. Bio je dugacak i luksuzan skoro kao "Titanik"! Ukljucujuci i klavir (doduse, i on je bio od alumini-muni-muma. :) )

Nakon posete muzeju i setnje starim delom grada, narastajuca praznina u mom zelucu me je navela da pokusam da je neutralisem. Posto sam se vec uzeleo domace klope, grcki restoran je bio razuman izbor. Kicherajsko ime, "Delphi", i jos kicherajskiji (ali jos uvek prepoznatljiv) mural sa prikazom cuvenog antickog prorocista u tesnom ulaznom hodniku nisu mi previse smetali. Ljubazni konobari sa Grcko-shushketavim akcentom i krajnje inspirisuci jelovnik su ucinili svoje. Uzo, musaka i retsina!!! Sta ces vise od zivota?!
Posto sam se lepo naruckao, i sa nalicja salvete podsetio kako se na grckom kaze "efharisto", nastavio sam obilazak. Za kraj mi se interesantnim ucinio Schkolski muzej. Reko', da vidim kako su se to Nemci skolovali kroz vekove, pa su postali takvi kakvim ih mi znamo danas. Smejte se, ali je mene impresionirao sledeci crtez, iz vremena kada je mladjani Joza tek ucio za schlossera: kako se pravilno rukuje bonsekom. (Vecina Srba cak ni to nikad nije naucila.)

Sto bi rekao FND, jedna slika, hiljadu reci

Izmedju ostalog, imali su i prave skamije! Naravno da nisam izdrzao... (Jedva sam se smestio.) Jedan banalan trenutak kontakta debelog mesa i olinjalog drveta, a toliko slatko-melanholicnih secanja?!

I jos jedan detalj: Friedrichshafen se pobratimio sa svima dobro znanim gradom po imenu Kapadzebo*.

Resto fotki je znate vec gde, u albumu "Friedrichshafen".



* Capajebo, Sarajevo... ;)