Najbolja medEcina je nemačka medEcina

Ko kaže da je svaki početak lep? A počelo je baš tako! U prošlu nedelju (16.) ujutru nas je sačekao blistavi, beli sneg. Nekih 5-6 cm, ali dovoljno za radovanje. U toku dana je temperatura prešla nulu, pa je odmah počelo otapanje. Uveče je krenulo zamrzavanje. Dovoljno da se na parkingu napravi led, kao za pod moju levu cipelu. Refleksno sam se dočekao na levu ruku... Dobra vest: nisam slomio ni trticu ni lakat. Loša vest: šaku nisam više mogao da pomeram... Na svetlosti je bilo jasno da neke koske nisu izdržale udarac.

Otišli smo u Hitnu. Brzo su me primili. Ljubazna teta sa prezimenom Nadel (igla) ili Nagel (ekser), nisam više siguran, pobrinula se o nameštanju kostiju. (Nisam je pitao, šta su joj preci radili u vreme inkvizicije, pa možda tako zaradili prezime?!) Rentgen na licu mesta. Dala mi je anesteziju (ne čekićem, već iglom u venu – možda je ipak Nagel..?) Turila mi je palac i prva dva prsta u nešto što se zove "Mädchenfänger" – lako se ulazi, a ne izlazi nikako, a preko nadlaktice prebacila povoj i na donji kraj zakačila tegove. Izvlačenje prstiju, spuštanje podlaktice, vraćanje kostiju na mesto... Nije krckalo, a ni bolelo (ili ja više ne čujem kao ranije).

Posle mi mi je stavila gips, slikali smo ponovo. Liči... Pitam, a šta ćemo sa otokom. "Bez brige." Uvežbanim pokretom je zgrabila šlajfericu. "E, baš sam se pitao, kako seckate gips!" Objasnila mi je da se "šajbna" zaustavlja čim prođe kroz tvrdi sloj. I, tako je i bilo... Gips nigde nije pocrveneo! Onda mi je stavila elastični povez, vodeći računa pre svega o estetskom dojmu. Slaže mi se uz stil oblačenja...

U međuvremenu, uspeo sam što-šta da uspem samo desnom rukom ili uz minimalnu pomoć leve, skoro neupotrebljive. Ako baš ne mogu sudove da perem, mogu da se obučem, obrijem, čak i pertle da vežem! Naravno, sve traje malo duže, ali, "Die Übung macht den Meister" („Vežba čini majstora“). ;-)

I mogu da pričaju da "alte Schule, stara škola" (alias, mora da se piše desnom rukom), nije dobra, ali: "Mako, gde god da si, hvala Ti po ko zna koji put što si me maltretirala da pišem desnom namesto levom rukom!"

U ponedeljak smo uradili CT (Computer Tomography, skener) i ustanovili da sam od jedne koske napravio pe'-šes'. Prostorna slika kaže mnogo toga, nije baš sve na svom mestu. Kome će da bude jasno, ako ne nekome ko se po ceo dan maje s' 3D-kompjutersku grafiku?! Pa kaže (čika-doca): "Da sam na vašem mestu, ja bih ovo operisao". Iako sam u startu bio principijelno protiv, složio sam se. Ako koske pogrešno srastu, biće belaja. Setio sam se moje nane i njenih problema. Em loša pokretljivost, em rani artritis... Život se sastoji od izbora - kada ih ima. Ja sam upravo načinio jedan.

Tako sam u četvrtak u sam osvit zore (oko osam, je l' te ga) bio  u ambulanti. Razgovor, dežurni lekar je prekontrolisao stanje stvari i odobrio nastavak dejstva.

Prijavio sam se za stacionar, otišao da se presvučem (lele, što sam dobio sexy čarapice sa sve podvezicama, zbog cirkulacije – videćete posle operacije)... Na krevet, u lift, hvuuuš!, operaciona sala. Promena vozila, hvuuuš! na pripremu. Dočekao me zajebant jedan neviđeni! Ubada mi iglu u venu i kaže: „I ćorava koka ubode neko zrno!“ :-D Dakle, igla u venu, za „input“, EKG „pijavice“, manžetna za merenje pritiska... Stiže anestetčar, simpatičan mlad dečko, upoznajemo se, pričamo kratko... Hvuuuš!, i već sam u operacionoj sali!

Čika hirurg je već tamo, ozbiljnoga lika. I još osoblja. Nekoliko uboda pod mišku, „lakalka“ (lokalna anestezija). Pritisak: 185 sa svašta-nešto; puls, preko stotke! JBT, k'o da vozim F1, a ne bolnički krevet! Pitam, mogu li da posmatram. Decidirano kažu: „Ne, ali ima na youtube“. :-P Pokrivaju mi pogled „s' maramče“ i kreću... Uglavnom sam bio „med javom i med snom“. Naravno, čuo sam šrafilicu više puta, nisam baš brojao šrafove. I komentare, pozitivne. Mislim da je deo posla odrađivao pripraUnik, deo glavni hirurg. Ali, sve ono kao: „Lele, lele, što ga opravismo,al' je ubavo, svaka nam čast!“

Anesteziolog me malo zagovarao i razgovarao sa mnom, da proveri stanje duha i zanesvešćenosti. Mogao je baš i neki vic da ispriča, nego, Švabo je to... Nema mu pomoći, preozbiljno shvata posao. :-P

„Gotov si“, kažu! „Šaljete li po popa, ili da si idem sam da gu vikam?“, pomislih. Zahvalih se lepo svima, hvuuuš!, vetar u kosi, krećemo nazad. Hladno mi... Šofer, iskusan lik, odmah iz šifonjera vadi tri ćebeta, ZAGREJANA, JBT!!! Pokriva me (da sam umeo, svršio bih u tom trenutku!) i vozi do pretovarne stanice. Preuzima me drugo vozilo, tj., prebacujem se sam na krevet, ali mi kažu da si čvrsto držim levu desnicom rukom, baš to savitljivo i belo zamotano parče drveta koje mi visi sa levog ramena. (Eee, Pinokio, Pinokio, kako li je tebi bilo...)

Ubrzo sam u sobi, sa dva starija gospodina. Rekli su mi da dejstvo AnAastAzije prestaje za dva sata. Ležah, opipavah si levicu ruku, pa počeh da razmišljam, da nisam pobrkao merne jedinice – sate i dane?! U neko doba, napokonačno, počeše da mi trnu jagodice prstiju. Kao ono kada spavate na sopstvenoj ruci i prekinete dotok krvi u ruku, pa se probudite...

Eh, da. Obećah sliku!

Kako je dejstvo opijata ustupalo, tako su bolovi nastupali. Nastupali su i hrabre medicinske sestre i braća, u pravilnim vremenskim razmacima. Malo sam kunjao, malo spavao... Uveče sam već bio takoreći OK, ujutru još više OK.

Petak je prošao već primetno bolje. Malo sam razgovarao sa svojim sapatnicima, malo čitao, majao se po društvenim mrežama.

Subota ujutru: SITNOOO, NULA-NULA-NULA!!! Obukoh civilku, pozdravih se sa pajtosima, iznačestitasmo si Božić i Novu, pokupih papiruške i evo, napisah ovaj text (od kuće, razumljivo)!

Na Božić ujutru na previjanje, dobiću, nadam se, i CD sa svim snimcima. Ako bude neki lep, pokazaću vam svoju novu ruku!

Šta Deda Mraz nosi u svojoj torbi

Deo objašnjenja, kako Deda Mraz postigne da svoj deci podeli poklone, leži i u prostoj činjenici da ima više vremena nego što je to na prvi pogled. Neka deca ga očekuju uz Božić, a to su već dva termina - katolički i pravoslavni. A tu je i Nova godina, tada je Deda Mraz MENI donosio poklon...

Kako god, budući da ove krajeve sedobradi čiča posećuje u noći između 24. i 25. decembra, iz logističkih, kulturoloških, pedagoških, integracionih i svih ostalih razloga, odlučio je da i Miu i Anu poseti istom prilikom. Prateći ih tokom čitave godine, kako i čime se igraju, kako i oko čega se svađaju, Deda je odlučio da im ovoga puta donese nešto čime će se igrati zajedno. Nešto što je istovremeno i deljivo, a može da bude i lično, pa zatim opet zajedničko. Nešto što će na dobar način pomiriti razlike između "moje" i "naše" i doneti mir i roditeljima i deci... LEGO kockice, starter kit!

Noć je proticala različitim brzinama za različite uzraste. U vreme kada su se mama i tata spremali na počinak, Mia i Ana su počinjale da se vrpolje i tu i tamo nadvladavaju težinu snenog praha na svojim trepavicama. U toj tananoj zoni između jave i sna, Deda Mraz je neprimetno obavio svoj zadatak. Niko ga nije video, niko ga nije čuo, ali nikome ne pada na pamet da, pored tako neoborivo plastičnih dokaza, posumnja...

NARAVNO da smo ovaj prizor zatekli odmah ispod jelke i "odmah" ujutru! Doručak smo odradili samo zato što to tako mora i odmah se bacili na dalje igranje. Iskusni tata se sa neizrecivom lakoćom podsetio nekih ne tako davnih dana i deo svog umeća kao primer prezentirao naslednicama. Kumulativno su usledile sopstvene kreacije...

 

Neposredna inspiracija za Golfa je bio moj kolega Tobias, ponositi vlasnik dotičnog automobila. Naravno, odmah je i Mia poručila jedan - ovog puta unikatni primerak, 100% ručna izrada.

Usledilo je Miino viđenje čovekove okoline.

Za kraj, interesantno je u pravoj razmeri spoznati koliko je stariji brat u stvari VELIKI!

U minut do 12

Heh, ove godine nisam napisao nijedan jedini post! Pa, velim, neka bude bar jedan, za zakletvu.

Imao sam želju da po običaju operem auto, da čist uđe u Novu godinu. Ceo dan kiši! U zamenu, setio sam se nečega još boljeg.

Atmosferu čišćenja i glancanja je kompletirala priča o tome kako se u starom Japanu svima 1. januara računala godina života više. Pa, tako nanin i dedin mlin za kafu sutra slavi 75 godina!


Razlog više za lickanje i sređivanje. Osim pranja, i sekcija za mlevenje je dobila lagani tretman turpijom. Po onom dejkinom "klepan kamen bolje melje".

Prva jutarnja kafica u Novoj 2012. stiže vrlo uskoro!

Sv. Nikolaus je brzaus

Kako odavno reče Patak-Dača, " kada ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži!" Blagoj religijskoj indoktrinaciji je teško reći "ne", naročito kada cilja u najslabije i naslađe slatkišne i čokoladne tačke. Tako smo prihvatili priču o Sv. Nikoli koji dobroj deci u čarape (i cipelice) ostavlja stakiše i sitne poklone, uz preduslov da uveče očiste iste... Ili šta već, važno je da je obuća u pitanju, nema veze što St. Nikolaus "nike-patike" viđa tek od skora.

Tako su Mia i Ana večeras zdušno prionule na posao!


Onda smo izglancane patikice ostavili ispred vrata... Okupali smo se, uskočili u krevet, ispričali priču za laku noć (sa obaveznim prehlađenim "drugarima" i "veeelikom injekcijom"). A onda je Chiharu krenula da pomogne našem Sv. Nikolausu. I kada je otvorila ulazna vrata, imali smo šta da vidimo... Nikolaus stiže svudaus veri brzaus!!!


Moraćemo da pitamo naše komšije, da nisu kojim slučajem spazili makar "hvuuuš!" od Nikolausa?!

St. Martin in the Fields (of Immenstaad)

Za svetog Martina sam prvi put čuo na Radio-Beogradu, neke-tamo-davne i pitao sam se "kakav je to naziv za hor?!" Sada, "pod stare dane", učim o Martinu koga nisam poznavao...

Već nekoliko dana Mia i Ana ne prestaju da pričaju o "Njemu", a sreća je krenula da dobija na intenzitetu u ponedeljak, kada su se vratile iz obdaništa sa laternama u rukama! Koreni su, da ne kažem "kao i obično", više paganski nego hrišćanski. Otprilike se datum proslave poklapa sa završetkom setve. Više detalja, kao i uvek, možemo naći na Wiki.

Elem, večeras smo se lepo spremili i u pola šest otišli do obdaništa. Tamo nas je sačekala gomila dece sa upaljenim laternama i "sam" sveti Martin na pogolemom konju! Interesantno je da lik izvorno predstavlja rimskog vojnika, sa sve crvenim ogrtačem!!!


Nakon prve pesme (zapažate li vezu sa imenom hora?), krenuli smo u laganu kružnu šetnju. Vreme nas je poslužilo, bez kiše i sa takoreći dvocifrenom temperaturom, obišli smo krug oko naselja. Par puta je povorka zastajala i svi prisutni su pevali pesmice posvećene Svetom Martinu. Tu nekako imam rupu u sećanjima iz svog detinjstva (pred-germanističkog)?!

Dobro je što inače loše pevam, pa niko nije očekivao da pustim glasa... Mia i Ana su bile tu kao dostojna zamena.


Nakon šetnje nas je u dvorištu našeg obdaništanceta sačekao punch, kuvano vino, "podgaćice" i viršle... Dečurlija je jedva dočekala da odbegne u mračne krajeve dvorišta, izvan domašaja naših pogleda. Orilo se od dečije cike i vriske, doprinoseći opojnoj atmosferi opšteg blagostanja...

"Halo Beč" na pomolu

Pa, tako bi mogao u slobodnom prevodu da se protumači Halloween, u kombinaciji izgovora i nemačkog naziva za Beč. Niko nije imun na sveopštu amerikanizaciju, ili to možda samo meni tako izgleda?! Kako god, u svemu se mogu naći i pozitivne srane, pa je tako moja Draga danas, uz krajnje angažovanu Miinu i Aninu pomoć, uspešno završila značajan deo priprema.

Vozići za decu svih uzrasta

Čuo sam priču o ovdašnjem liku koji je iznajmio dva stana na istom spratu. U prvom živi on sa porodicom, a u drugome se baškari njegova ljubavnica, alias železnica. E, izgleda da je jednom sličnom žena izbacila konkurenciju iz kuće, pa čovek pretvorio dvorište u rajski vrt svojoj ljubavi u čast.

Železnica ultra-uskog koloseka od 5 cola (5'' = 127 mm) ukupne dužine oko 400 m, sa 18 skretnica, 2 mosta i jednom okretnicom prostire se na površini od 25 ara vrlo lepo sređenog imanja porodice Ehrle. Sve ovo u Wasserburg-u, dva'es'pe'-šes' km od doma našega, pravac jugoistok niz obalu jezera. Da je prava ljubav u pitanju, pokazuje i to da se vozni red primenjuje samo po suvom vremenu!

Vozni park se sastoji od jedne prave parne lokomotive, "dizelke" (na struju) i elektrolokomotive, te većeg broja "putničkih" vagona, otvorenog tipa. Eee. parnjača, PRAVA, crna, kao i ugalj koji je goni... Još iz detinjstva poznat zvuk, poznat miris, osmehu sreće nikad kraja!

Postavlja se logično pitanje, zašto sam "sam"? Pitajte Miu... Gnušanje, strah od nepouzdane tehnike iz sredine (pret)prošlog veka ili nešto treće? Jednostavno, nije htela da se vozi. Tati to ni najmanje nije pokvarilo užitak.