Immenstaad am Bodensee

U minut do 12

2011-12-31T23:59:00.002+01:00

Heh, ove godine nisam napisao nijedan jedini post! Pa, velim, neka bude bar jedan, za zakletvu.

Imao sam želju da po običaju operem auto, da čist uđe u Novu godinu. Ceo dan kiši! U zamenu, setio sam se nečega još boljeg.

Atmosferu čišćenja i glancanja je kompletirala priča o tome kako se u starom Japanu svima 1. januara računala godina života više. Pa, tako nanin i dedin mlin za kafu sutra slavi 75 godina!

Razlog više za lickanje i sređivanje. Osim pranja, i sekcija za mlevenje je dobila lagani tretman turpijom. Po onom dejkinom "klepan kamen bolje melje".

Prva jutarnja kafica u Novoj 2012. stiže vrlo uskoro!

Sv. Nikolaus je brzaus

2010-12-06T00:47:00.007+01:00

Kako odavno reče Patak-Dača, " kada ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži!" Blagoj religijskoj indoktrinaciji je teško reći "ne", naročito kada cilja u najslabije i naslađe slatkišne i čokoladne tačke. Tako smo prihvatili priču o Sv. Nikoli koji dobroj deci u čarape (i cipelice) ostavlja stakiše i sitne poklone, uz preduslov da uveče očiste iste... Ili šta već, važno je da je obuća u pitanju, nema veze što St. Nikolaus "nike-patike" viđa tek od skora.

Tako su Mia i Ana večeras zdušno prionule na posao!

Onda smo izglancane patikice ostavili ispred vrata... Okupali smo se, uskočili u krevet, ispričali priču za laku noć (sa obaveznim prehlađenim "drugarima" i "veeelikom injekcijom"). A onda je Chiharu krenula da pomogne našem Sv. Nikolausu. I kada je otvorila ulazna vrata, imali smo šta da vidimo... Nikolaus stiže svudaus veri brzaus!!!

Moraćemo da pitamo naše komšije, da nisu kojim slučajem spazili makar "hvuuuš!" od Nikolausa?!

St. Martin in the Fields (of Immenstaad)

2010-11-09T22:34:00.008+01:00

Za svetog Martina sam prvi put čuo na Radio-Beogradu, neke-tamo-davne i pitao sam se "kakav je to naziv za hor?!" Sada, "pod stare dane", učim o Martinu koga nisam poznavao...

Već nekoliko dana Mia i Ana ne prestaju da pričaju o "Njemu", a sreća je krenula da dobija na intenzitetu u ponedeljak, kada su se vratile iz obdaništa sa laternama u rukama! Koreni su, da ne kažem "kao i obično", više paganski nego hrišćanski. Otprilike se datum proslave poklapa sa završetkom setve. Više detalja, kao i uvek, možemo naći na Wiki.

Elem, večeras smo se lepo spremili i u pola šest otišli do obdaništa. Tamo nas je sačekala gomila dece sa upaljenim laternama i "sam" sveti Martin na pogolemom konju! Interesantno je da lik izvorno predstavlja rimskog vojnika, sa sve crvenim ogrtačem!!!

Nakon prve pesme (zapažate li vezu sa imenom hora?), krenuli smo u laganu kružnu šetnju. Vreme nas je poslužilo, bez kiše i sa takoreći dvocifrenom temperaturom, obišli smo krug oko naselja. Par puta je povorka zastajala i svi prisutni su pevali pesmice posvećene Svetom Martinu. Tu nekako imam rupu u sećanjima iz svog detinjstva (pred-germanističkog)?!

Dobro je što inače loše pevam, pa niko nije očekivao da pustim glasa... Mia i Ana su bile tu kao dostojna zamena.

Nakon šetnje nas je u dvorištu našeg obdaništanceta sačekao punch, kuvano vino, "podgaćice" i viršle... Dečurlija je jedva dočekala da odbegne u mračne krajeve dvorišta, izvan domašaja naših pogleda. Orilo se od dečije cike i vriske, doprinoseći opojnoj atmosferi opšteg blagostanja...

"Halo Beč" na pomolu

2010-10-14T21:26:00.007+02:00

Pa, tako bi mogao u slobodnom prevodu da se protumači Halloween, u kombinaciji izgovora i nemačkog naziva za Beč. Niko nije imun na sveopštu amerikanizaciju, ili to možda samo meni tako izgleda?! Kako god, u svemu se mogu naći i pozitivne srane, pa je tako moja Draga danas, uz krajnje angažovanu Miinu i Aninu pomoć, uspešno završila značajan deo priprema.

Vozići za decu svih uzrasta

2010-09-12T19:46:00.010+02:00

Čuo sam priču o ovdašnjem liku koji je iznajmio dva stana na istom spratu. U prvom živi on sa porodicom, a u drugome se baškari njegova ljubavnica, alias železnica. E, izgleda da je jednom sličnom žena izbacila konkurenciju iz kuće, pa čovek pretvorio dvorište u rajski vrt svojoj ljubavi u čast.

Železnica ultra-uskog koloseka od 5 cola (5'' = 127 mm) ukupne dužine oko 400 m, sa 18 skretnica, 2 mosta i jednom okretnicom prostire se na površini od 25 ara vrlo lepo sređenog imanja porodice Ehrle. Sve ovo u Wasserburg-u, dva'es'pe'-šes' km od doma našega, pravac jugoistok niz obalu jezera. Da je prava ljubav u pitanju, pokazuje i to da se vozni red primenjuje samo po suvom vremenu!

Vozni park se sastoji od jedne prave parne lokomotive, "dizelke" (na struju) i elektrolokomotive, te većeg broja "putničkih" vagona, otvorenog tipa. Eee. parnjača, PRAVA, crna, kao i ugalj koji je goni... Još iz detinjstva poznat zvuk, poznat miris, osmehu sreće nikad kraja!

Postavlja se logično pitanje, zašto sam "sam"? Pitajte Miu... Gnušanje, strah od nepouzdane tehnike iz sredine (pret)prošlog veka ili nešto treće? Jednostavno, nije htela da se vozi. Tati to ni najmanje nije pokvarilo užitak.

Silvester praši i ne prašta

2010-01-01T13:17:00.012+01:00

Nakon kraćeg odmora, koji mi je i prijao i žuljao me, odlučih da pokušam da se vratim blogovanju. Pa, ima li boljeg trenutka za početak od početka godine?

Elem, živeše jednom papa Silvester, koji ode Gospodu Bogu na istinu baš 31. decembra 335. godine. Kako je postao svetac, tako je dobio 31. decembar za pominjanje i dugo sećanje. Izgleda da je bio pobratim sa našim poznatim zemljakom, Konstantinom Velikim. Zašto je sve ovo bitno? Pa, prosto zato što se na 31. decembar ovde svi referenciraju kao na Silvester.

Zašto je Sivester još bitan, čak i nevernicima? Hm, zato što se treba opremiti dostatnim količinama minsko-eksplozivnih naprava, koje su načešće smeštene u cilindrično-valjkaste kartonske patrone različitih boja, fi-ja i ha-ja. Patrone su dalje zalepljene na štapiće, ako su raketnog tipa, zalepljene na postolja, ako su samostalnog tipa, zalepljene medjusobno, ako su namenjene višestrukom uzastopnom dejstvu, a zajednička karakteristika im je da su po aktiviranju maksimalno šarene i bučne. Preview za sve to možete videti na lepim slikama u boji u svim komercijalnim novinama danima unapred (i online, naravno!), a kupiti u svakoj samoposluzi ili tržnom centru koji iole drži do sebe. U dodatnu opremu spada elektronski pult za daljinsko beskontaktno i besplameno aktiviranje (vrlo praktično ako duva vetar, a nemate Zippo). Tu su, naravno, šlemovi atestirani po nemačkom JUS-u, antifoni, rukavice, minerski mantili, čizme (sve atestirano) i šta god je potrebno da uspešno preživite poslednjih par minuta umiruće godine. Ranjena zver je opasna ako se okrene, šta bi bilo da nam se ponovi cela jedna godina?! Zato je bolje dobro se naoružati i lepo je isprašiti u nepovrat, ma koliko nekome možda dobra bila.

To praktično znači da sve prašti i pršti, počev od negde 23 h, pa do iza ponoći. I javno i privatno, i na trgovima i u dvorištima. Dok je trajala kupovina, trgovci su zadovoljno trljali ruke, a sada je red da oni koji nemaju elektronske kontrolne pultove trljaju promrzle prste dok pokušavaju da svoje zalihe dignu u vazduh. I da shvate da iduće godine neminovno moraju da se opreme high tech opremom - naročito ako je komšija nadmoćno demonstrirao efikasnost iste.

Mi smo odlučili da damo pasivni doprinos i posetimo najavljeni vatromet u Friedrichshafenu. U nameri da povećamo svoj strateško-manevarski prostor, već u 23:00 minus 5' bili smo u garaži ispod Kongresnog centra Graf-Zeppelin-Haus i sa zadovoljstvom ustanovili da smo čašćeni besplatnim parkiranjem u Novogodišnjoj noći. Svi već spakovani u toplu odeću, a Ana još u topli perjani džak pa u kolica, krenuli smo u šetnju. Vreme je izgledalo skoro idealno, ne preterano hladno (oko +2°C), bez vetra i sa tek ponekim oblačkom na nebu. 'Ladno se videla suprotna obala. Raja je već polako počela da se okuplja, iz čudnog šatora na sred travnjaka je dopirala prigodna muzika, povremeno prekidana servisnim informacijama. Tako smo doznali da će vatromet, ustvari, biti ispaljivan sa broda. Nije loše, HTZ na delu! Šta god da se desi, em je daleko, em vatra ne može da se proširi.

Nestašni pioniri i omladinci koji su nas tu i tamo okruživali postajali su sve nestašniji testirajući pojedine elemente iz svojih arsenala, pa smo shvatili da Mia u stvari ne drži ruke na ušima da bi hi ugrejala. Krenuli smo u šetnju, duž promenade i malo dalje od glavne osmatračnice. Ana nije hrkala, a Mia nije plakala i činilo se da ćemo mirno dočekati glavnu pucačinu. Minuti su lagano prolazili i relativno prazna promenada je počela da se popunjava. Prvo smo mislili da su svi dobro natrontani, 'ladovine radi, a onda smo shvatili: svaki posetilac je bio propisno opremljen, da ne kažem naoružan, u skladu sa tradicijom. Počelo je polagano postavljanje opreme, a Mia je sve to nepoverljivo pratila, uplašenog pogleda. Pokušali smo da joj skrenemo pažnju na suprotnu stranu: i sa istoka i sa zapada su se približavali konvoji putničkih brodova, osvetljenih i iskićenih k'o Božićna drvca.

Priložena fotografija je načinjena u smeru početka pešačke zone, gde je bila smeštena I gradska obalska baterija malog do srednjeg kalibra. Nije bilo jedinstvene komande za početak paljbe, ta svi su imali satove! Ana i dalje nije hrkala, ali je zato Mia počela da plače. Pala je zakletva da nikada više neće da ide na vatromet, ali zato hoće odmah kući. Pa, možda bismo i pošli kući, ali! Početno oduševljenje mirnim vremenom se pokazalo kao pogrešno. Glavni vatromet još nije ni počeo, a u gustom barutnom dimu više nismo mogli bezbedno da se krećemo. Kako kod sebe nismo imali šemu minskog polja koje se prostiralo izmedju nas i Garage, ostalo je da sačekamo da se zalihe municije potroše. Zažalili smo što nismo poneli gas-maske...

Nebo se više nije videlo. Jezero se više nije videlo. Brodovi se više nisu videli. Grad se više nije video. Prsti još i nekako, ukoliko ne pružate ruke predaleko... Nekako se napipasmo da se izljubimo za početak Nove godine! Na kraju smo samo po potmulim detonacijama i promenama nijansi dima u smeru jezera shvatili da je glavni dogadjaj večeri napokon počeo. Blago onima sa brodova, možda su oni nešto i videli! Mi smo nekako napipali put nazad, a meni su sa svakim udisajem pred očima proletale slike iz neke davne jeseni 1983. i pešadijske i i nžinjerijske obuke, kada je miris crnog baruta izgledao kao dezodorans u poredjenju sa spavaonom pred budjenje.

Vazduh u garaži je delovao začudjujuće sveže i prozračno, a svima je na usnama lebdelo "dome, slatki dome!" 15-ak minuta vožnje i bili smo na sigurnom i toplom...

Sv. Nikolaus stiže svudaus

2008-12-06T19:46:00.008+01:00

Ljudi drže svoje čarape na raznim mestima: u obući (kao zaptivače protiv širenja ...), pod krevetom (da se ne vide), prebačene preko neke prečke (da se luftiraju) itd. Izgleda da su Marks i Engels najveći deo svoje teorije napisali preko leta, pa im ni sveti Nikolica ni Deda Mraz nisu pali na pamet. Tako ni ja nisam imao prilike da naučim KADA i GDE da zakačim svoje čarape, pa ću sada, pod stare dane, morati da ispravljam greške iz mladosti.

Moje detinjstvo ne pamti Sv. Nikolu, već samo Deda Mraza, koji je uvek dolazio u noći izmedju 31. i 1. Normalno da sam uglavnom slušao mamu i tatu i bio dobro i uzorno dete, i naravno da me je svakog 1. januara ujutru sačekivao poklon. Kada i kako ga je sedi bradonja isporučio nije izgledalo preterano važno.

Svetog Nikolu sam upoznao znatno nakon trenutka kada sam prestao da verujem u Dedu. Svako ima neko svoje vidjenje. Za nekoga je to jedan od najvećih svetaca, zaštitnik, za nekoga posna slava sa najboljom klopom, a za polovinu Knez Sela slava na koju se ide kod druge polovine, a druga polovina dolazi na paterice kod one prve. I niko ne izuva čarape niti ih kači pod komšijski prozor.

Tek od skora sam počeo da kapiram da se strogi ispošćeni svetački lik u neke tri nedelje pretvori u milog i nasmejanog debeljka. Pa, ako može da se odjednom nadje na mnogo mesta i tu svoju osobinu iskoristi da vidi kako ga Srbi slave, pa još svuda čalabrcne po malo, a gravče potpečeno pa samo krcka, nije daleko od pameti da Sv. Nikola i Deda Mraz ipak mogu da budu jedan lik. Crveni obraščići? To ide od kuvane hrane. Kuvana rakija, kuvano vino i ostale čorbaste djakonije... Na Wiki je to nežno nazvano "metamorfozom". ;) (U pomenutom tekstu možete da pročitate kako se gde slavi Sveti Nikola.)

Tako sam ipak uspeo da se izborim sa razornom idejom o dualizmu ličnosti, jer, priznaćete, ne bi bilo lepo da bilo koji od ova dva svetla lika bude proglašen za šizofreničara.

Elem, mi nismo kačili naše čarape, ali se iskusni Sv. Nikolaus nije dao zbuniti. Zna on da Mia i Ana nisu krive što im mama i tata nisu spremili čarapice. A zna i da su dobre devojčice, verovatno i bolje od mame i tate zna koliko su u stvari dobre. Svraćao je on i do nas, ustanovismo jutros... Vizitka na kućnom pragu sa prepoznatljivim potpisom nije ostavljala mesta dilemi.

Mahinalno podigoh pogled i ustanovih da su i komšije dobri* cele godine, ali da su i oni zaboravili da istaknu svoje čarape. I na njihovom otiraču je stajala slična podsetnica...

* Za komšinicu sam to ustanovio još mnogo pre Sv. Nikole.

Vašar u prestonici

2008-12-05T21:57:00.002+01:00

Da je Minhen glavni grad Bavarske znaju i najmanji vrapci. Pršte mrvice svuda unaokolo! Vreme je Novogodišnjeg vašara...
Da analiziramo ofu fotografiju: na tamnoj pozadini se vidi jedan od dva tornja Frauenkirche, jednog od simbola Minhena. Levo od tornja je okićena toranjska dizalica, jer je u toku redovna restauracija, pa dizalica radnicima donosi bureci, döneri i jogurti. Najbolje osvetljeni deo fotografije je ujedno i centralni, iako nije u centru. Ako ste mislili da je to maketa crkve, namenjena turistima u zamenu za tornjeve opkoljene skelama, nije. Ako ste mislili da je crkva za gorepomenute vrapce, nije ni to. U pitanju je jednostavni kičasti dodatak na krovu vašarske barake koja prodaje kuvano vino ili tako nešto. A cilj mu jeste da privuče turiste... Pa, dejstvuje!
Plavo-belo, Bavarske boje i svo moguće jezgrasto voće okupano šećernim prelivima. Ne ide uz pivo!
A ovo definitvno jeste mesto na kome se može popiti Glühwein, tj. kuvano vino. Dokaz: gužva na prilazu.

Inžinjerska posla

2008-11-30T22:00:00.008+01:00

Jednom davno, u prošlom veku (dok su ljudi još uvek poštovali i slavili Dan republike), odluče dva inžinjera da najvernijem čovekovom ljubimcu sagrade zaklon od surovih atmosferskih uticaja. Mladji inžinjer je dobio zadatak da sakupi podatke neophodne za formulaciju projektnog zadatka; stariji inžinjer, nadasve čuven po svojim organizatorsko-izvršiteljskim sposobnostima, primio je na sebe materijalno-tehnički deo realizacije projekta.

Zadatku je, kako i priliči, pristupljeno krajnje ozbiljno. Kako su daleki ljubimčevi preci trčkarali uz nogu predaka današnjih konstruktora (tehnički!) najboljih automobila na svetu, čijem je uspehu standardizacija dala značajan doprinos, prvo se poseglo za istima (standardima) iz odgovarajuće oblasti. Statistika može biti naličje svakog standarda, a u ovom slučaju je trebalo da bude ogledalo: standard je govorio da će mladunac jednog dana, kada dostigne punu snagu i zrelost, imati impozantnu visinu H, kada se pruži dužinu L i kada se oždere širinu D (možda kraticu od "debljina")? Po strogo inžinjerskim principima vodjeno je računa o faktorima sigurnosti (naročito dinamičkim), pa su polazne dimenzije pomnožene odgovarajućim koeficijentima (toliko puta opasniji od Perinog, ovoliko puta veći od Mikinog, onoliko puta ... od Djokinog).

Nakon razmatranja varijatnih rešenja, uzimajući u obzir opšte i posebne klimatske uticaje, sa posebnim težinskim koeficijentom na nizbrdaciju terena, usvojena je konačna forma objekta. Uvid u dostižne materijale (restlovi izgradnje prebivališta vlasnika ljubimca, alias kuće) odlučio je izbor nosećih materijala (čamovina), kao i pokrivno-izolacionih (ter-papir, Al-lim 0.55 mm).

Radionički prostor je već postojao u vidu podzemnih prostorija uobičajenog naziva "podrum." Mašinski park, sastavljen od svih vrsta čekića, bio je razmešten što deterministički (mladost-idealizam), što stohastički (zrelost-realizam). Kohezioni materijal, u narodu poznat kao ekseri, nije manjkao. Na osnovu projektnog zadatka, te dokumentacije sopstvene izrade, glavni inžinjer je prionuo na posao. Radovi su brzo napredovali a mladji inžinjer je bio impresioniran rezultatima. U retkim časovima sreće (ako baš cepidlačimo: sekundama), kada je uspevao da uleti u dotični prostor, i sam Ljubimac je iskazivao neskriveno oduševljenje.

Napokon, ostala je samo trivijalna sitnica: transport objekta do krajnje destinacije. Što mladi a što lepi, te iznad svega pametni i prirodno snažni, prihvate se inžinjeri ovog poslednjeg paperjasto-lahkog zadatka. Vrata od podruma su već bila otvorena, nasmešeno Sunce je radoznalo izvirivalo ne bi li što pre ugledalo Kućicu! Do vrata je sve išlo sjajno, a od vrata više nije ni išlo. Agnostički odbacujući uroke, duhove, akrepe i ostale očigledno nepostojeće persone non-grata, lucidnom analizom inžinjeri su ustanovili da je neko greškom napravio vrata ne poštujući rasističke standarde o Nemačkim ovčarima (pogrešno nazvane "standardom rase")!!!

Kako sreća prati hrabre, malo hrabrog testerisanja je srećno okrajcovalo krov i najbolji inžinjerov prijatelj se napokonačno o,s-kućio... Čak i dan-danas jedan od inžinjera često navraća na mesto dogadjaja, drugi s mene pa na uštrb, a Amor već odavno ganja ovčice po paperjastim oblačcima. Samo Kućica postojano prkosi vetrovima promena i svedoči o burnoj prošlosti...

Hm, da smo sličan problem imali za rešiti ovde, verovatno bismo morali da brinemo samo o transportnom sredstvu. Podrum bi ostao tamo gde mu je i mesto, van puta Kućicama, a sama Kućica bi onda mogla da izgleda recimo ovako:

Zaista mi je žao, ali nemam Amorovu sliku u obliku 011011010100010101011010... Čim je pribavim, dobiće zasluženo mesto (barem na ovom blogu)! Za sada će biti dovoljno da oni koji ga se sećaju osveženo misle na njega. Eee, Amore, Amore, šta li ti je sve to trebalo...

Dan R

2008-11-29T22:00:00.005+01:00

Ako je neko od vas ovih dana kojim slučajem bio na nekoj svinjskoj daći, neka se seti se da su i delegati iz Jajca ipak bili i ljudi koji su ljubav prema hrani furali na isti način kao i ljubav prema boljoj budućnosti svoje dece, paralelno sa mržnjom prema prošlosti (sopstvenih roditelja). Naši roditelji se ovoga ne sećaju, a naša deca se i tako neće sećati:

Pušenje zabranjeno

Danas je Dan Republike
I stari je popio malo
Na televiziji Lepa Brena
I stari se sjeća ratnih vremena

Da bi danas bilo bolje
Oni su poturali svoja pleća
Gazili hladne rijeke
Jeli koru s drveća

Žao mu je što neki misle
Da je život negdje drugdje
I ne sanja se više stari san
Čekaju pasoš da odu van

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari se sjeća ratnih dana
Žao mu je što se ni klinci
Više ne igraju partizana

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je Dan Republike i stari kaže
Otvorite prozore, pijan je i čini mu se
Da logorske vatre u daljini gore
Logorske vatre, u daljini gore

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l' normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik, mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

A možda se neko još uvek seća i onog "podvučeno žutim". (Leeeeesnina...)

Prvi Smeško

2008-11-23T13:50:00.013+01:00

Prvi sneg svima, a nekome i prvi Sneško. Na temelje koje su juče postavile Chiharu i Mia danas se nadovezao iskusni sneškopravitelj ja. Iako je Chiharu verovala da je obavila skoro pola osnovnih radova, brzo sam je razuverio i ubedio da je u pitanju ipak bila samo trećina. Razlika u standardima! JIS (Japanese Industrial Standards) propisuje da se Sneško sastoji od dve kugle, po EN (European Norms) važe tri etaže.

Temelj za Sneška

Nije prošlo dugo i sve više trave u našem dvorištu je ponovo uživalo u Suncu kako su snežne kugle narastale. Na kraju smo morali malo da zadjemo i u komši'sko, ali samo za šiške. Tako je Sneško, a la Proka Pronalazač (obrati pažnju na kapu) uskoro dobio i sve ostale neophodne rekvizite, pa sam na kraju uzviknuo "Freeze!" i evo rezultata.
Opšte je poznato da su Srbi genocidan narod*, a takodje i da su Japanci izuzetno surovi**. Pa, prvo što je Mia uradila bilo je da Sneška učini što sličnijim Simonidi... I posle kao genotip nema veze, fenotip je dominantan. A možda je pretpostavka pogrešna, nego se Mia u igraonici druži sa praunucima "čistača" iz Dahaua***?

* Setite se samo kako se na jezicima naroda i narodnosti kaže za dete kada spava:

CR: "spava kao andjeo".
BiH: "spava ka' janje".
SR: "spava kao zaklano".

** Uvek sam se pitao da li je harakiri zbog ukupnog kašnjenja vozova od par minuta na godišnjem nivou bio stvarno dobrovoljan?

*** U okolini se nalazilo istureno odeljenje, čak sumnjam da je Carlos B. možda baš tu pohadjao par razreda...

Osveženje za iznenadjenje

2008-11-22T11:06:00.026+01:00

Zaista je lepo kada nam jutro izmami osmeh. Jutros nas je sačekao prvi sneg ove godine, jupiii!!! (Ko se nije uželeo snega, ne mora da se smeši. ) Doduše, neki su ga dočekali nespremni i sa iznenadjenjem, iako nije januar... (Mada stvarno ne vidim nikakvu vezu izmedju "naše" ruže i "vaših" putara, osim nekog pogrešnog linka u mojoj glavi. )
Kad smo već kod putara, ovde više nego vrvi od istih. Krajnjosti se kreću od makina koje kao da su kupljene na Marsu pa sve do likova koji kašičicom sole svaki kutak. Ne zna čovek otkuda će da se pojave, a najgore je što su skoro nevidljivi i opet je očišćeno sve što treba da bude čisto. Zavisi ko šta očekuje, ali čak i neskromni nemaju razloga da budu nezadovoljni. Čak je i biciklistička staza bila raščišćena!!! To je sjajno, jer ostavlja bolničke krevete onima kojima su potrebniji, ali, sa druge strane, tolika agilnost ugrožava zdravlje gradjanstva na poseban način...

Stvar je krajnje prosta. Posle dve bezsnežne godine već sam počeo da se osećam kao Solunac, sa čežnjom se prisećajući nekih dana kada sam ranije ustajao da bih lopatao sneg oko zgrade. I taman sam se jutros zaradovao, zaslepljen snežnim belilom sa nezamagljene strane prozora, kad ono, 'oćeš, vraga! Sledeće što sam ugledao bio je domar koji mi je oteo planirani posao! Mrtav-'ladan je vozao lopatu za sneg, i to ispred mog very nosa! Štaviše, siguran sam da je to namerno činio, kako bi me iznervirao do krajnjih granica.

Doručak sam progutao u pola zalogaja ne da bih napravio gornju fotografiju, već da bih pokušao da osvojim svoje parče snega. Ali, avaj! Parking oko zgrade je već bio čist, i to ne samo od snega, nego i od automobila?! Svi su se već bili zaputili u brda i planine, ne sumnjam da su imali najnovije modele lopata sa sobom!!! Ne gubeći nadu, uzjahao sam svog vernog bajka i, po principu automatskog pilota, zapedalao prema Firmi. E, tu mi se konačno smračilo pred očima i ugasli su mi i poslednji tračci nade. Vraćamo se na crvenu rečenicu... I sve mi se čini da je to nešto kao beskonačna petlja u ovom germanskom algoritmu.

Nemajući izbora i načina da utrošim energiju (osim možda okrećući pedale do Berlina), ostatak dana sam proveo u Firmi, družeći se sa svojim modelom. Uskoro mi se pridružio i Šef, pa smo najveći deo popodneva proveli zajedno u mukloj tišini, svako u svom oblačku misli. Škrgutanje koje je sa vremena na vreme dolazilo iz Njegovog pravca uzalud je pokušavao da opravda glupošću kreatora softvera koji koristimo. Ja sam "od odmah" znao da u pozadini, u stvari, stoji dugogodišnja frustracija sa kojom sam ja tek počeo da se upoznajem... Opet crvena rečenica, kažem ja da je u pitanju programska petlja!!!

Oni koji su izgubili nadu da se iz petlje može izaći pre nego što su je i videli izgledaju 'vako:

8 (osam) se ne piše samo u index

2008-11-20T12:18:00.008+01:00

Reklo bi se još jedan običan dan, čak ni nasmejan. Tu i tamo se kroz tanje slojeve oblaka može nazreti da Sunce negde ipak sija, a ovde se samo uzalud muči da makar jednim zrakom zaviri u u naš atar. Pa ipak nije tako! Danas je Ana napunila meseci kao u naslovu i eto razloga da nam osmesi jutros budu puta širi.

Mlinček

2008-11-19T09:47:00.003+01:00

Crkla nam mašina za kafu, pa sada starinska tehnologija caruje!

Sve ovo iznad sam poslao na blog sa mobilnog telefona, zabave radi. I radi!!! Najbolje obožavam ovu tehnologiju, može čovek da se igra po vasceli dan a da mu ne dosadi.

Kućna igraonica

2008-11-04T23:43:00.004+01:00

Nikakva novost da nam se u živote ušetala jesen krupnim koracima. Na početku beše pitoma, zavaravala nas žarkim i toplim bojama, da se ne opasuljimo odmah. Ali i Vlasi se ponekad dosete, a gde neće Japanci! Kako je sa hladnim danima odlazak u obližnju igraonicu na otvorenom izgubio sportski karakter, kućna gimnastika je počela da poprima neželjene razmere. Tako je internet pritekao u pomoć, da ne kažem e-bay...

Kada sam video šta moja Draga namerava da kupi, kao pravi Mijajlović, prvo sam pomislio da iskoristim svoje gradjansko pravo i protestvujem. Dalje sam počeo da razmišljam protiv čega bi ja to trebalo da se bunim? Pa, osim istanjivanja novčanika, valjda protiv ugrožavanja slobode, ograničavanja prostora, zatrpavanja istog nepotrebnim skalamerijama koje nikome ne trebaju. A onda mi je postalo jasno da je bolje da naše majmunče zateknemo na skalameriji kojoj to i jeste osnovna namena nego na nekom neplaniranom mestu a la luster (samo zato isti još nemamo, hehehe ).
Samo da znate, još uvek nisam uspeo da dodjem na red da napravim svoju konfiguraciju! Uz opasku da uz skalameriju ide i software za dizajniranje... Krajnje je vreme da kupimo Mii Personal Computer, izgleda. Nadam se samo da nismo zakasnili?!

Korporacijski izlet 03

2008-10-20T12:34:00.016+02:00

Svaka velika firma za svoje saradnike organizuje izlete, picknicke, igre bez granica i slične dogadjaje, ne bi li se ljudi u opuštenoj atmosferi bolje upoznali i potom bolje saradjivali na poslu. Naša firma, MKE, možda jeste mala po broju ljudi, ali su zato ljudi veliki. Dodatna prednost nam je što se i tako lepo družimo, pa umemo da pravimo izlete i bez da nam ih Firma organizuje. Ipak, jednom godišnje zvanično je OK...

Eto, došlo je vreme da po treći put izadjem na zvanični izlet. Ove godine izbor je pao na posetu zamku Heiligenberg (Sveto Brdo). Dotični smo mi već obišli (piše ovde), ali smo videli samo zidove spolja (beše sve zamandaljeno, van sezone).

Vreme je bilo prohladno, ali sunčano i prijatno za šetnju, pa smo tako i postupili. Obišli zamak, pa onda u šetnju. Chiharu i Ana su morale nazad već posle prvih 10-ak minuta, jer smo ukapirali da Ana nije dovoljno obučena. Mia je imala toplo "počasno" mesto u stoličici-rancu na mojim ledjima, pa smo mami i Ani rekli "ćao" i nastavili šetnju. Posle dobrih sat i kusur, taman kada su kolena počela da mi kleckaju, bili smo na parkingu. Uh, kakva lakoća kada sam 13 kg Mie spustio na zem'!
Restoran je bio prijatan, a klopa odlična. Uz čašicu po čašicu razgovora brzo smo zašli duboko u noć... Naravno, mama je vozila nazad, i naravno, i Mia i Ana su najveći deo puta prespavale. Akcija prenošenja u krevet je bila uspešnija u Miinom nego u Aninom slučaju, ali je na kraju ipak zavladala blažena tišina...

Ko voli, nek' izvoli

2008-06-24T09:33:00.035+02:00

Vozačka populacija verovatno zna da u Nemačkoj nema ograničenja brzine na auto-putevima. Da budemo precizniji, ne postoji opšte ograničenje, ono koje vam se obično smeška posle graničnog prelaza. Postoje deonice sa stalnim ograničenjem (recimo, na prilazima gradova), deonice na kojima se po potrebi regulacije saobraćaja "daljinski" definiše ograničenje (pale vam se brojke na semaforima), a postoje i slobodne deonice. Tu možete da ga gazite do daske, pa čak i da skinete dasku, ako vam je merak. Merak nema cenu, kaže stara narodna. Tako je, kaže Zakonodavac, ali ne na svakom mestu. Pa, da pogledamo koliko gde šenluk košta.
Naravno, potrebno je reći da je opšte ograničenje brzine u naseljenim mestima 50 km/h, osim ako saobraćajnim znacima nije drugačije regulisano. Van naseljnih mesta 100 km/h, osim ako... Za pretpostaviti je da postoji i neka sitna tolerancija prs' gore-prs' dole, ali ne znam koliko je to cm/s tačno.

Lažu Ameri kada tvrde da su najslobodarskija i najdemokratskija zemlja. Kod njih je najveća dozvoljena brzina 80 mph, tj. za dlaku 130 km/h! Poslednjih decenija teška bitka se bije oko poslednje oaze slobode, Nemačkih auto-puteva bez ograničenja brzine. Demokratija je ozbiljno ugrožena, ako stvar gledate pod pravim uglom. Nemci su nacija koja voli automobile, obaška Nemačke. Pa kažu: "pravimo dobre i brze automobile, gde ćemo da ih vozimo?!" Zagovornici ukidanja osnovnog ljudskog prava na lučenje adrenalina kažu da je prevelika brzina uzrok 43.5% teških saobraćnih nesreća, a da se 70% saobraćajki sa kolateralnom štetom u vidu ljudskih žrtava dešava na deonicama slobode. Kakva zloupotreba statistike! Ako su već sami loši i plašljivi vozači, citiraću Mr. Bonda: "Live and let die".*

Šta još da kažem, osim ličnog stava? Auto je izuzetno opasno sokoćalo, ne postoji garancija da će da nas odveze tamo kuda smo naumili. Već pri brzini od 30 km/h i bez pojasa postoje šanse da otputujemo u Večna lovišta. Šta onda reći za više od toga? Svaki pogled na auto-put izbliza je potencijalno letalan. Prepotentnih budala koje ne poznaju svoje granice ima svuda, uključujući i onu koja okreće točak upravljača mog auta. Ako nastavim sa razmišljanjem u ovom smeru, možda odlučim da više ne izlazim iz kreveta?! Teško. Ni XM ni Vo-vo nisu mogli više od 200. U početku je sve preko 150-160 značilo dosta adrenalina, sada sam na 200 samo malo više koncentrisan na planiranje putanje. Tada okretanje volana znači i okretanje auta, u obzir dolazi samo milimetarsko mickanje. A da imam auto koji može brže, siguran sam da bih ga tako i vozio. Teško je reći gde je granica. Ako smo dovoljno pametni, verovatno tamo gde je mi postavimo. Pod pretpostavkom da se nismo precenili. Sa druge strane, spoznaja da mogu sasvim legalno da izbelim auspuh kada god to pomislim ili poželim samo mi olakšava poštovanje svih ostalih ograničenja. I ima još nešto što bi valjda razoružalo i najhrabrije: gustina saobraćaja uspešno razredjuje svaku ideju o preticanju, osim kada su u pitanju traktori.

O poenima navedenim u tabeli možda neki drugi put, sada samo par reči. Ako skupite 8, dobijate opomenu. Ako vas ne napusti kolekcionarski žar, vaša dozvola će morati malo da se odmori. Sa 14 skupljenih poena zaista imate PROBLEM. 18 - poljubac za zbogom vašoj dozvoli. Poeni se brišu tek ako dve godine ne uberete nove, ili u medjuvremenu idete u auto-školu na dopunsku nastavu i napišete svaki domaći, čak i onaj tipa "100 puta na tabli: neću više da gazim pešake". I za kraj, tek toliko da se zna, Nemačka je prva uvela poene 1974. godine. Kao dopunsku lektiru mogu da preporučim, kao i obično, Wiki. A kada smo već tu, tu je i skraćeni pregled visine kazni za pojedine prekršaje.

* Živi i pusti druge da umru

Dodje leto i u naš kraj

2008-06-22T21:35:00.011+02:00

Već neko vreme čekamo da se lepe i tople meteorološke okolnosti ustale. Izgleda da smo ih ovog vikenda dočekali. Šteta je što nam još uvek nije dostupna tehnologija prenosa mirisa ili snimanja utisaka, pa da ih sa vama podelim, ali juče popodne sam imao osećaj kao da sam negde na moru u Grčkoj... Skoro da je i uzorak vazduha mirisao isto kao onaj pohranjen u mom sećanju, sada već tako davnih 70-ih.

Jutros je osvanuo sunčan i obećavajuće lep dan. Pa, kad je tako, šteta ga je propustiti. Odlučili smo da doručkujemo na terasi, mali dodatni trud oko iznošenja dela nameštaja, pribora za jelo, te hrane i dece se zaista isplatio. Samo još da smo ustali po sata ranije, da ne moram da krijem pivo od Sunca... Kao što naša mala porodična tradicija kaže, nedeljom za doručak Weisswurst (bele kobaje), Brezel (velike perece) i Weissbier (spominjao vše nego jednom). To mu, u stvari, dodje tradicionalni proepodnevni obrok u Bavarskoj, a ne u Baden-Württemberg-u, ali mi smo jednostavno odlučili da se pravimo Englezi.

Prošle godine smo Miin bazenčić koristili samo jednom. Mislim, samo jednog dana, i to je bio 20. jun. Kad je već tako, prilika se ne propušta, pa sam otrčao do garaže. Usput me presrelo nekoliko fleševa u pozne 60-te i nanino i dedino dvorište u Kuršumliji. Deda ustaje ujutru, stavlja limeno korito na Sunce i puni ga vodom. Nana ga je već pretekla, podložila smederevac u letnjoj kujni i pristavila najveći lonac da ugreje vodu... Da bi Danko mogao da se igra patkicama, kockicama i svim ostalim radostima detinjstva.

Danas bazenčići nisu pocinkovani, kao što su nekad bili. Ovi plastificirani se lako buše, ali ipak nismo našli mane. Mia se brčkala i pre i po podne, prosipajući vodu i na sebe i na sve oko sebe... Uveče je bilo dovoljno da šampon bez ikakvih priprema sipamo na nju, mehurići su se sami napravili. Slatki snovi, Mia!

Sloboda stilova

2008-06-04T15:38:00.013+02:00

Le(t)nji dan X, časova Y. Par spavalica uhvaćeno na delu. Prvo Anchan:

Dobro, to je mačka, nije ni čudo, reći ćete. Sledi Ana:
OK, ona je još beba, i treba da spava. OK, kažem ja, idemo dalje:
No comment, kažem ja...

Registracija auta u par nepodnošljivo lakih koraka

2008-05-16T23:09:00.008+02:00

Bogati svet ne zna da siroma' uvek plaća više puta. Oni koji znaju, gundjamo i plaćamo. Svega sam toga ja bio svestan kada sam jesenas oplakivao XM i plaćao 600 € za Volo-vola. XM je umro, ali nije i nada da će kockasti Švedjanin biti samo privremeno rešenje. Važeći tehnički do maja je izgledao kao daleka budućnost. Avaj, prebrzo je ta budućnost postala opipljiva sadašnjost, pa sam se svojski potrudio da uštedim šta se spasti može. Promenio sam gume, diskove i kočione pločice na sva četiri točka, sredio ručnu da obavlja posao za koji je isprojektovana, zamenio zadnje amortizere (auto sa neispravnim amortizerima je opšta opasnost, jer se ne drži puta kako treba)... Rad džabe, delovi oko 300.

Onda sam otišao kod automehaničara u našem selu, kome sam u medjuvremenu zalepio etiketu "seronja". Lik je inače ovlašćen za tehničke preglede (ovde se to vika TÜV). Ugovorili smo termin za četvrtak (juče), tako da ima vremena da ga akreditovani inž pogleda i eventualno stavi primedbe, nakon čega bi bilo dovoljno vremena da se primedbe otklone.

Jedva sam stigao u Firmu, zvoni telefon i javlja novootkrivene probleme: kočiona creva su "narisovana", jedna polugica u vešanju je kaput, cev za kočionu tečnost za zadnje točkove je napadnuta hrđom. Sve je to bilo OK, ali vrhunac inventivnosti je bila konstatacija da prednji branik predstavlja opasnost za pešačku populaciju, jer je kvrcnut, pa krpljen, ali ima oštre ivice koje bi verovatno mogle da skinu par dlaka sa mačjeg repa u slučaju jačeg naleta vetra pri prolasku ispod istog*.

Pošto sam se već uhvatio u kolo, pristajem na sve i nastavljam da cupkam u ritmu. Petak, odlazim po auto. Račun je dostigao 300 i kusur, imam li izbora?! Pitam šta dalje, gde da nosim papire itd. Nema dalje! Sve je gotovo.

Razjašnjenje kako funkcioniše sistem: auto prolazi detaljan pregled tehničke ispravnosti (spisak je predugačak, šta se sve kontroliše) i kontrolu izduvnih gasova. Ako je sve u redu, ovlašćeni inžinjer potpisuje ta dva izveštaja, udara pečat u "saobraćajnu" i menja bedževe** na registarskim tablicama. Gotovo! Auto se smatra ispravnim sledeće dve godine.

Epilogue: reci ga da me je registracija koštala koliko i auto. Da nije prošao registraciju, vrednost bi mu bila možda 100-150 €, da ne pominjem da bih morao da kupujem drugi, da ga registrujem, osiguram itd, itd... Sada ostaje da sredim kvačilo (oko 500 €, ako odlučim da sam zasučem rukave mogu da prodjem sa 150), a kada postane stvarno vruće verovatno ću morati da prežalim još par stotina da sredim klima(vi) uredjaj.

Odaću vam jednu tajnu: počeo sam da manje mrzim Volvo kada sam ustanovio da ima Renault-ovu makinu i menjač. Barem nešto Francusko! A onda, popravljajući ga, dopala mi se jednostavnost... Svako poredjenje sa, recimo, "Osamnaesticom" je smešno. Ne u korist Renoa.

* Ime lika koji mi je pregledavao auto je Labinot Pajazitaj. Čist Nemac, tj. očigledno veći katolik i od samog pape. Nije ni čudo da je pravovremeno uočio kakvu opasnost predstavlja moj branik.

** Na prednjoj tablici je šestougaoni bedž za AU (Abgas Untersuchung, kontrola izduvnih gasova), a na zadnjoj je bedž opšte tehničke ispravnosti. Brojke na bedžu su meseci u godini, a mesec koji je u položaju "12 sati" je mesec kada ističe važnost. Godina je upisana u centru bedža, a boja bedža se razlikuje od godine do godine. Prosto, iz aviona se vidi da li je auto registrovan ili ne... Slobodno nastavite da smišljate kako sistem može da se izigra.

Amerikanac

2008-04-26T23:59:00.016+02:00

U neka davna vremena, koja dišućim pojedincima još uvek deluju sveže i blisko, Amerika i Amerikanci su bili čuveni po dobru. Neki su se u medjuvremenu pokvarili, ali ima i časnih izuzetaka. Tako je stari, dobri Amerikanac bio domaćin drugom tradicionalnom susretu preživelih veterana IV-3 OVO "Bora Stanković", generacija '83.

Nije potrebno mnogo truda, više samo malo dobre volje i pozitivnog raspoloženja, pa da se organizuje i skupi 10-ak ljudi koji su i posle 25 godina još uvek u kontaktu i na, ako ne baš istim, ono na vrlo sličnim talasnim dužinama.
Pojedini trenuci su skoro vremeplovski. Naravno da je bilo priča sa Solunskog fronta i čuvenog "jel' se sećaš ono na času kod Vesne Računaljke...", a tek je lepo kada neki tako davni dogadjaji odjednom ožive i dogode se ponovo pred očima nasmejanih pripovedača i publike koja se već smejulji, tim pre što zna šta nailazi. Radjaju se nove asocijacije i nove i nove dogodovštine izlaze i bude stare iskre u našim očima.

Naravno da nismo ni prvi ni poslednji koji "prolaze kroz ovu fazu", ali smo mi jedni jedini u ovome trenutku koji čuvaju šarene deliće naše lepe prošlosti i mi smo jedini koji možemo samo ovako zajedno da ih sklopimo u celinu prepoznatljivu.
Dobro raspoloženje prema hrani takodje nije izostalo. "Al' neko dobro jede danas", sto je uskoro bio temeljito očišćen. Osta samo slika ova da svedoči...
Videćemo se mi ponovo, samo da se govorimo, ko, kada, kako, gde... Zašto se na svu sreću ne postavlja kao pitanje. Za sada.

A izabrali smo i dobrovoljca za organizaciju proslave 25 godina mature na nivou generacije, po svoj prilici 7. juna ove godine. za Radmilu!

Siegmaringen

2008-04-20T23:53:00.016+02:00

Pa, prošle godine sam već pominjao zamak u Siegmaringenu. Danas smo išli da proverimo da li je svo kamenje još uvek na svom mestu. (Verovali ili ne, jeste!) Slično kao sa Ajfelovom kulom, i ovde je jedino mesto sa koga se zamak ne vidi u stvari sam zamak. Kako je u zamku slikanje zabranjeno (stvarno nismo sreli nijednog bradonju sa kičicom i paletom), onda i ova slika ispred zamka sadrži deo spoljnjeg, doduše samo ukrasnog, zida.

Kroz Sigmaringen protiče Dunav, isti onaj koji bratski daje struju i Rumunima i nama. Čak i ovde, par desetina km od izvora, ova njihova Nišava je veća od "onu našu". E, sad, ako se uzme širina od zida do zida, naša je bolja, jer ovde još uvek nisu napravili zidove (kakve nepismene arhitekte ovde nalaze pos'o!) Dunavu možete da pridjete gazeći po travi...
Možete i da nahranite patke i pačiće, koji inače žive na reci. Labudove danas nismo sreli. Jedino nije baš za kupanje ('ladno, tebra!), ali ko se još kupa u Dunavu, osim ako ne mora?!

Vredno je još napomenuti da je Ana danas napunila mesec dana. Hej! Mada je prespavala skoro ceo dan. Hurej!

Eh, ti vrapci

2008-04-08T11:38:00.002+02:00

Rekla mi ovih dana jedna ptičica da su je pojedinci pitali kako i zašto se ja to vraćam u Srbiju?! Aman, to je ipak bilo samo zarad 1. aprila. Smatrao sam da je dovoljno neverovatno da će biti i previše očigledno.

Pošto je danas ozbiljan dan, da dam ozbiljnu izjavu. Ja iz Srbije nisam otišao sa namerom da se vraćam, mogu samo da dolazim zarad vas koje volim (i koji ovo čitate). Nije da rušim mostove iza sebe, nego sam jednostavno napravio izbor pri kome ostajem, jer sam siguran da je dobar. "Nikad ne reci nikad", jel' te, ali zaista ne znam kakva bi to teška nevolja trebalo da bude da me natera da se vratim... Ovde mi se jako svidja i imam nameru da ostanem barem još par decenija, a za posle ćemo lako.

Na današnji dan....

2008-04-01T22:58:00.004+02:00

...svečano saopštavam svoju Odluku da batalim blogovanje koje i tako niko ne čita (teško je stalno čitati bajate iste postove).

Blogovanje je isto kao cveće, ako ga ne zalivate i negujete... isto je i moj blog uvenuo. A i tako smo odlučili da se uskoro vratimo u Srbiju, pa ćemo opet da se vidjamo skoro svaki dan. U to ime, živeli!!!

Izlazak

2008-03-22T21:50:00.002+01:00

Nakon dva dana i uspešno položenog prvog ispita u životu, kontrolnog pregleda, dobili smo zeleno svetlo za izlazak. Propisno smo se upakovali, poštujući sve mere predostrožnosti za rukovanje osetljivim materijama.Nakon par potpisa bili smo na slobodi i spremni da punim jedrima zaplovimo u novo poglavlje našeg života. Naslov: Anna.

Dan posle - prvi susret

2008-03-20T20:48:00.002+01:00

Znajući da je dobra priprema pola obavljenog posla, nismo dozvolili da se Mii Anna tek tako dogodi. Već mesec dana pred spavanje listamo tvrdo ukoričenu i ostraničenu "Stariju sestru", a učesnici priče se zovu "mama", "tata", "Mia" i "Anna". Evo, danas je došao trenutak da proverimo koliko je priprema bila dobra.

Mia razmišlja kako se to lik iz slikovnice tako ubedljivo materijalizovao... Madjije odraslih! Ko zna šta su to oni radili da se ovo dogodi...

Najduža noć

2008-03-19T04:15:00.003+01:00

I, došao je i taj trenutak. Pokupili smo već odavno spakovane stvari, odvezao sam Chiharu u bolnicu, vratio se kući da uspavam Miu. Natenane jedno pivce za živce, i našao sam se nazad u bolnici. Chiharu je popila čudotvorni napitak i ostalo je da sačekamo dejstvo. Pa, da prezalogajimo...
Taman smo se razmišljali da dremnemo po jednu partiju, kad ono, počeše. U početku je bilo tako-tako, a onda Chiharu reče kako bi ipak probala anesteziju. došao je čika-anesesteziolog sa asistentom neodredjenog pola i održao predavanje kako se daje spinalna anestezija i koje su moguće posledice i komplikacije, sve do invalidskih kolica. "Da je do mene, ja ne bih potpisivao", rekoh. Ipak, Chiharu liznu plajvaz i procedura poče.
Pola dva. Anestetik polako počinje da deluje, Chiharu kaže da joj prija i pomaže da se koncentriše na sam porodjaj. Kontrakcije dobijaju na intenzitetu. Vodenjak je pukao, Anna kreće na put bez povratka. Babica komentariše, plodova moda je zamućena, što će reći da je Anna možda doživela neki stres, pa je malo kaknula. Ipak, sve ide normalnim tokom. i uskoro smo mogli da počeškamo Annu po glavi. Nakon tri snažne kontrakcije, u 02:26 po lokalnom vremenu, babica je nežno prihvatila Annu! Tata je imao čast da preseče vrpcu i svečano pusti u rad novi život. Anna je po prvi put udahnula vazduh! I zaplakala, naravno.
Pita nas babica šta ćemo sa posteljicom (Aninom). Pročitao sam da je negde cak običaj da se spremi i poručka!!! Mi smo rekli baj-baj, placentice, hvala ti što si tako pažljivo čuvala Annu.

Usledilo je merenje svih relevantnih fizičkih parametara: masa 3,530 kg, dužina 49 cm. Zatim pitanje da li želimo da okupamo beba-Annu. I, nakon umivanja i pakovanja, Anna je bila spremna da usni prvi ovozemaljski san...
Isto to je bilo potrebno i mami, a možda i tati. Vreme za razlaz, vidimo se sutra!

Da ovo ni u kom slučaju nije bila obična noć, potrudila se da pokaže i majka Priroda. Vo-vo je bio beo!!!

Generalna proba

2008-03-18T22:32:00.001+01:00

Annin termin je došao i prošao, a Ana nije došla. Zato smo odlučili da mi odemo po nju i zakazali sastanak. Nakon priključenja na niz uredjaja i izležavanja po dužnosti, usledila je pauza za ručak.
Dok smo čekali da teta u kafeteriji (u prizemlju bolnice) spremi sandwich u ponovljenom pokušaju (jer je prvi uspešno spalila), zazvonio je mobilni i Chiharu je morala da se vrati na nastavak ispitivanja.

Nemačkim lekarima se može odati priznanje za što-šta, ali je jedno sigurno: trude se da maksimalno ispoštuju Majku Prirodu i procedure koja je ona uspostavila. Dakle, "indukciju" ne vrše osim u neophodnim slučajevima, ili na insistiranje pacijenta (posle čega sledi potpis o prihvatanju rizika). Tako je Chiharu priložila autogram, a epilog svega je da je Anna dobro i da se sramežljivo priprema da izadje. Sutra, 19. uveče, stići će joj pomoć u vidu nekog vrlo prirodnog napitka...

Pfahlbauten

2008-03-16T22:39:00.006+01:00

Bukvalni prevod: "gradnja na stubovima", a inače sojenice. Davnog marta 1922. u Unteruhldingen-u osnovano je Arheološko-etnološko udruženje, koje je u saradnji sa Istraživačkim institutom iz Tubingen-a izvršilo prvu rekonstrukciju naselja koja su na ovom terenu postojala kako u mladjem kamenom, tako i u bronzanom dobu. Najstariji nalazi sežu do cca. 6000 godina p.n.e. Sa promenljivom srećom rekonstrukcija je trajala do 1940.Kako je ovo bila Francuska okupaciona zona, otvoreni prostor muzeja je kratko vreme pružio gostoprimstvo Markonaskim vojnicima, ali je već tokom 1945. ponovo otvoren za posetioce. Nakon toga je nastavljena rekonstrukcija i proširenje muzeja. Na ovoj lokacijji je snimljen i dokumentarni film o eksperimentu u kome je učestvovalo nekoliko porodica sa živom decom... Može se i bez TV-a, pokazali su. Malkice bolje od "Velikog brata", rekao bih.

Dalje detalje o svemu možete naći na sajtu. Mi smo proveli prijatno nedeljno popodne ploveći kroz vreme...

Salem

2008-03-09T19:13:00.002+01:00

I Salem smo pominjali već više puta... A to što je Chiharu sa osmehom prihvatila ideju da MOJOJ mami pokažemo Salem nema nikakve veze sa vešticama! Ili ja nastavljam da naivno posmatram život?! Bilo kako bilo, nikom enije falila dlaka sa glave. Vreme je bilo lepo i sunčano, taman prijatno rano prolećno.
Detaljno smo obišli celo dvorište, ispitali sve što je moglo da se ispita i spolja i iznutra...
I na kraju čak šetali kao odrasli!

Telekom vs. Kabel BW

2008-03-05T19:20:00.005+01:00

Prava informacija često znači mnogo toga. U nedostatku istih, u vremenskoj stisci, iz neznanja ili nužde, čovek pribegne rešenjima koja su mu nadohvat ruke. Tako smo mi, useljavajući se u ovaj stan, zaključili ugovor sa "Telekomom". (Ne šalim se, stvarno se vika "Deutsche Telekom AG", ilivam "Nemački Telekom AD".) Ugovor je zaključen na godinu dana, pretplata od 49.95 € je uključivala flat rate DSL internet i flat rate telefon za teritoriju Nemačke. Brzina interneta je, iz tehničkih razloga, bila ograničena na 3 Mb/s, a brzina telefona na sposobnosti sagovornika.

Posle dial-up-a u Knez Selu (kada je linija radila), pa i posle ADSL-a u Nišu, na 256/64, zatim dial-up-a u prethodnom stanu (da ne grešim dušu), 3 Mb/s je izgledalo kao brzina svetlosti. Testirao sam link, i evo rezultata:

Ne lezi vraže, poče da nam stiže i pošta u poštansko sanduče. Osim besplatnih novina, medju gomilom neinteresantnih reklama, pojavilo se i nešto kao "kablovski internet". Mmm, brzine čak i do 20 Mb/s!!! Uključujući i klasičan telefon (VoIP, doduše). Trebalo je samo sačekati da nam ugovor sa Telekomom istekne... Onda smo dobili flat rate kablovski internet sa 10 Mb/s (koji bi uskoro trebalo da se "popne" na 16) i flat rate telefon, i sve to za 29.95 € mesečno. Prva tri meseca džabe. Rezultati testa brzine slede.

OK, nije punih 10, reći ćete. Opterećenje uveče je uvek veće, kažem ja. U svakom slučaju, mislim da mom računaru treba više vremena da izvrši JAVA aplete nego što je potrebno da se oni prevuku!

Lindau

2008-02-24T22:30:00.004+01:00

Više puta pominjan i uvek rado posećivan, Lindau nas je dočekao osunčan i nasmejan. Ovog puta smo ipak preskočili moj omiljeni Irish pub.

Ravensburg

2008-02-23T22:33:00.002+01:00

Dan za još malo skitnje, ovoga puta odosmo u goste ljudima koji prave najbolje slagalice. Kad ono, ne prave samo slagalice, nego slažu i razne fine stvari za vaše mace i kuce...

Meersburg

2008-02-17T22:32:00.003+01:00

Blago prohladan, osvežavajući februarski dan. Bez vetra, prijatan za šetnju. Izbor je pao na komšiluk, Meersburg. Štrand je bio prepun šetača i ostalih, svako je na svoj način uživao u Suncu. Jedva smo našli mesto da sednemo!Sladoled je bio baš dobar, mogu vam reći!

Položih ja pa, tra-la-la

2008-02-07T23:50:00.012+01:00

E, pa, drage moje i dragi moji, osvanuo je i taj dan! Dan koji će u istoriji Nemačkog automobilizma ostati zabeležen (najmanje) zlatnim slovima! Dan kada sam svoj vozački ispit ponovo položio, a u analima Evropske unije ću barem neko vreme biti vodjen kao najbolji vozač početnik.

Oko 7 i 16 sam bio na ugovorenom mestu, instruktor me je već čekao sa upaljenim motorom. Da je imao masku, preslišavao bih se zašto kod sebe nemam pištolj. I tako je izgledao samrtno ozbiljno. Nakon moje fabulozne vožnje već pre 8 smo bili ispred auto-škole. Nakon par minuta se pojavio ispijeni lik sa iscepanom plastičnom kesom u manje iscepanoj plastičnoj kesi a ispod miške. " 'Jutro" procedio je, seo u klupu i iz unutrašnje kese umesto bureka počeo da vadi fasciklu, pečate, jastuče za iste... "Otpisani" smo, proletelo mi je kroz glavu, a noge su i tako već amputirano malaksavale ispod lebdećeg stomaka.

Završavao je sa papirima, a moj instruktor i drugi ljubazni Švaba su se došaptavali iza mojih ledja. Nakon kontrole mog "ausvajsa" krenuli smo prema autu. Škljocanje centralne brave našeg "Golfa V" je podsećalo na repetiranje "Lugera". Nakon vezivanja pojaseva, podešavanja retrovizora i provere signalizacije komandi* usledilo je instruktorovo objašnjenje da ja baš nisam "d best in Hoh Dojč". "Ali razlikujete levo, desno, pravo..?" usledilo je suvo pitanje. "Naravno!", odgovorio sam ja promuklo. "Vozite izvan grada." Tako znači, pomislih ja, šta li mu sad pa to ..?! Nećemo valjda u Šumarice?

Prominuli smo žutu tablu sa crveno precrtanim "Friedrichshafen". "Prva mogućnost za okretanje", glasila je komanda. Hm, "policajka"! Je.. te, pa nisam probao kakva je ručna?! Ma, on to mene samo provocira, shvatih u deliću sekunde. "Hej, pa to ispred nas je petlja koju znam, tu je auto-plac onog Belorusa gde smo Frank i ja pazarili naš Vo-vo. Tu nema šta da se spetljaš", sugeris'o sam sebi sa olakšanjem.

Ipak, nisam se spetljao i uskoro smo se vozili istim pravcem samo u suprotnom smeru (i to ne "u riverc"). Nastavili smo da šparatamo malim i velikim, jednosmernim, višesmernim i svim ostalim mogućim ulicama. Gde je kvaka 22, pitao sam se non-stop, praveći piruete na kružnim tokovima i duboko se klanjajući Njihovim Veličanstvima Gospodi Pešacima i Biciklistima. A onda mi je na brisanom prostoru jedne beznačajne raskrsničice puklo pred očima. Na sred srede otvorena šahta sa sve šarenom ogradicom. 'Ajd sad, sa koje strane ovo da obidjem?! Da li je ovo prepreka na putu, kružni tok, zamka za neoprezne penzionere? Nasmejah se na glas i kao svaki levak logično ostavih šahtu sa desne strane. Isto bih uradio i na minskom polju. Bolje oni nego ja.

Već je odavno prošla i 3000-ta sekunda kada smo se konačno našli na velikom i skoro pustom parkingu. "Parkirajte ovde." "Dakle, to je to... Pa, šta da se radi, ima još ispitnih rokova", tešio sam sam sebe. Sledeći put biće šahta zatvorena, ne zvao se ja Bili! Iz daljine dopire glas instruktora koji mi objašnjava da ono ipak nije bila mina, već obična šahta koja se tretira kao kružni tok i obilazi se sa desne strane. J..i ga, znao sam! A što li mi sad pa ovaj dripac sa zadnjeg sedišta pruža ruku?! Gledam belo u njega, u papir na kome crno-na-belo piše "bestanden". Prevodilac iz zadnjih režnjeva (mozga) se dere "položio si, kretenu!"

Da li je moguće da nisam primetio kako Sunce jutros umilno sija i svojom toplom svetlošću greje moju prozeblu dušu? Ah, ala je lep ovaj svet!

A već nakon narednih 40 minuta sam držao svoju novu Dozvolu u rukama. Moje obožavanje Nemačke efikasnosti je doživelo kvantni skok.

* To znači da ispitivač (na zadnjem sedištu) biva obavešten ako instruktor interveniše u toku ispita. Naravno da auto ima duple komande!

Poslednja skitnja

2008-01-13T23:21:00.003+01:00

Nismo ni znali, a ovo nam je bila poslednji "izlazak na beo dan"... Barem u dogledno vreme.

Postojao je više nego jedan povod da skoknemo do Minhena. Pošto sam prošle godine uspešno prošetao svoju perjanu jaknu do Dojčland i još je uspešnije za Uskrs zaboravio u Nišu, zamolio sam Bilju i Acu da je u povratku nakon Nove godine vrate u nesudjenu Domovinu. A njih dvoje su se u medjuvremenu selili, pa je drugi povod bio panoramske prirode (razgledanje stana i okoline).
Hteli smo na sladoled, ali nam se nije dalo iz prve, pa smo morali da sačekamo. Gde nego u kafiću, jel' (dobar izgovor para vredi). Sladoled je bio sjajan, a i društvo, tako da Catherine nije bilo teško ubediti da je kafa posle sladoleda prava stvar.

Bilja, Aca, Catherine, Danko, Chiharu, Mia

Znate li nekog ko ne voli da priča maternji jezik? E, tako je bilo i sa Biljom i Katrin. A mi smo uživali u melodičnosti, iako smo razumeli koliko i Mia.

Ništa novo, osim još jedne Nove

2008-01-01T22:43:00.000+01:00

Sve ima svoj kraj, pa i nekadašnja Nova godina postane stara i otrcana. Niko je više i ne primećuje, svi gledaju u Novu, dolazeću. A Ona, nikako da dodje, nego se šepuri i korača polako, nesvesna svoje nesvesti da će nakon 36-5,6 dana svi jedva da čekaju da joj vide ledja...

Mala filozofska regresija: dobro je kada se stvari pamte po dobru. Mada, nikada mi neće biti jasna misterija u dva koraka: lakše se pamte loše. Recimo, kada je bilo NATO bombardovanje? '99. A onda, dramski preokret: čim počnu priče, najčešće se čuju fazoni i "lepe" stvari!!! Kraj regresije.

Ja ću 2007. da pamtim kao prvu godinu provedenu van brdovitog Balkana. Već mi zvuči kao dobra memorija, daleko od svega sa čime nisam mogao da pomirim više od polovine života. Nije geografija ta koja definiše udaljenost... Nego (ne)podudarnost u načinu razmišljanja.

Elem, uvek je lepo kada su dragi ljudi blizu. Ko zna zna, ko ne zna sada će znati, Nataša i Macan su nam prvi komšije, u Švici i na nepunih 100 km. (Već sam pominj'o...) Pao je dogovor da Novu dočekamo kod njih, a u društvu još nekoliko poznatih ljudi. (Ko zna Mišu Pankera, alias Macanovog schuraka?)

Izgleda da je vreme takmičenja u broju pojedenih ćevapa postalo vreme naše dece, a mi smo bili zaista krajnje umereni u svemu. Dokaz: ja ponesoh celu gajbu Weissbier-a, a ostalo je više od pola za naredni dan?! Ishod: bilo mi je zadovoljstvo da je prepustim Miši na dalje uživanje.

Jedna od (mnogih) lepih stvari u stanu je terasa pogledom na dvorac Grofa od Lihtenštajna. Gajba k'o gajba, ali Grof priredjuje pravi vatromet u trajanju od više nego nekoliko prvih minuta Nove godine!

Sa Macanove terase pogled u pravcu Grofove gajbe (ne se vidi od mrak)

Nemojte ništa da mi kukate što se od vatrometa ne vidi ni "t", to je za.o š.o moj fo.o-apara. ima ograničenja u .rajnoj ekspoziciji, a .rebalo mi je vremena da to pokapiram, pa još da nadjem s.abilan oslonac za više sekundi expozicijie...

Naravno da nam to nije smetalo da se izljubimo i poželimo jedni drugima sve naj-naj, te da sve to zapečatimo šampanjcem... I da se oko 2 strovalimo na spavanje, jer je odnos dece i nas "mladih" bio 6:6, tj. "oni" su bili daleko nadmoćniji, pogotovu energetski...

S R E Ć N A . V A M . N O V A . G O D I N A ! ! !

Memory test

2007-12-15T21:01:00.000+01:00

Evo jednog interesantnog testa, tiče se tzv. "kratkotrajnog pamćenja". Link na stranu je ovde, pa ko voli, nek' izvoli!

A ispod su moji rezultati, i sam sam sebe prijatno iznenadio! Skoro mi dodje da zapišem koliko dobru memoriju pamćenja imam, da se podsetim kada budem zaboravio!!!

Dan kada je otiš'o Frank

2007-12-14T21:46:00.000+01:00

Eto, došao je i taj dan... Poslednji radni dan u sedmici, što i nije nešto naročito. Ali, poslednji radni dan u MKE za Franka! To je ipak sve, samo ne "obično".

Do ručka, sve je bilo manje-više obično. Da nisam ništa znao, jedino što bi moglo da bude sumnjivo je to što je Frank više nego obično sredjivao fascikle, dokumente, računar, sto i oko stola... A onda je posle ručka došao trenutak dao probamo kolač iz prethodnog posta.

Le Grande Chef, Steffi i Frank

Nismo mu našli manu! Ali, slatki ukus u ustima se pretvarao u gorak... Jer se čas rastanka neumitno bližio.

Od kada sam došao ovde, Frank mi je bio pri ruci. I to ne zato što sam u radno vreme , uz malo pružanja, mogao da ga dohvatim. Da sam pravio listu koliko mi je pomogao, možda bi mi ponestali memorijski resursi na blogerskom serveru. Počev od XM-a, kada je On insistirao da me vozi da pogledamo auto, preko zamene ulja i potrage za šrafovima po radionici, pa sve do finansijske podrške bez koje ne znam kako bismo se pokrpili...

Možda će ovo da postane moj šlagvort, ali neka. Neka mi samo neko još kaže nešto o Nemcima kako su "ovakvi i onakvi"... A ako je Frank jedini od 70-ak miliona, tek sam onda srećan!

Pa, neka bude i šlag bez worta, Frank je (takodje) rodjen 31. marta, samo '77.!!! Iako ja nešto posebno ne verujem u zvezde, horoskope i sl., moram priznati (ne po prvi put), da tu "ipak nešto ima". Meni još jedan iskren prijatelj... Na delu.

Dalje, o samom rastanku nekako ne ide, nešto mi se magli monitor...

Oproštajna žurka

2007-12-13T20:07:00.000+01:00

Moj dragi kolega Frank, koga možda i nisam spomenuo dovoljan broj puta, je dobio posao u drugoj firmi. Po njegovim rečima, "nije sebe našao u konačnim elementima" i osetio je da bi bilo vreme da se oproba na poslu koji ima i "konkretne" sadržaje. Tako je, nakon nekoliko intervjua, dobio posao koji obećava. Start: 2. januar 2008. Došlo je i "sitnooo! 001", pa smo se izdogovarali da napravimo jedno "primo-predajno veče". Elem, od pre mesec dana u Firmi imamo eine Diplomantin, tj. devojčicu koja radi diplomski.* Njena gajba se pokazala kao idealna lokacija, pa je ona pravila žurku za useljenje a Frank svoju oproštajnu.

Nakon obavljenih priprema (shopinga), našli smo se na licinom mestu. Frank se odmah bacio na posao, jer je obećao kolač za sutra.

Frank und Steffi

Sve je proteklo u najboljem redu, mada je mikser malko šmelcovao i kolač je uskoro bio spreman da uskoči u rernu.
Dok smo uživali u radu (gledali kako Frank radi i pijuckali pivce) stigli su i Valerie (Frankova devojčica) i Stephen, naš kolega i Frankov prijatelj od ranije. Onda smo se rasporedili u oko stola i na već spremne pica-podloge (bravo, Štefi!) poredjali svako na "svoj" deo ono što voli. Ja sam, naravno, odabrao jugo-istočni deo našeg pleha. Kao što i priliči EU, u startu smo se dogovorili o bez-viznom režimu pristupa bilo kom delu teritorije, a po završetku pečenja... Sledeća slika simbolizuje trenutak usvajanja sporazuma.

Stephen, Steffi, Valeri, Frank i moja horizontalnost

Uz muzikicu, picu, priču i dovoljno piva noć je bila prekratka... A sutra se ipak radi.

* Priča o tome kako izgleda diplomski rad u Nemačkoj (ozbiljno, nego kako!) može da bude ispričana nekom drugom prilikom.

Opet: Konstans, vašar

2007-12-09T20:56:00.000+01:00

Eto, vašar dodje i prodje, ali i dodje ponovo, pa dodje i podsećanje da sam već više od godinu dana na Bodenu... Božićni vašar u Konstanci je bio prvi Novogodišnji vašar koji sam posetio (još) prošle godine, a sada je došlo vreme da se obnovi gradivo. Prošle godine sam bio "solo" (bez Hana *), a sada sam bio u prilici da sebi pripišem ulogu vodiča Mii i Chiharu. Doduše, ipak sam prizvao internet u pomoć, čisto dopunskih informacija radi. Reč vašar ima više značenja u našem jeziku, ali kada vidite Nemački raspored štandova (njih 137), cela pričа najmanje liči na vašar.

Iako smo stigli pre mraka, "Pobedina" je već bila prilično puna, tako da Miina kolica nisu izgledala kao najbolje rešenje. Ipak, nekako smo plovili nošeni maticom. Počela je i kiša, pa se moj ogromantni kineski amrel dobro pokazao. Najgore je bilo u kanjonu ispod železničke stanice, voz samo što je stigao i došlo je do sudara nekoliko struja. Ipak, nekako smo nastavili plovidbu i stigli do luke.
Uz kraće zadržavanje na štandu "čudesa od mesa" najzad i nešto za Miine oči. Jedva smo je odvojili, uz obećanje da će možda (ne baš) iduće godine i ona moći...

* Alias Harrison Ford u serijalu Ratovi zvezda (do djavola, uskoro će biti 30 godina!!! )

Vašar u Zalemu

2007-12-01T21:57:00.000+01:00

Salem sam već pominjao početkom godine. Tada je dvorište zamka bilo pusto, sa sve okolnim parkingom... A sada, kakva suprotnost! Lepo ja pitah "jel' igra bela mečka", al' niko ne priča srpski. A bele i ostalih boja mečke mirno dremaju na prepunom parkingu. Njihovi vlasnici su u dvorištu zamka, na Weihnachtsmarkt, tj. Novogodišnjem vašaru.

Iako je Salem mali, u ova dva dana vašara se uopšte tako ne bi pomislilo, sudeći po broju ljudi. Reklo bi se, skoro više nego u Fridrichshafenu (koji je 10-ak puta veći).

Kad malo bolje razmislim, svi su ovi vašari, u stvari, Božićni, a ne Novogodišnji. Mir Božiji, rodjenje Hristovo, inspiracija su nepresušna i glavna tema.

Čak i dim iz dimnjaka! A cena - prava sitnica

Naravno, bez muzike se ne može! Band je spreman...

Spreman da zavergla

Vašar Friedrichshafen

2007-11-30T21:08:00.000+01:00

Kao što sam možda već nekom prilikom napomenuo, mesec decembar pripada Novogodišnjim vašarima. Skoro svaki zaselak ima svoj...

Danas smo bili u Friedrichshafen-u na jednom takvom.
Vašar k'o vašar, bilo je rano popodne i "parada pijanstva i kiča" * sigurno nije bila u toku. Dobro, istini za volju, nije bilo pijanaca.

Ne znam šta je umetnik-kreator kompozicije hteo da kaže, ali možda nije ni on znao...

Obzirom na doba dana, gužve nije bilo. Mi smo ipak porodični ljudi i posetu smo obavili u nama primerenom trenutku... Mia je dobila pecivo u obližnjoj pekari, a mi smo se okomili na nekakvu vrstu mini-pica i potom na karamelizovano jezgrasto voće (kao da smo trudni! )

* Djole Balašević, stihovi iz "Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja"

Selidba

2007-11-24T21:13:00.000+01:00

Selidba k'o selidba, šta da se priča. Moj kolega Frank je našao Novi posao od Nove godine, a period do tada je odlučio da provede kod svoje devojke. Njegov momački stan nije trebalo da bude problem za isprazniti, ali se čovek uvek iznenadi koliko stvari ima tek kada se seli. Tako se Frank malo po malo iznenadjivao tokom nedelje i ponešto prevozio autom, a subotu smo izdvojili za kabaste stvari.

Srećna okolnost je to što stan, iako u suterenu, ima veliki prozor koji gleda na dvorište, pa je većina stvari odatle svojevremeno ušla. Sada istim putem nazad, hop u bašticu, pa hop u prikoličicu... Uključujući šifonjer "3 sa 3", dvosed i dve fotelje.* Veš mašina je ipak izašla na velika vrata, kao prava gospodja.

Srećni Frank & Audi A6 (i bagaž, na kraju slike)

* Dobro, trokrilca smo rastavili na krilca.

Ništa nas ne sme iznenaditi

2007-11-20T22:37:00.000+01:00

Dani su sve kraći, noći sve hladnije. Tu i tamo se još poneki žuti list očajnički drži za slamku. Zima je na pragu, kuca na vrata. Svi su već odavno zamenili letnje gume zimskim. Sneg samo što nije pao...

Prethodnih dana je primećeno nekoliko bledih pahuljica kako se bezvoljno lelujaju u okolini Bodenskog jezera. Tako ozbiljna situacija zahteva ozbiljna dejstva! Da i o tome neko misli, svedoči prizor koji me je zatekao pred ulazom u zgradu. (Za postavku je zadužen domar zgrade.)
U ćošku je kofa sa solju i lopaticom za distribuciju iste. Desno je, očito, ljopata za sneg. Gde su naši slavni putari, da se iznenade kako neko ne ume da bude iznenadjen snegom! I, evo, do dana današnjeg niko nije maznuo lopatu, niti je ko odneo "malo soli na ovce"... Dal' zato što su svi tol'ke lenštine da im rad ne pada na pamet, ili se čeka na sneg?!

Videćemo kada sneg bude stvarno pao, ko će prvi da se pri'vati. Kreisverwaltungsreferat još nije istakao raspored po smenama, kakve li birokratske lenštine tamo rabote! Tako ćemo, izgleda, morati da se oslonimo samo na gradjansku savest i civilizacijske manire...

Vol, vo, dodje mu isto

2007-11-16T20:47:00.000+01:00

Tamo neki dan reče James Bond: "Never say never again" ("Nikad ne reci nikad više".) I zamalo bi tako. Čak i ako reč "više" probamo da tretiramo kao višak, misao ne gubi na svojoj filozofskoj snazi. Tako sam se ja "zaklinjao" kako nikad neću da vozim VW Golfa, recimo, a zamalo da mi se obije o glavu jedan Golf 2 (još gore, automatik!)

No, kako već rekoh, odosmo mi da pogledamo VOL-VO-a. Priča se da u SAD ljude koji ga voze bije glas da su loši vozači, pa kao, "koji ćemo auto, najbolji i najsigurniji je Volvo" (kad ne može tenak). Može dobro da potegne, dugo da tegli a da se ne umori, ne treba da se timari, tetoši itd., siguran je i bezbedan, a ako gih birao životinju za amblem, to sigurno ne bi bio bik, već vo(l). Možda otud i ime, samo naši jezički stručnjaci još nisu izvršili analizu srpskog porekla skandinavskih jezika?! Eto još jednog dokaza da smo mi nacija najstarija...

Ako mašta čini svašta, to ne znači da bez mašte ne ispadne ništa, ali gledajući ovaj auto, sklon sam da ustvrdim da je tako... Ovo sigurno nije auto zbog koga će srce da vam zaigra. Tu bi ortodoksni pragmatičari možda mogli da me ščepaju za gušu. Jer, "ovo" je napravljeno za pouzdan transport ljudi i robe i možda još ponečega, te samim tim savršeno služi svojoj svrsi, ali gušt tom prilikom slobodno zaboravite.*
Ja se, izgleda, već polako navikavam da kupujem aute po ceni od 600 € - toliko je koštao i XM. Pa, da bacimo pogleda šta stoji iza toga u ovom slučaju.

Većinu karakteristika** sam već dao, a tome može samo da se doda da je auto tehnički u relativno solidnom stanju. Za '95. godište moglo bi i bolje, da se na njemu nije izredjalo 6 vlasnika. Ja se kao 7. samo nadam da taj broj još uvek ima nešto od pozitivne magije. Kada smo uzeli auto, nije čak bio ni preterano čist, da ne pominjemo smrad cigareta. (Vlasnik auto-kuće je inače iz Belorusije, što ne mora ništa da znači.) Motor i posle 285000 km lepo radi i dobro vuče, a grejanje bi uz malo usavršavanja moglo da se poredi sa onim u Ladi. Od tehničkih falinki koje ne mogu da saniram u domaćoj radinosti je kvačilo (nije baš u top formi), ali o tom po tom.

Ukoliko je auto napravljen od švedskog čelika,

onda on svakako nije čuven po svojoj otpornosti na koroziju

Sve u svemu, ovo deluje kao solidno napravljeno transportno sredstvo. Porediti ga sa XM-om skoro da nema smisla, a ista cena samo pokazuje koliko je XM bio potcenjen. Evo, već treći dan se pitam da nisam slučajno kupio auto bez opruga? Ili možda ima neke "blokade" kao nova veš-mašina, pa su zaboravili da ih skinu?! A one daske koje su služile kao kalupi pri oblikovanju sedišta baš nisu morali da zaborave da izvade... I tako se ja požalih kumu FND-ju, a on lepo kaže "šta si mogao da očekuješ od auta koji se ne uklapa čak ni u perverzni kockasti švedski dizajn?" Upravo tako! Samo neću dalje da karakterišem perverznost likova koji voze taki auto...

"Prikrpljen" i zamaskiran zadnji levi rub

* Frojdovski rečeno, radite "ono" samo ako pravite (istu takvu) decu, a ni u kom slučaju iz emocija.

** Za drage čitateljke, XM je bio crvenkasto-braon, a ovaj je crn.

Potraga za autom

2007-11-15T09:50:00.000+01:00

Eto, XM je juče otišao na poslednje putovanje, ostavljajući bolnu i nenadoknadivu prazninu u našim srcima. Već danima jedrim internetom suznih očiju, ali dostojne zamene nema. (Suze možda ne toliko zbog vetra nego zato što mnogo buljim u ekran.) Surogat treba da ispuni nekoliko uslova: da ima 4 vrata i gepek u koji mogu da stanu dečija kolica (samim tim i dve-tri gajbe piva ), zimske gume, cenu ispod 800 € i da ima važeći tehnički barem do maja naredne godine.

Sledi kratak prikaz onoga što smo našli u slici i reči.

Opel Vectra 2.0i, '89., 115 KS, 175000 km, Automatik, 550 €

Za Vektru klasika, izrdjali zadnji rubovi i okolina. Tehnički do avgusta 2008. Da se vozi i posle toga baj-baj.

Ford Sierra 2.0, '89., 100 KS, 78700 km, Automatik, 890 €

Sierra je optički bila u odličnom stanju, šteta što mi je utekla. Verovatno je mogla da se dobije za 700.

Renault 9, '81., (1.4, 64 KS ?), 114000 km, 300 €

Rešo je, dakle, isto godište kao i naša bivša "Osamnaestica", samo izgleda da ga je neko baš retko vozio ("Osamnaestica" je "ubila" skoro 3 puta ovoliko). Prednji deo je očito bio havarisan, uključujući branik, oba krila i haubu. Medjutim, sve je lepo namešteno i auto izgleda dosta zdravo. Tehnički ima samo do februara, gepek možda ne zadovoljava. Osim toga, najveći minus je što je ovo najverovatnije isti motor kao kod R-18, dakle, karburatorski. To sa jedne strane znači potencijalno štucanje po hladnom vremenu, a sa druge veću poresku stopu - zbog zagadjenja. Voziti i baciti. Možda ima smisla ako ga dobijem za 100-150 €?! Sve što se eventualno pokvari može Miško i zatvorenih očiju...

Volvo 440, 2.0i, '95., 109 KS, 275000 km, klima, Euro-2, 700 €

Ovo je naš trenutni favorit! Ima izrdjale zadnje rubove i još par sitnih oštećenja, te veliku kilometeražu. Dobra oprema: osim klime (koja, navodno, radi i biće nam neophodna zimus ), ABS, servo-volan, centralna brava, električni podizači napred, električni retrovizori, vazdušni jastuci. Tehnički ima do maja 2008. Probaćemo da malo "ubijemo cenu", barem na 600. Rendez-vous danas popodne.

Kralj je mrtav, živeo kralj!

2007-11-13T22:01:00.000+01:00

Citroën XM, 1989-2007

Da, drage moje i dragi moji, kucnuo je i taj čas, za poslednje zbogom... Puče zupčasti kaiš, pred sam kraj Njegovog života. Bilo je kao po onoj narodnoj "(ne) lipši magare do zelene trave". Ja odma' po povratku kući (iz Srbije) ugovorim termin u Servisu, ali gužva je, kažu, može tek 31. oktobar (Nemci su posvećeni Nj. V. Automobilu i redovno menjaju letnju i zimsku obuću (tj. gume), u skladu sa vladajućim propisima.)

Elem, tri dana pred Termin. Nedjelja, neđe oko podne, jezdimo mi niz Carski ravan drum i... Stadosmo. "Šta mu je?" pita Chiharu. "Ma, nije mu ništa. Kao i obično, nešto sa strujom", velim ja. "Drka-drka-đon, drka-dr-đon", što bi rek'o Rambo Amadeus, džarah ja konektore, a zle me slutnje obuzeše pri krajnje čudnim zvucima koji iz mašine dopiraše pri verglanju. Izgleda da mu sad STVARNO nije ništa. "Teško je bilo i skoro nemoguće izraziti šta se u našim dušama događalo" (parafraziram). Pozvasmo ADAC*, moju najbolju investiciju u životu ikada (što se novca tiče). Dođoše, videše, poraziše me potvrdom mojih najcrnjih slutnji.

Odšlepaše nas do Sitroenovog servisa, pa nekako kući, Mercedesovim taxijem... Za 15 €/8 km bi mogli malo udobnije taxije da prave!

Sreda. Termin. Razgovor sa Servisom. Konačno shvatih da se Njemu ne isplati da izlazi iz Servisa... Kažu, zamena zupčastog 200 €. Onda probaju, ako radi, sve je OK. Ali! 90% šansi da je još neki ventil pokrivljen, upućenima će odma' biti jasno da to znači demontažu glave motora, zamenu ventila, vodjica, itd, itd, itd... Dovoljno itd-ova da se skupi za 15 stotina evrova. (Ovde je majstorski radni sat skup, kao što ste i mislili.) "Bol je stegao naša srca, kao sibirski led daleke plave cvetove." (citat) Momentalno smo prestali da se otimamo utisku da se situacija "samo šali sa nama". I tako... "Okačih" auto na ebay, stavih najnižu cenu 49 € i prekrstih se tri puta...

Iskreno, najviše me je uplašila mogućnost naplate (odnošenja smeća). (Nemci baš imaju uvrnuto shvatanje značenja reči "nekretnina", auto tu ne spada?!) Servis je, sa svoje strane, bio krajnje korektan. Ponudili su mi da auto ostane kod njih 2 nedelje na parkingu bez ikakve nadoknade, s tim da će i oni da ga ponude eventualnim kupcima.

Aukcija se završila u petak na 103 €. "Daj šta daš", super je! Danas sam odjavio auto, trebalo mi je čitavih 18.31 minuta i 5.60 €. Odneo sam papire u Servis, da ih zamolim da izvrše primo-predaju kada "tip" dodje po auto. Srećom, postoji nešto što se zove "Serviskasse", u koju ću sa zadovoljstvom da priložim neki dinar u znak zahvalnosti za svu pruženu pomoć. Neka popiju neko pivce, makar i bez mene.

Matematika:

Kupio sam auto za 600 konvertibilnih novčanih jedinica.
Registracija je bila oko 80 istih.
Platio sam za osiguranje za 11 meseci cca. 1900 (samo obavezno!)
Porez je 302 na godišnjem nivou.
Uložio sam oko 150 € u delove (filter za vazduh, filter za ulje, ulje za motor), 100 za ulje koje je motor "usput" potrošio.
Popravke koje su se desile u medjuvremenu, a koje nisam moga' sam da sprovedem, koštale su sve zajedno oko 300 €. Moj rad, znanje itd. ne mogu sebi da naplatim, za ono što sam sredio od sitnica.
Za sudar sam dobio odštetu od 200 €, od čega sam kupio vrata (na internetu) za 77. Krilo nisam stigao da kupim, iz očiglednih razloga. Razliku bih rado vratio starcima..
Prešao sam oko 30000 km, potrošio 300 x 9 litara u proseku x 1.3 €, cca 3500 za gorivo. Koliko je potrebno da se "ubije" ta kilometraža i koliko košta održavanje bilo kog auta u medjuvremenu?
Prodao sam zemne ostatke za 100.

Sumarno može i ovako, za nepunih 11 meseci:

Posedovanje me je koštalo 2880.
Vožnja me je koštala oko 3600.
Redovno održavanje 150.
Popravke oko 300.
Ukupan broj otkaza: 5 (uvek na zgodnom mestu).

Bilans: slatko smo se izvozili, preselili smo se njime, uključujući i celu spavaću sobu, tri puta sam došao do Naisussa i vratio se nazad. Da ne pominjem udobnost i zadovoljstvo u vožnji. MI completed**.

Zaključak: auto je uvek trošak, ali često neophodan. Ja smatram da je XM, bez obzira na zao glas koji ga "bije", više nego korektno odradio svoj deo pogodbe. I kada je otkazivao, činio je to u najpovoljnije mogućoj situaciji. Kao što već nekom prilikom rekoh, to je zato što sam ga ja voleo, pa je i on umeo na odgovarajući način da uzvrati.

Može da kaže ko šta hoće, Citroën ili volite ili ne razumete. Sklon sam da mislim da je to stvar filozofije. Ko razume, shvatiće, a ko ne, i tako nije bitno... Neke stvari prosto nemaju cenu. Čitajući o Sitroenima na raznoraznim forumima, došao sam do zaključka da je to mnogo univerzalniji princip nego što mi to zamišljamo... I ima mnogo ljudi koji ga se črsto drže, barem kada su Sitroeni u pitanju.

Epilogue: "svega ovoga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju" (da sam odmah zamenio zupčasti kaiš). Tako se to dešava kada su auto pre mene posedovali Bosanci, pa Rumun. Sad se pitam, da li je kaiš ikada i menjan, kao što je trebalo?! Ja ću svakako ponovo da kupim XM-a, samo ću ovoga puta malo više da tražim dok ne nadjem tačno ono što hoću. U medjuvremenu, naći ćemo nešto što će da se kotrlja narednih par meseci...

Le Roi est mort. Vive le Roi! Slava mu.

* Nemačka kopija našeg AMSS.

** Za starije čitaoce: akronim od Mission Impossible, tj. "Nemoguća misija".

Sa zadovoljstvom sam koristio delove teksta iz drame "Maratonci trče počasni krug"...

Odiseja

2007-10-08T11:32:00.000+02:00

Dobro, nije bilo baš tako strašno (a moglo je). Da ne biste morali da čitate do kraja da vidite šta se desilo, da kažem na početku: stigli smo kući.

Sve je bilo OK, uz jedno "šmelcovanje" napajanja za pumpu za gorivo. Desilo se na 200 m od Nemačke, ali svejedno u civilizovanom delu sveta. Telefonski poziv, 45 minuta čekanja, i mogli smo da nastavimo. Tako smo nešto iza ponoći bili kod kuće...

Priznajem da mi je posle doručka brada čudno počela da klizi naniže, povlačeći za sobom očne kapke a potom i celu glavu.

E sad, šta bi bilo kad bi bilo? Skoro sve vreme mi je u pozadini lebdela ta pomisao. Da krenem od najgore varijante. Šta ako auto stane negde u Srbiji? C c c. Šta ako stane u Hrvatskoj? H h h. Slovenija? Već zvuči mnogo bolje. E, eto još jednog dokaza da me moj auto voli zato što ja volim njega. (Nastranost isključena.) Odlučio da stane tek kada je video civilizaciju! :D

Nisam odmah bio svestan činjenice da porodice sa decom imaju prioritet, a dečko iz Austrijskog bratskog ÖAMTC-a je stigao stvarno brzo. Klasika: proverio struju, pa onda gorivo. Ima ga u rezervoaru, a ne pojavljuje se u motoru. Zaključak: negde zeza napajanje pumpe za gorivo. Uz malo sreće i "drndanja" osigurača i okoline sve je opet bilo OK...

XM-a bije glas (pogotovu prvu seriju) da ima jako mnogo otkaza zbog električne instalacije. Još je čudnije da "bratski" Peugeot 605 nije toliko patio od istih problema. Za one koji ne znaju, nakon bankrotstva 1974. Citroën je prešao pod kapu Peugeot-a. I očito je Gazda štedeo gde se ne štedi...

Verzija II je već po tom pitanju bila mnogo bolja, tako da će sledeći XM, Bože zdravlje, da bude taj... :)

E, moj Gavrilo

2007-09-11T22:51:00.000+02:00

Bez okolišanja, mislim da mi je sada poprilično jasno kako i zašto je počeo I svetski rat. Ono što smo učili u školi o "povodu" i "uzroku" generalno "pije vodu", ali... Imam vrlo jasnu sliku o beskonačnom nizu neogovorenih poruka koje je Austro-Ugarska administracija uputila Srpskoj.

A slika mi zaista izgleda kristalno jasna. Kada u nekoliko navrata napišete mail i adresirate ga na 30-ak adresa (u pitanju su bliski prijatelji), a svaki put dobijete (u proseku govoreći) samo 3 (tri) odgovora, šta pomislite?! Još je gore što izgubite iluzije da se, eto, "desilo", zato što se po pravilu ponavlja. Ako ja teško nalazim opravdanje za takvo nejebavajuće ponašanje svojih prijatelja, što bi ga carevina imala za nekog crva na Balkanu?! Moja reakcija je pretežno emocionalna, pa tek onda racionalna (pokušavam da nadjem opravdanje i da ga upotrebim kao melem). A primarna reakcija, kada vas nervira komarac koji vas uz sve još i drsko gricka gde stigne, je da poželite da ga spljeskate. Verujem da se A-U carevina tako osećala davne 1914.

I na sve što sam napisao može da se stavi primedba, jedino (skoro) prazan mailbox ima neoborive argumente.

Heidelberg

2007-09-09T23:41:00.000+02:00

Uvek je dobro spojiti lepo sa korisnim. Moja komšika iz stare zgrade je na doktorskim studijama u Heidelberg*-u već neko vreme i sada se sprema za povratak kući. Problem sa selidbom... Elem, našla je rešenje po pristojnoj ceni, samo je ostalo pitanje nekih osetljivih stvari. Pa, rekoh, ko će da pomogne ako ne komšija od tri sprata iznad?! I tako smo planirali za Niš za 15 dana, pa što ne bih poneo par manjih kofera? Što je još bolje, poštar čak ne mora da zvoni dva puta (jer ima ključ od ulaznih vrata u zgradu).
Postoje razne priče o tome kako je Heidelberg** izbegao bombe made in USA. Praktičari kažu, zato što nema industrije, samo stare zgradurine sa budjavim knjižurinama, romantičari pričaju da je neki Amer koje je rasporedjivao bombe boravio u gradu pre rata i neminovno se zaljubio u isti, te da je plan bio da se u Heidelberg smesti Američki garnizon po završetku rata... Kako bilo, grad je ostao netaknut, ako izuzmemo prisustvo velikog broja američkih vojnika u dugom nizu godina posle rata.

Možda su se Nemanjići i služili srebrnim escajgom, ali tri godine pre Kosovske bitke ovde je osnovan prvi Nemački univerzitet. U medjuvremenu su mnoge učene glave ovde postale takve, medju njima i 5 Nobelovaca. Izmedju ostalih znamenitosti, poznat je Hajdelberški zamak. Moje opažanje je da negde u blizini mora da ima mnogo crvenkastog peščara, jer je su i zamak i stari most, izmedju ostalih, od njega sačinjeni. Teško je reći da li je zamak lepši danju ili noću...
Tri puta godišnje se uveče održavaju vatrometi, u znak sećanja na tri puta kada je zamak goreo.

Iznad zamka je brdo-vidikovac Königstuhl, Kraljev(sk)a stolica, sa koga se pruža sjajn pogled na grad i reku Neckar. Ove godine je proslavljena 100-ta godišnjica brdske železnice (još tada na električni pogon).
U povratku svratismo i do zamka. Oštećivan i dogradjivan više puta, unutar zidova se mogu naći raznorazni stilovi. Nekadašnja funkcija tvrdjave vidljiva je samo "odozdo", unutrašnjost je kudikamo pitomija, više liči na park i obiluje lepim detaljima. Tu je i istinita legenda o princu koji se zvao Friedrich V koji je za svoju dragu Elisabeth Stuart preko noći izgradio celu celcatu kapiju, ne bi li joj pokazao koliko je voli. Bilo je to za Njen 20. rodjendan, leta Gospodnjeg 1615. Današnji muškarci nisu tako romantični, akamoli sposobni za takva pregnuća.
Naravno da je ovime priča o Hajdelbergu tek načeta, ali toliko smo postigli u jednom danu. Tako ćemo se povinovati verovanju da ko jednom dodje, uvek se vraća. Ljubavi na prvi pogled radi.

* Ovo je link na stranu na Engleskom.

** Link na stranu na Srpskom jeziku.

Wangen im Allgäu

2007-09-08T22:48:00.000+02:00

Još jedan weekend postavlja pitanje: kuda? Nakon online konsultacije sa nezaobilaznim internetom, uzimajući u obzir sve uticajne parametre tipa interesovanje, odstojanje, pokazivanje kompasa, pravac i brzina vetra, položaj zvezda, trenutna plitkost novčanika (usled popunjenosti istog) i tako to, izbor je pao na gradić Wangen, u oblasti znanoj kao Allgäu. To što zahvata dve države je neka druga priča, a radi se o geografskoj oblasti koja je poznata po prelepim pejzažima. Ludwig II Bavarski je možda i bio lud ali svakako ne i glup, čim je izabrao da tu zida svoj Skadar na Bojani, alias Neuschwanstein.
OK, zamak je malo dalje, a Wangen* je samo 50-ak km od nas, pa je bio logičan izbor. Iako je goreo par puta tokom mračnog Srednjeg veka, gradsko jezgro se diči očuvanom arhitekturom. Valjda je bilo toliko mračno, da ni vatra nije videla šta sve može da urniše?!
Ovo je jedna vrlo šaljiva fontana, koja svakih 43.6 sekundi (otprilike) pokušava da "pljune" neoprezne posmatrače. "Pljunuti" verovatno imaju drugačiji stav o duhovitosti iste. (Nadam se da ne radi i zimi!)

* Link na Nemačkom.

Ne možeš ti našega čovika zajebat

2007-08-20T09:14:00.000+02:00

- Ne možeš ti našega čovika zajebat - rekao je s neskrivenim ponosom mnogi Hrvat pročitavši u novinama kako je stanoviti Saša (24) s otoka Krka prvi u svijetu, prvi dakle od svih šest milijardi ljudi i svih pola milijuna vlasnika novog američkog elektroničkog čuda, uspio probiti zaštitu revolucionarnog Appleovog mobitela iPhone. Saša je, naravno, odmah postao nova hrvatska medijska zvijezda, potamnivši slavu čak i onog Lopine, Šapine, kako se zvao onaj naš ugostitelj iz Berlina, haker koji je probio zaštitu berlinskog kladioničarskog sustava, pa postao autentični hrvatski Robin Hood što pljačka bogate da bi... dobro, kupio crveni ferrari.

Ne možeš ti našega čovika zajebat! Koliko puta ste u čuli tu rečenicu, izgovorenu na jednom od tri-četiri štokavska jezika s ovog brdovitog poluotoka, ovisno je li se za potrebe kafanskog razgovora nije dao zajebati naš čovik, čovjek, čovek, čo'ek, ili koja li već podvrsta te endemske balkanske životinje, upravo nevjerojatno prilagodljive svim životnim uvjetima, od surovih azijskih suhopoljina do skandinavske liberalne demokracije?

Iza te rečenice cijela je čudesna balkanska mitologija, čarobnija i opsežnija čak i od grčke, s odvažnim junacima čije podvige mi, smrtnici s podnožja Olimpa, prepričavamo s koljena na koljeno, dodajući uvijek nove detalje i nevjerojatne obrate, o dovitljivim zemljacima koji za našim šankovima postaju pravi bogovi i polubogovi.

Čuli ste te priče bezbroj puta, i sami ste ih često prepričavali. O onom hrvatskom gastarbajteru, ili Bosancu, Srbinu, svejedno, što je sagradio kuću na obali Ženevskog jezera, na državnoj zemlji, na užas šokiranih Švicaraca, koji su zbog toga morali mijenjati svoje manjkave zakone, jer u cijeloj sedam stotina godina dugoj povijesti švicarske države nije zabilježena bespravna gradnja, pa ne postoje ni zakonom predviđene sankcije. Ili je to bilo u Norveškoj? Zar je važno - nema te uređene demokracije koja će zajebati našeg snalažljivog zemljaka.

Pa nije li ono i spomenutog hrvatskog Robina Hooda, koji je njemačke kladionice oštetio za dva milijuna eura, sud u Berlinu oslobodio zato što tamošnje zakonodavstvo jednostavno nije predvidjelo njegove inovativne metode kladioničarskih malverzacija?

Proslavljeni košarkaš Chicago Bullsa Toni Kukoč pričao mi je, recimo, kako je s jednim takvim išao u ribolov na jezero Michigan. Amerikanci čuvaju riblji fond jezera Michigan i postavili su jasna pravila ponašanja: dopušteni ulov su dvije ribe. Stoga se, ulovivši drugu, Toni htio vratiti kući, ali zemljak se samo nasmijao i nastavio lov - izvukao je treću, pa četvrtu, pa sedmu, pa desetu. Naravno da je znao da ne može s deset riba proći strogu kontrolu na izlazu: kad je ulovio desetu, izabrao je dvije najveće, a ostale - bacio u jezero. Desetljećima su, eto, glupi Čikažani odlazili sa štapovima na jezero Michigan i vraćali se kući čim uhvate dvije ribe, pa makar i veličine inćuna, i nikome nikad nije palo na pamet da ulovi petnaest riba, pa izabere dvije najveće. Sve dok nije došao naš mitološki junak.

Ne može država Illinois našega čovika zajebat! - začuje se svaki put s druge strane šanka pouka te priče, pa krene sljedeća: ona o ratnim izbjeglicama iz Hrvatske, odnosno Bosne, odakle već, koji su shvatili da svaka njemačka savezna država izbjeglicama daje hiljadu maraka mjesečno, pa se prijavili u svaki od trinaest Bundesländera, i onda prvog u mjesecu sjedali u auto i odlazili na turneju po Njemačkoj, skupljati svojih 13.000 maraka socijalne pomoći. Svašta, eto, Švabo može, može napraviti auto koje će nadživjeti kenozoik, ali me može zajebati našeg čovjeka.

Meni osobno najdraža je pak ona priča o tom mitskom "našem čovjeku" koji se u izbjegličkom sužanjstvu Njemačke - ili Nizozemske, Švedske, Finske, izvori se ne slažu uvijek - zaželio domaće janjetine s ražnja. Zna se, naravno, da je janjetina na ražnju nezamisliva zapadno od Mure i da je nema na jelovnicima uljuđenih europskih gasthausa, jer to se na pristojnom Zapadu smatra ekstremno barbarskim načinom termalne obrade mesa, pa se taj naš-čovjek dosjetio da mlado janje kupi u trgovini s - kućnim ljubimcima. Prodavač se, kaže taj rašireni urbani mit, čudom načudio kupčevoj želji - neće on anakondu, tarantulu ili krokodila, kao sav normalan zapadni svijet, nego baš mladunče ovce - a kako u uređenom kapitalizmu nema toga što vam trgovac neće naći, tako je tjedan dana kasnije naš-čovjek došao u pet-shop po svoje malo, bijelo janje.

I prošla bi ta janjetina na ražnju bez posljedica, da se našem-čovjeku nije omililo, pa je u dućanu s kućnim ljubimcima naručio i drugo, i treće i sedmo janje. Raznježila se prodavačica u dućanu, stvar se pročula, za neobičan slučaj ljubavi čovjeka i domaćih životinja zainteresirali su se uskoro i novinari, ali i budni aktivisti lokalnog društva za zaštitu životinja, koje je zanimalo kako se taj siromašni nesretnik brine za svoje stado. I naposljetku je u plitkoj kosturnici u dvorištu iza kuće u predgrađu Düseldorfa - ili Malmöa? - otkrivena mračna tajna tihog i povučenog N. N., prognanika s krvavog Balkana.

Postoji i druga verzija ovog mita, još nadrealnija i luđa, gotovo kao predložak za karakter iz nekog psihološkog trilera. Zaklinjali su mi se ljudi da se stvar dogodila negdje u Americi, možda čak u Australiji, uglavnom negdje gdje je nemoguće vidjeti da bi se leševi životinja, kao kod nas, prodavali cijeli. Kako bilo, naš-čovjek je, zaželjevši se one iskonske radosti kad jaganjci utihnu, u mesarnici kupio dvije janjeće plećke, dva buta, rebarca, bržolice, glavu, cijelo je janje naš junak kupio u dijelovima, kod kuće ga sastavio žicom i - na veselje male izbjegličke kolonije - okrenuo na ražnju.

Eh da, ne možeš ti našeg čovjeka zajebat! - začuje se onda u kafani jednodušni zaključak, u kojemu ćete prepoznati duboko divljenje nenadjebivom balkanskom geniju, i više iskrenog ponosa nego što ga mogu izmamiti sve nacionalne himne i zastave, slavne bitke, titule svjetskih prvaka i svi Teslini patenti zajedno. Urbana mitologija bjelosvjetskih Slavena slavi njihovu neviđenu snalažljivost, kakvoj ih je naučila valjda surova povijest: to su hajduci i drumski razbojnici dvadeset prvog vijeka, koji odavno više ne pljačkaju trgovačke karavane, niti iz zasjede zaskaču mletačke, turske i austrijske naoružane patrole, već presreću porezne, socijalne, bankarske, financijske i ostale službe razvijene demokracije.

Jače je to čak i od njihova opjevanog i pomalo precijenjenog slobodarskog i državotvornog duha, jer nijednu državu nisu Hrvati, Srbi i Bošnjaci baš toliko sanjali da je ne bi prevarili. I radije će Hrvat položiti život na oltar domovine nego tisuću kuna poreza na njen šalter.

Obratite, uostalom, pažnju na tu rečenicu: ne možeš ti našeg čovika zajebat. Jer, i Zakon o rekreativnom ribolovu u američkoj državi Illinois, i Urbanistički plan ženevskog kantona, i pravilnik Savezne države Baden-Württenberg o stjecanju prava na socijalnu pomoć, i Zakon o zaštiti životinja Novog Južnog Walesa, svi su ustavi i zakoni modernog svijeta, kako je poznato, smišljeni samo da zajebu našeg čovjeka, i ni zbog čega drugog.

Takav će vam se naš-čovjek, ležerno naslonjen na svoj crveni ferrari pred kakvim berlinskim kafićem, požaliti da je i Drugi zakon termodinamike, zloglasni Zakon entropije, donesen samo da se zajebe njegova revolucionarna ideja o održivom razvoju neuređenog sustava.

Sustav je, naime, najveći prirodni neprijatelj našeg-čovjeka, mitološkog boga prevare, i cijela je povijest takozvanog napretka, od prvih zemunica do visokih civilizacija na ušćima rijeka, generirana samo idejom da se zajebe naš čovjek.

Zato je ohrabrujuća vijest s otoka Krka. Bogovi urbane mitologije hodaju, eto, ukorak s vremenom, i široko su sa kozjih staza narodne epike, iz prostora izbjegličkih logora i gastarbajterskih kontejnera na bauštelama - uz cvilež elektromotora i veselo okretanje kakvog domaćeg papkara nabijenog na kolac - zakoračili u digitalnu eru. Pričat ćete sutra tako o nekom našem neviđeno pametnom i snalažljivom čovjeku koji je lukavo zajebao cijeli norveški mirovinski sistem tako što je naoružan zoljom opljačkao blindirani kombi s penzijama, a supatnik sa šanka dodat će: nije to ništa, jedan naš student sa Krka - sutra će biti iz Živinica, Novog Pazara, već po potrebi - probio je zaštitu Appleovog iPhonea.

Hiljade vrhunskih inženjera uposlila je tvrtka Apple na tom projektu, uložila milijune dolara i angažirala cijele timove nobelovaca na osmišljavanju složenog sistema zaštite, što sve ta američka gamad nije poduzela, a sve samo s jednom namjerom - da zajebe našeg čovjeka. Zaboravili su, međutim, jednu stvar.

Ne možeš ti našeg čovjeka zajebati - dovršit ćete vi rečenicu, dok vam uz kičmu strojevim korakom, kao jedan, budu marširali žmarci ponosa.

Tekst u celini preuzet iz elektronskog izdanja B92, 18. avgust 2007. / Kolumna Borisa Dežulovića
Na dnu iste strane možete pročitati komentare drugih čitalaca ili dodati svoj...

Radna sedmica

2007-08-12T22:15:00.000+02:00

"Učiteljica Istorija" kaže da čak ni "original" Nemci nisu uspeli da izguraju sa istim uspehom na više frontova, pa je onda logično što ja ne mogu da se ponemčim ni na prosta dva. ;) Mislim na to što se nisam baš efikasno bavio blogom ili odgovorao na mejlove...

To je zato što se nisam "prenemčio" na poslu, i verovatno odradio ono što prosečan egzemplar (Nemac) ne bi. Wochenende (alias weekend) je ovde zaista svetinja u koju se retko ko usudjuje da dirne. Sa druge strane, "kampanjski" rad nije samo nama svojstven, a izgleda da kada rok završetka projekta teži većoj vrednosti, onda broj uradjenih stvari pred rok teži maksimumu, matematičkim jezikom rečeno. Na srpskom, što je rok duži, više se završava na kraju. (Dug rok ima negativno dejstvo na efikasnost, očigledno.) Tako sam (ne svojom zaslugom!) imao mnogo posla prethodne dve nedelje, naročito poslednje. Radio sam i juče ("samo" 12 sati), a čak i danas sam proveo dva sata u Firmi. To izgleda kao loša strana priče, ali nje u stvari i nema, jer dobra strana kaže da sam uradio sve (pa i više od očekivanog) i da sam, bez imalo mazohizma, uživao u svemu. Daklem, da bih pružio maximum po principu "prvo posao, pa onda zadovoljstvo", sve ostalo sam ostavio po strani (uključujući i "emajliranje"). A princip sam, zahvaljujući mojoj srpskoj vrdalamčkoj strani ličnosti, zeznuo tako što sam imao i zadovoljstvo radeći! :))

I dalje čvrsto verujem da je Marx u pravu, i da je rad ljudska potreba nepresušna. ;) Samo zavisi ko šta i kako radi, i kome je šta u glavi. *

Tako sam danas (napokonačno) imao vremena da sa Miom izadjem u šetnju. U povratku nam je trebalo riplijevskih "verovali ili ne" po sahata da predjemo 300 metara. Razlog je to što čak i u Nemačkoj ima dovoljno kamenčića i drugih, za odrasle, nevidljiidljivih stvari na stazici, a svaku od njih treba pažljivo ispitati... (Sigurno bi, u tom smislu, deca bila efikasnija nego "one" sonde što šalju na okolne planete.) A usput sam više puta pomislio na rečenicu "deca su najveće blago". Roditeljska je sreća što to deca (uglavnom) skapiraju kada to više nisu, inače eksploataciji ne bi bilo kraja... :P

Priroda je sve lepo uredila, naše je samo da poštujemo i da ne budemo preveliki "masjtor-kvariši". ;) "Samo malo" je i tako više nego previše!!!

* Stalno se vraćam rečima Duška Radovića da čovek, parafraziram, "treba da bude pametan dva puta u životu: kada bira poziv i kada se ženi, a posle mu pamet više ne treba". Tako se ja već poviše dana osećam vrlo pametno... (Što je verovatno pouzdan znak da osećaj da sa godinama glupavim nije lažan. ;) )

Jesen stiže, dunjo moja...

2007-08-11T21:43:00.000+02:00

Subota uveče. Krećem da nastavim posao, ne bih li završio model i proračune za ponedeljak... I usput me, nakon dobre kiše, sačekuje izmaglica* koja se širi preko polja. Skoro kao kod Steven King-a! ;) I ja i protiv svoje volje shvatam da je leto praktično gotovo... :(

* Verujte mi na reč, ova nije bila baš fotogenična. U stvarnosti ju je bilo mnogo više nego što se na fotografiji vidi.

Napokon BANJAAA!!!

2007-08-05T20:42:00.000+02:00

Kakav je to život pored jezera, ako se nikada ne kvasite u istome?! To mu dodje skoro isto tako u zalud kao anti-alkoholičar zapošljen u pivari... :P

Verujem da mi skoro nećete verovati, obzirom na balkansko-tropske temperature ove godine, ali naše Jezero nije imalo mnogo sreće sa Sunčevim zracima... Tako smo odlazak na plažu stalno odlagali. I napokon, danas se desilo. Vruć dan, a još i weekend!

Parking, naravno, pun, ali se našlo mesto. Propisno, "od crte do crte"! ;) Plaža još punija, a i obližnji šumarak (ili parkić, za ovu priliku ukrašen dušecima i ležaljkama).

Chiharu se, kao i obično, krila od Sunca. ;) U Japanu ga ima više nego dovoljno, i nasuprot trendu bronzane boje u ovom delu sveta, u Japanu je belo "in" *. ;)
Mia se zadovoljila priobalnim pojasom, širine ne više od jednog metra. Tatko joj je bio mnogo alaviji, za jedno dva reda veličine (100-ak m). Pravi razlog ne leži u inače nesvojstvenoj mi alavosti, nego je prava dubina za plivanje tek na nekih 50-ak metara od obale. Raj za klince, sigurnost za roditelje. B-)

I, tako sam se ja NAPOKON o-banjao u jezeru, 1. put otkako sam ovde! Ne znam tačnu temperaturu vode, pe'-šes' stepeni svežije od Bovna u julu, recimo. U svakom slučaju, valjda je osnovna svrha bućkanja u jezeru rashladjivanje, a ne kupanje?! A "sever" ima viši stepen "energetske efikasnosti" od "juga" i na ovom planu: voda je hladnija, pa je rashladjivanje efikasnije... ;)

* Prosta stvar: svako bi da ima što nema. Tamni svetlu boju i obrnuto... Ljudsko prokletstvo, na neki način. Jedino mi nije onda jasno, zašto Belci ne bi da budu Crnci?! :P Možda zbog krajnjosti kontrasta...

Koji ste OS?

2007-07-26T17:52:00.000+02:00

Ako vas interesuje da li ste neka od verzija Linux-a, OS/2 ili (ne daj Bože) neki od Windows-a, probajte sledeći Test.

Ovo je psihološki test u svrhu zabave, tako ga treba i shvatiti. Drugim rečima, nemojte da padnete u depresiju ako vam se ne dopadne dodeljeni Operativni sistem!!! Prijatnu zabavu želim. :D
P.S. Ja sam "ispao" Red Hat Linux, tek tol'ko da se zna! ;)

Sve što je lepo, ima kraj...

2007-07-15T21:15:00.000+02:00

... Ali i novi početak. Danas došao kraj Strahinjinom boravku, ali verujem da je ovih petnaestak dana u stvari bio uvod u nešto mnogo važnije. Obzirom da će Strahinja biti u prilici da dodje ponovo i ponovo, ovo je tek početak upoznavanja jednog novog i drugačijeg sveta u odnosu na onaj kojim je "normalno" okružen. Koji je bolji nemam nameru da komentarišem, a to sada i nije bitno. Važna je prilika i mogućnost spoznaje, a ostalo je na Strahinji, kako će da "isprocesira".

Dakle, alarm se oglasio u 4:20 po srednje-evropskom vremenu. Rutinirano smo se spremili i krenuli. Put je bio "čist", pa smo napredovali čak i brže od plana. Uz, sada već skoro tradicionalno zaustavljanje na odmorištu Lechwiesen*, stigli smo na aerodrom u skladu sa tajmingom.

Nakon što smo dobro zapamtili gde smo ostavili auto**, obavili smo uobičajenu proceduru (pri čemu je Strahinja uspeo nakratko da "izgubi" svoju avionsku kartu, ali hvala poštenoj nalazačici!) Kiss&hug, "vidimo se u septembru", i Strahinja je nestao iz vidokruga naših pogleda. :((

Nastavak dana je proveo svoje mesto na jezercetu u okolini Minhena, blizu Dahau-a - Karlsfelder See. Pri samoj pomeni imena "Dahau" podišla me jeza, ali me je Aca ubedio da nema mesta strahu. Doduše, kada smo zakoračili u vodu, jeza se navaratila! Prethodnih 15 dana je bilo 'ladno i kišovito... Pošto boj ne biju kupaći kostimi, nego srca u junaka, izokupasmo se mi sve u 16! U skladu sa zaista vrućim danom.

U medjuvremenu smo izmenjali SMS-ove o uspešnom pristignuću svetskog putnika i uspešnom dočeku, naravno. A posle prijatno provedenog popodneva smo stigli kući taman na vreme za večeru i za psihološke pripreme za predstojeći radni dan...

* Raststation, tj. klasičan restoran sa bezinskom pumpom (ili obrnuto?!) za "odmoriti se i prezalogajiti", 50-ak km "ispred" Minhena (odavde gledano).

** Postoji čitava zbirka priča o ljudima koji zaborave gde su ostavili auto, a ispričala ih je nekom prilikom aerodromska služba za parkiranje. Meni je najbolji lik koji je hladnokrvno rekao "ali ja sam zapisao registarski broj auta pored koga sam parkirao?!" :))

"Rojs-Rojs", ime(na) za diku

2007-07-14T20:46:00.000+02:00

Barem je tako zvučala interpretacija kada sam ja prvi put čuo za marku. Nije za zameriti, bili smo osnovci-početnici. Dakle, današnja priča se tiče "Rolls-Royce"-a!!! Istini za volju, Rolls-Royce nije poznat samo po savršenim automobilima, ali je po njima svakako najpoznatiji širokim narodnim masama. A ko ima imalo ljubavi prema istoriji avijacije, možda će reći da auti i nisu najvažniji u priči... Odeljak avionskih motora je drugi po veličini u svetu.

Bilo kako bilo, mi smo danas posetili najveći muzej "Rolls-Royce" automobila u svetu!!! Nalazi se u Dornbirn-u, Austrija. Mestašce pod Alpima od 40-ak tisuća duša, 4 muzeja i blizu nam. Začudo, slavni austrijski turizam je omanuo i nisam našao direkni link na "ličnu" internet-prezentaciju grad(ić)a. Za pohvalu je što je bilo više nego dovoljno putokaza za muzej, tako dobro tempiranih. Taman kad pomislite da možda niste negde pogrešili, pred očima vam nikne novi.
I, konačno stigosmo pred zdanje... Čak i manje iskusnom oku neće promaći činjenica da Rolls-Royce-vi em ne izgledaju ovako, em nisu crveni, a obaška što nijedan normalan muzej ne drži svoje exponate na ulici?! Samo smo slučajno naišli kada je i grupa ljubitelja (i vlasnika) Ferrari-ja bila u poseti muzeju...

Slika iz muzeja nema iz prostog razloga što je slikuvanje ZABRANJETO! Odnosno, može, ali uz doplatu, što smo mi piroćanski ljubazno odbili. Policija, koja se u kontekstu zabrane pominje, i ne zvuči kao odabrano društvo... Da sam bio malo bezobrazniji, verovatno bih došao u iskušenje da iskoristim odsustvo osoblja u nekoliko navrata. ;) Muzej je lepo organizovan, i zaista bogat eksponatima. Ima jako mnogo vozila "od pre rata" (drugog velikog), u zilion luksuznih varijanti. Naravno, pokriven je period do današnjih dana...
Pogadjate šta prethodna slika prikazuje?! :D Pa, putnici su ogladneli. A glad nije uvek proporcionalna telu! ;) Imali smo tu čast da klopamo u kafani koju je tu i tamo voleo da posećuje i jedan od "kajzera". Piše o njemu čak i u jelovniku. Zaboravih ime čoveku, samo sam zapamtio da je imao zaista striktan režim života, uključujući otvaranje očiju u 4 ili 5 ujutru svakog dana. (Jadna njegova posluga!)
Jedna od alpskih rečica koje svoje putešestvije okončavaju u Bodenskom jezeru. Dornbirner Ach je kapaciteta možda Toplice, samo 'ladna.

Zajednički rodjak

2007-07-13T22:39:00.000+02:00

Neki imaju ostrvo*, neki brdo, ali svi imamo istog rodjaka! Barem još od čika-Darvina kruži priča da su nam majmuni bliski rodjaci...

Već sam pominjao Salem par puta. E, u okolini ima naših rodjaka koji se baš majmunišu! Razlog za to ne treba tražiti dalje, jer počiva u činjenici da su svi "originale" majmuni. I štaviše, svi žive na jednom brdu. Zato se i zove "majmunsko brdo", a stanovnici su tzv. "varvarski makaki" majmuni. Naselje ima površinu od 20 ha i obim od ograde.

Na kapiji nas je sačekao ljubazni i mladjani čuvar, koji nam je uvežbanim (čitaj: monotonim) glasom izdeklamovao nemačka pravila ponašanja. Malo se zagrcnuo tek pred kraj, kada smo progovorili na engleskom. U svakom slučaju, skontali smo se. Zagrabili smo po šaku kokica predvidjenih za čašćenjenje meštana i ušli u prostor koji me je visokom ogradom podsetio na "Park iz doba Jure". Jedino me nije struja protresla kada sam dodirnuo mrežu.
Očito je bilo vreme popodnevne dremke! Ili su ih gosti pre nas toliko dobro nahranili?! Ipak, nisu baš svi bili u komi. Mladji su se jurcali unaokolo pod budnim pogledima majki, a budni pojedinci su čak tu i tamo pokazali interesovanje za naše kokice (kukuruzne).
Usput smo nailazili i na postavljene table sa objašnjenjima o životu i navikama ovih po ponašanju zaista čovekolikih stanovnika. Druga grupa tabli su u stvari pitalice (ima i odgovora). E, tako smo naučili da su varvarski makaki majmuni po nekim pitanjima mnogo manje majmuni nego neki ljudi. Recimo, imaju izuzetno razvijen društveni život, i kao rezultat, visoku demokratsku svest: vodja je izborna funkcija. Kako izgledaju predizborne kampanje, to je već drugo pitanje. Možda je to mnogo manji cirkus nego u nekim izuzetno demokratskim državama? B-)

Bištenje je elegantan način izražavanja simpatije. A sa lepim ide i korisno...

Jednom sam čuo priču da Cigani po svojoj tradiciji "otudjivanje materijalnih dobara" ne smatraju nemoralnim. E, pa, bez ikakvih insinuacija, ali izgleda da je jednome od domaćina ova priča omiljena! Tako je kesa sa Miinom flašicom, portiklom i ostalim priborom munjevitom brzinom dospela u ruke dotičnog dase. Chiharu je tokom izvodjenja odbrambenog zahvata dobila ogrebotinu, a kada sam ja hteo da preskočim ogradu i tipu objasnim neke stvari, na pola koraka sam dobio jednoglasnu zabranu. Sreća pa je čuvar bio u blizini, i ubrzo su se sve stvari našle u posedu zakonitih vlasnika... Sve se lepo završilo, a doprinos petka 13.-og celoj priči neka komentariše kako ko hoće. :P
U sastavu parka je i jezero sa raznim vrstama životinja. A kome će ova dugonoga lepotica da unese radost u kuću, ostaje da se vidi...

I za kraj, nisam odoleo da ne slikam detalj koji nema veze sa prethodnom pričom, osim što prikazuje drveni pod stajališa na obali jezera. U stvari, to samo izgleda da se na slici vide daske. Moje oko je videlo šrafove, i to ni manje ni više nego TORX**. B-) Eto, tehnički napredak jedne nacije vidjen na sitnom detalju. Tatice, ekseri više nisu u modi! ;)

* Naravno, mislio sam na "Majmunsko ostrvo" na Nišavi.

** TORX je oblik (vrsta) zavrtnja narodu poznat pod poplarnim nazivom "zvezda".

"Vodeni svet" u Konstanci

2007-07-12T21:42:00.000+02:00

Napokon jedan dan bez kiše! :D Tako smo Strahinja i ja odlučili da se provozamo do Meersburg-a, uskočimo na feribot do Konstanz-e i obidjemo "Vodeni svet". Naravno da smo usput zastali da bacimo pogled na Jezero sa jednog od omiljenih vidikovaca.
"Vodeni svet" spolja liči na celinu lepo poredjanih (velikih) kontejnera, ali iznutra izgleda sasvim normalno. Mogu se videti raznorazni stanovnici raznoraznih mora! Priznajem da je iz nemačko-englesko-francuskih naziva bilo malo teško pokapirati koja je riba koja, ali na kraju, sve ribe liče jednu na drugu! Barem po tome što znaju da plivaju. Dodatna teškoća za raspoznavanje je što ima mnogo zakrivljenih debelo-staklenih površina, pa kad to slikate, bolje da niste ni slikali. ;) A na kraju, "dobre ribe" su i tako uvek prepoznatljive na prvi pogled. B-)
Jedan od akcenata izložbe je činjenica da (u proseku) svake sekunde umru dve ajkule. Na izgled zvuči bezazleno, ko ih pa još voli?! Problem je u tome što stradaju od ljudske ruke, a to znači na krajnje neprirodan način... Dalje, to znači atak na biološku ravnotežu, i još mnogo više. To što niko od nas (osim Robija) u svom životu nije sreo "morsko kuče" i nije neka uteha. Tužna je istina da Čovek* uništava sve što može da dohvati, pa su jedino neke ribetine (ribice?) na veeelikoj dubini sigurne (još neko vreme). ;)

U nastavku smo imali zadovoljstvo da sretnemo "Hedvigu" **.

I, na kraju lepog i suvog dana, smo ipak imali neplaniranu "zabavu". Elem, moja bicikla se, usled vanrednih trkačkih napora usput, "raz...la", pa smo zamenili mesta i nekako se došlepali do kuće. Dogadjaj se, izgleda, desio čisto da razbije monotoniju i unese blagi duh avanturizma u sveokružujuću nirvanu...

* Što li se to piše velikim slovom, u ovom slučaju, pa čak i šire?! :(

** Čitaocima Harija Potera je glupo objašnjavati, a ostalima... Ima li smisla?! ;)

Minimundus odistinski

2007-07-11T21:34:00.000+02:00

Nismo stigli do "treća-sreća", uspelo nam je odmah iz drugog puta! :P Dakle, današnji dan smo, najvećim delom, posvetili Minimundus-u. "Svet u malom", u slobodnom prevodu. Kada spojite Nemačku preciznost sa poznatim svetskim gradjevinama, dobijete filigranske makete koje vas, ako u vama još uvek ima Petar Panovskih iskrica, začas odvedu na put oko sveta...
Nešto mnogo mirna ova Neretva, reći ćete, ali to u stvari i nije samo Neretva, nego i Temza i Nijagara istovremeno...
U okviru parka je i 4D-bioskop*, posvećen geniju optičke varke, M.C. Escher-u. Za petnaestak minuta, koliko traje projekcija, shvatite da razbijanje četvrte dimenzije može da bude "mač'ji piš", uz malu pomoć Petra Pana i polarizacionih naočara!

Skoro kao perpetuum mobile, ovaj vodopad?!

Nakon klope "spustili" smo se do Ravensburg-a i Toys"R"us**-a. Raj za klince i klinceze, a bogami i za one koji još nisu sasvim odrasli. Ko li je to izvalio da su muškarci velika deca?! ;)
A tu je i budući vitez reda jedi (džedaj)...
Red je napomenuti da se u Ravensburg-u prave daleko najbolje puzzle, ilivam slagalice. Dakle, poslastica za Vesnu: "male" slagalice po skromnoj ceni.
I za sam kraj, osvežavajući napitak za zetove. B-) Možda nisu baš svi zetovi žedni krvi (svoijh tašti), a još je sigurnije da nisu ni sve tašte baš pune vitamina... Ipak, napitak sačinjen od dotičnih dokumentovano postojiii!!!

* 4D-bioskop. Trodimenzionlani ugodjaj se dobija zahvaljujući dvostrukoj projekciji na platno, pri čemu svako oko vidi sliku iz samo jednog projektora, uz odgovarajuće polarizacione naočare. "Četvrtu" dimenzija se obezbedjuje sistemom za pomeranje sedišta... Tako da stvarno imate osećaj propadanja ili "uzletanja". :)

** "Toys are us" tj. "тојзарас", ili "igračke to smo mi". Zvuči kao ime nepostojećeg dinosaurusa, a u stvari je kompanija koja po sistemu McDonalds-a po unificiranim standardima prodaje igračke svuda po svetu. Stvarno ima svega!

Minimundus aka Lindau

2007-07-10T21:25:00.000+02:00

Utorak, a vreme opet šućmurasto. Dali će iz ovih sivih oblaka da padne nešto? Sve liči na"'oće ka.i, neće ka.i". Ipak, nekako se skockamo i krenemo da obidjemo Minimundus. To je ipak samo 20-ak km. Avaj, na flajeru koji smo imali ne piše da ponedeljkom i utorkom ne rade?! OK, može i sutra, ali šta onda danas? Na licu mesta se dogovorimo da skoknemo do Lindau*-a... Nema da omane, nema šansi da su zatvorili celo ostrvo?! :P

I evo, upravo sam sada ustanovio da smo u (na) Lindau**-u bili barem 4 (četiri) puta, a da nisam ostavio ni slovce na tu temu! :( E, pa, daklem, hm... Lindau je gradić na samom jugo-istoku Bodenskog jezera i vrlo blizu Austrije. Stari deo grada se nalazi na prirodnom ostrvu, dakle idealna pre-set pozicija za dodavanje kula i zidova. Danas je sa kopnom povezan "normalnim" mostom (a i železničkom prugom, pá preko mosta, na drugom kraju ostrva).
Stari deo grada je lep i živopisan, sa mnoštvom arhitekture iz prošlih vremena i tu i tamo tesnim ulicama.
Meni je ovoga puta zapao za oko jedan Kafe-bar-klub, možda skoro kao "Kafić 'Uzdravlje'":
Živeli!

* Link na tekst iz Wikipedije (na Engleskom, mada je Nemački tekst kudikamo bogatiji).

** Link na zvaničnu prezentaciju grada (na Engleskom).

OldtajmerZ ParadiZ

2007-07-09T21:08:00.000+02:00

Ponedeljak, i opet kiša!!! Kuda danas? Pa, negde gde ima krova nad glavom... Muzej, recimo. Tako je izbor pao na, kako kažu, najveću i najlepšu privatnu kolekciju starih automobila. Čika koji stoji iza zbirke od preko 200 automobila se zove Fritz B. Busch i markantna je ličnost i ljubitelj četvorotočkaša, poznati test-drajver autor mnogih textova o autima, počev od 60-ih.

Muzej se nalazi u Wolfegg-u, 50-ak km severo-istočno od "nas". Iako na s je kiša pratila sve vreme, bilo je prijatno voziti se kroz šumovite i brdovite predele, a sve to presečeno dobrim asfaltom sa lepo obojenim linijama i ukrašeno gomilom jarko-žutih putokaza.

Od nas četvoro posetilaca, verovatno sam jedini ja bio ophrvan napadima nostalgije na svakih par koraka. Toliko poznatih likova iz MOG detinjstva! Čak i ako Miu ne uzmemo u razmatranje, ni Chiharu ni Strahinja ne pamte "nikoga" od njih na "moj" način... Ipak, recimo da smo barem nas dvojica uživali. :)

Čuveni i predivni Jaguar E-type

Ja sam, naravno, najviše bio oduševljen Sitroenima. Možda Francuzi nisu baš totalno ludi, ali mislim da je "Spaček" Sahara, sa jednim motorom pod haubom, a drugim u gepeku, zaista spektakularno rešenje. B-)
Poslastica za mamu i tatu će verovatno biti FIAT 600, koji se od bivšeg "našeg" razlikuje (skoro) jedino po boji. :D
Ostatak fotki je na uobičajenom mestu...

Weekend u Minkenu

2007-07-06T22:17:00.000+02:00

Naravno da je Minhen ovog leta i Strahinjinog boravka bio nezaobilazan. To nema nikakve veze sa Baronom Minhauzenom, dapače. :P Stvarno se dogodilo!
Uvodna šetnja ovog petka je krenula, odakle bi drugde, nego sa epicentralnog Marienplatz-a. ;)

Subotu smo rezervisali za posetu Deutsches Museum-u, najvećem muzeju nauke i tehnologije u svetu! Jedan dan je malo za obilazak kompletnog sadržaja, bili smo toga unapred svesni.

Moj prvi susret i nezaboravno iskustvo datira od pre 25 godina (!) Da li je suvišno napomenuti koliko je tadašnji budući mašinac bio impresioniran?! Evociranje sećanja nije samo naziv takmičenja "Tito, revolucija, mir", već realnost. Zaista je bilo zadovoljstvo ponovo videti "gomilu" eksponata koji "rade" (i onu drugu, manju, gomilu onih koje su vredni posetioci u medjuvremenu stigli da "pokvare"). Nakon obilaska ovakvog muzeja čovek lako shvati značenje reči "Mercedes"... Iliti kako su Nemci postigli ovakvo tehničko (i svako drugo) savršenstvo.

Strahinja pored Harrier-ove "makine"

Naravno da dosta toga nismo stigli da vidimo, treba nešto ostaviti i za sledeći put! ;)
Nedelju smo proveli nedeljno, uz kasni doručak i kasni izlazak. Meta je bio već spominjani Englischer Garten, a ideja susret sa društvom iz Srpske akademske mreže (takodje već spominjane). Nekako smo se snašli i našli u okolini "Kineskog tornja", a u solidnoj hladovini. Članovi su pristigli u poprilično neočekivanom broju, tako da smo se jedva smestili za isti sto. I, opet mešani jezici: engleski, nemački, srpski, francuski...
E, na kraju nas je zeznulo (ne)vreme... U prevodu, kiša. :(
Za transport do garaže Mia, Chiharu i Strahinja su dobili traxi (tricikl-taxi), a ja kišobran i guranje kolica.

Zamka dva, tra-la-la

2007-07-05T21:30:00.001+02:00

Danas smo posetili dva zamka-tvrdjave u dva grada na "z", Sigmaringen i Singen.

Zamak u Sigmaringenu je lepo očuvan i još uvek u vlasništvu porodice Hohenezollern. To je jedna od "najaristokratskijih" porodica u Nemačkoj, i skoro da nema kraljevske porodice u Evropi u kojoj nema i njihove krvi. (U to vreme nisu znali za transfuzije, pa onda ćete i sami znati koji je drugi način.... :P) A sam zamak je jedna od ponajvećih privatnih rezidencija u Nemačkoj. Prvi put se pominje davne 1077. kao tvrdjava, a u medjuvremenu je dogradjivan i ulepšavan. Uvežbano oko može da uoči različitost stilova od ranog srednjeg, pa sve do XIX veka. I dan danas moćno gospodari Dunavom i okolinom. Unutrašnjost šljašti na sve strane i na sve moguće načine, od ono malo prostorija dostupnih javnosti... Obaška što je fotografisanje zabranjeno (pod pretnjom izručenja policiji, što je ipak malo bolje od pretnje smrću ;) ). Može da se doplati, naravno. Mi smo "piroćanski" doplatili, pa smo bili primorani da budemo "snalažljivi" (tamo gde je to bilo finansijski bezbedno). :P Bili smo fascinirani jednim venecijanskim ogledalom, sa milion filigranskih staklenih detalja. Transport od Venecije do Singena, zbog lomljivosti, obavljen je u puteru!!!

Izgleda da su svi muški lovački članovi porodice izuzetno mrzeli "srneću" populaciju, ili su im žene bile alave na srnetinu?! Tokom vekova skupilo se "nešto" trofeja, jer su društva za zaštitu životinja tada bila daleka budućnost... Da li koreni holokausta vode poreklo od srnocida?!

Tvrdjava u Singenu je najveća tvrdjava (u ruinama) u Nemačkoj. Izgradnja je počela negde oko 900 godine (na vrhu nekadašnjeg vulkana), nastavila se kroz vekove, i nikada nije bila osvojena. Tokom tzv. "tridesetogodišnjeg rata" (1618-1648) pet puta je bila bezuspešno opsedana. A onda se rodio Napoleon... Tadašnji komandant je dotičnom velikom osvajaču predao tvrdjavu bez ijednog ispaljenog metka, a za kaznu morao da gleda kako se francuska artiljerija vežba na njoj... Paljba po (do tada) lepoj tvrdjavi je počela 10. oktobra 1800., a 1. marta 1801. Napoleon je verovatno zaključio da ne vredi više trošiti municiju na ruinu...?!

Zahvaljujući Napoleonu, Strahinja i ja nismo imali mnogo problema da osvojimo strm prilaz tvrdjavi, a potom i samo utvrdjenje. Usput duvajući vetar i nije bio neka prepreka za dvojicu iskusnih ratnika. ;)

Već mnogo godina unazad se intenzivo izvode restauratorski radovi (izgleda mi da je najveći problem saseći prirodu koja buja na sve strane). Sa brda se pruža veličanstven pogled na okolinu, koliko to vremenski uslovi dozvole. Pogled na Singen, i "vrh" Bodenskog jezera.

Dan JUL-a, četvrti

2007-07-04T21:20:00.000+02:00

Ako se sećate istorije, na današnji dan je KPJ, sada već davne 1941., donela odluku o ustanku! Kako i priliči, praznični dan smo proveli praznično, tj. nismo ništa radili...

Sad, nije baš ništa. Strahinja i ja smo malo izmenjali uloge sa Miom, što je i dokumentovano na sledećoj slici.
Mia operiše na dva PC-ja, a nas dvojica koristimo priliku da se poigramo njenim igračkama. Lukav plan, kaj ne?! :D

Dan JUL-a, treći

2007-07-03T23:01:00.000+02:00

Nakon "štimovanja" "rezervne bicikle" (koju nam je ostavio prethodni čika-stanar), Strahinja i ja smo se provozali do Meersburg-a. Dotični gradić sam već spominjao, a Strahinji je posebno interesantno bilo rano srednjevekovno utvrdjenje, u Nemačkoj najstarije još uvek nastanjeno. Utvrdjenje su pravili Merovinzi (počeo dasa po imenu Dagobert I u VII veku) na osnovama (prethodno "promrčkane") Rimske utvrde.
Vreme nas je služilo toga dana, pa smo dva puta (u oba smera) isprobali biciklističku stazu...

Naredna slika prikazuje "Hi-Tech Anti-Opening System" iz prošog perioda. Skalamerija, svaka čast ko ju je smislio, a tek napravio da funkcioniše..! A 'la Pera Kojot. ;)

Početak JUL-a

2007-07-01T23:49:00.000+02:00

U stvari baš me briga i za JUL, i za sve ostale, danas je stigao Strahinja!!! Let od Beograda do Minhena traje sat i po, ali sve ostale pripreme sa obe strane su traja malo više... Čista logistika!

Kada smo spremali "celu stvar", vrlo namerno sam kupio kartu za Lufthanzu, a ne za JAT. Avaj, nisam mogao da kupim i osoblje u kontroli leta, ili koga sve još ne, tako da je poletanje kasnilo 10 minuta, što je rezultovalo sa dodatnih 10 minuta zakašnjenja pri sletanju. (Avion iz Sarajeva ima isti redosled vožnje, i isto zakašnjenje. Sve se mislim, mora da su Srbi u kontroli letenja i tamo?! :D)

Nebitno, na kraju smo se ipak našli. Kratak deo ranog popodneva smo proveli družeći se sa Biljom i Acom* u prijatnoj bašti Nymphenburg Schloss-a, a potom se zaputili ka Immenstaad-u. Malo nas je usput "ubila" kiša, ali su "šajba" i krov hrabro izdržali... ;)

*Moji prijatelji, trenutno nastanjeni u Minkenu. Imao sam to zadovoljstvo da Aci budem asistent "u prethodnom životu".

Donnerstag

2007-06-21T20:30:00.000+02:00

U prevodu četvrtak, ali u vrlo bukvalnom prevodu, "grmljavine dan". Pa, i sinoć je grmelo, sevalo, pucalo, nestajala je struja u tri navrata (na sekundu samo, dovoljno da se sijalice ugase na kratko i da se resetuje internet).

Jutro je bilo lepo i sunčano, ali nas je u Firmi sačekalo iznenadjenje: telefoni, a ni internet ne rade! Već negde oko 9 se "stvorio" tip iz Telekoma sa lap-topom, i internet je proradio...

Negde oko 11 je zazvonio mobilni mog kolege Nikole. Naš Big Boss se čak iz Minhena zabrinuo što se ne javljamo na telefon?! Jadan čovek, telefon zvoni, a niko se ne javlja, verovatno je pomislio da kolektivno nismo došli na posao!!! :))

A onda se malo posle tako smračilo da smo morali da upalimo svetlo! Samo što g.. nisu počela da padaju sa neba!!! A možda i jesu, ali niko nije bio dovoljno hrabar da izadje i proveri... :P

Na kraju dana sve je bilo kako treba, pa smo "skoknuli na po neko pivo". To znači na po dva piva, jer je za vozače dozvoljena količina krvi u alkoholu ovde ista kao kod nas...

Za kraj, pogled na nebo i okoliš iz ugla Biergarten-a. Umetnička impresija mog kolege Franka!

Prvi bazen

2007-06-20T21:18:00.000+02:00

Danas je Mia iskusila prvo bućkanje u svom ličnom bazenu. Nije baš kao na Beverly Hills-u, ali je gušt! :D

Usput, čekajući da kupka bude spremna, onako kao doprinos borbi protiv zagadjenja okoline, dograbila je moju najdragoceniju "Drinu"...:)) Bravo za Miu.

Bašta

2007-06-17T22:25:00.000+02:00

Proleće je... Biljke divljaju! Tako smo odlučili da malo obuzdamo one koje se nalaze u našem dohvatu. To podrazumeva minijaturni travnjak od 5 minuta košenja i živu ogradu od 1.8 m visine i 60 cm debljine, a sve u dužini od cca. 4 m. U horizontalni deo su uključene razne samostojeće biljke, kao i neke penjačice.

Zabava ni izbliza ne bi bila tako zabavna da Mia nije rešila da uzme učešća. Uverite se sami...
A tu je i filmčić kako Mia vozi kosilicu...

Litije

2007-06-16T20:44:00.000+02:00

Ili se barem to kod nas tako zove. ;) Ako se stvari malo apstrahuju, dojde se na slično. Priznajem da sam malo lenj da pružim detaljnije infomacije (možda sledeće godine :D). Obezbedjen je prigodan kulturno-umetnički program, buvljak i nezaobilazan Biergarten. :)

Vreme je, inače, slično kao i "dole", sa razlikom od nekih 10-ak stepeni - po slobodnoj proceni. Ujutru bude oko 20°C, kada upeče "Zvezda" stigne do 30-ak... Očekujem da se jezero uskoro zagreje dovoljno (mada se "domoroci" već bućkaju.)

Biergarten schljaka...

... a bend cepa!

Tu su i nezaobilazni slatkiši

LEGO na buvljaku! :D

Hmelj u muzeju

2007-06-09T20:51:00.000+02:00

Možda je malo čudno što do sada u svom blogovanju skoro da nisam pominjao pivo? Valjda nisam imao vremena uživajući u istom... :D Teško da sada mogu da prospem neku tešku filozofiju na tu temu a da ne ponovim nešto što je već davno rečeno. Mogu samo da pokušam da prikažem ono što se meni čini zanimljivim.

Elem, svuda piše da je pivo jedno od najstarijih napitaka na svetu. I, svi manje-više znaju da se pivo u Nemačkoj smatra hranom. Takodje, svi znaju da je voda izuzetno bitna kao sastojak piva (alkohol ne spominjemo, to je samo "nusprodukat"). Ipak, interesantan je podatak da je još davne 1516. godine u vojvodstvu Bavarija stupio na snagu zakon o sastavu piva. Pre toga se u pivo stavljalo sve i svašta, a od tada je standardizovano da se pivo sastoji od ječmenog slada, hmelja i vode. (!!!) (Javna matejevačka tajna je, recimo, da vino može nestandardno da se pravi i od groždja.) Delom je zakon donešen da bi se sprečilo zidanje cena pšenice i raži i obezbedila dovoljna količina hrane...

Dakle, ječmeni slad obezbedjuje vrenje, ukus i pojavu CH3CH2OH (etil-alkohola), hmelj služi kao konzervans i daje gorčinu, a voda razvodnjuje celu priču. Tada niko nije bio svestan značaja kvasca, pa zato i nije spomenut u receptu. Dogadjao se "sam po sebi".

Danas smo posetili muzej hmelja u Tettnang-u. Tetnang je 15-ak km severo-istočno od "nas" i u okolini se proizvode značajne količine hmelja (i izvoze širom sveta).

Hmelj je biljka iz porodice cannabis, raste kao puzavica brzinom i do 30 cm na dan(!), do visine od više metara i živi više od 50 godina - ako je ne poseku pre toga. E, baš to se dešava svake godine u pomenutom regionu... Ne znam zašto, ali ne osećam neko posebno žaljenje?! :D

Sam muzej je u stvari nekada bio porodični pogon za obradu ovih, za čovečanstvo značajnih plodova, a sada je muzej u porodičnom vlasništvu. Može se videti kako se to nekada radilo (muka, brate!), a kako se radi danas... I svuda unaokolo su veličanstvena polja hmelja.

I naravno da se po završetku posete može popiti "poneko pivce", onako, za dušu i živce... ;)

Uskršnje posledice, III put

2007-06-07T16:37:00.000+02:00

Još od kraja XIII veka na 60. dan po Uskrsu (ili prvu nedelju posle) katolici slave. Na nemačkom je Fronleichnam, na engleskom (latinskom) je Corpus Christi (telo Hrsitovo). U (katoličkom) delu Nemačke, Austriji, Švajcarskoj i sl. je i "državni" praznik. Nakon svečane liturgije sledi procesija, a (barem ovde) religiozno inspirisani cvetni aranžmani zaustavljaju dah prolaznicima.

Tu su i hleb i riba...

Neke kuċe izgledaju posebno ukrašene svakoga dana

Na Immenstaad-skom centralnom trgu prigodan Biergarten. ;)

Snaga fluida

2007-06-07T10:26:00.000+02:00

Jutros smo sa iznenadjenjem na licima konstatovali da nam je radijator u trpezariji pokleknuo?! Nekako je uspeo da spadne sa držača sa jedne strane. Po Marfiju, baš sa strane gde su cevi. Cevi su bakarne, bakar je mekan (lako se deformiše), a krajnji rezultat je bio da čak ni udružene Japansko-srpske snage nisu uspele da dovoljno snažno potegnu naviše i vrate ga na njegovo mu mesto. Kao privremeni podmetač poslužile su LEGO kocke. :D

I laici se na pomen reči "hidraulika" ustresu od snage koja čuči u njoj. Inžinjeri bi trebalo da znaju da je upotrebe u praktične svrhe. Pa, tako je i bilo... Malim prstom podigoh radijator nazad u ležište.
Sa slike sledi još jedno naravoučenije: čekić je nezaobilazna alatka svakog majstora, pa čak i inžinjera! Makar i kao podmetač. ;)

Napokonačno!

2007-06-03T22:00:00.000+02:00

Već smo se tu i tamo "hvalili" da je Mia prohodala. Bilo je to tokom šetnje parkom dvorca Nymphenburg, davnog 26. i aprila meseca (ove godine, doduše). Bilja i Aca živi svedoci! :) Od tada do dana današnjeg ko zna kako su se vrteli točkići u Miinoj glavi. U svakom slučaju, nije htela da hoda! "Ziherašica", šta li. Možda je u medjuvremenu komplikovani proces hodanja samo simulirala u nekoj petlji svoje sive mase...

A onda je došao i taj dan! Sa punih 14 meseci više nema zajebancije, izgleda. Mišiči snažni, pogled odlučan, korak čvrst... Baš onako proleterski! ;) Mrtva-'ladna je samo - prohodala. Skakutanje po Mesecu (ako se ikada i dogodilo) možda i jeste velika stvar za čovečanstvo, ali smo mi bili svedoci čuda koje se dogadja samo jednom u životu.

Dokumentovano i publikovano prvo ovde, a sada i ovde.

Drakula na nemački način

2007-05-29T22:08:00.000+02:00

Dobrovoljno davanje krvi, drugim rečima. Ne plaća se po mililitru, ovo je ipak (još uvek) Evropa. :) Elem, kako to izgleda...

Stari, dobri ulični plakati, obaveštenja u poštanskim sandučićima, web lokacija... Informacije se nalaze svuda. Ko ima dobru i humanu volju, naći će informaciju i sam. Sportska hala škole u Immenstaad-u je sasvim prikladan prostor obzirom na odziv. Skoro da je bilo više ljudi nego što sam ih video za sve ovo vreme. ;)

Prvo treba popuniti upitnik. Da li ste pod nazebom, da li ste bolovali od ovoga i onoga, da li ste se bockali, tetovirali, "pirsingovali", putovali na Daleki Istok ili menjali znate već koga (ili "šta"), ne daj Bože glasali za Miloševića... (lažem! :P); da li ste preležali nešto iz abecede hepatitisa ("žutila" raznih nijansi), ili slučajno Sidu*...

Onda sledi pregled kod lekara i razgovor. Stvari stoje ovako:

Telesna temperatura: 36°C. Meri se pištoljem čiju vam "cevku" "nabiju" u uho.
Krvni pritisak: "120 sa 80". (Nije loše! :D) Meri se digitalnim aparatom sa klasičnom skalom, orijentacije radi.
Puls: kao u Yugi u naseljenom mestu, 60.

Ako niste dovoljno ručkali i "nalokali" se tečnosti, budete upućeni da to učinite. Onda pravac do medicinskog tehničara, koji vam ponovi deo priče, ubode vas i na licu mesta vam iskontroliše hemoglobin. (Rezultat po neznanoj skali: 13.4<15.5<18.8). Ponekada je ipak i dobro da budete mediokritet, barem u medicinskom smislu. ;)

Ostalo je skoro isto kao kod nas. Zavalite se u "poljski" krevet, doduše malo novije proizvodnje (nerazradjeno, brate). Pored kreveta čudno sokoćalo sa tasom odozgo, koji se još i klacka, a služi da se na njega položi PVC koji prihvata vaš ističući sok života. Valjda se klacka da poboljša sedimentaciju?! Digitalno "biiiiiiip" označava kraj istakanja dragocene tečnosti, koja bi tačno stala u flašu piva (od "nula-pet"). Pitaju vas hoćete li hanzaplast ili zavoj, i onda sledi najveće razočarenje: pritrči vam medicinski brat, i u valcer zagrljaju vas odvede do sledeće stanice (zvane "nadoknadjivanje tečnosti"). Mogli su barem za taj deo puta bar neku "kasvetnu" sestru da nadju?! (Priznajem, nije lak zadatak.)

Dalje, pravac trpezarija, na švedski način. Pokušajte da nadoknadite potrošeno. I, ako vam je prvi put, dobijete bonus: regulator pritiska u vidu boce belog vina. (Immenstaad-skog, doduše, ali sasvim OK). To vam je ujedno i "prva pomoć": ako vam se iznenada "prismrči" pred očima zbog nedostatka krvi, ili čega već. Prostrete se po ulici i navrnete flašu! C, c, c...

*Vic: Plavuša se ujutru seti da nije primenila zaštitne mere (tj. kondom), i pita: "Imaš li ti sidu?" "Zaboga, ne!", glasi zgranuti odgovor. "Dobro je, već sam se uplašila da ću ponovo da je dobijem..."

Vozačka dozvola - uvertira

2007-05-28T21:00:00.001+02:00

Važan dokument! Krštenicu dobijate samo jednom u životu, svedočanstva koliko škola završite, a venčanicu koliko puta stignete. Gde je tu vozačka dozvola? Pa, ako vam je iz zakonski opravdanih razloga ne oduzmu, onda obično i nju dobjate samo jednom. Barem je tako bilo... Dok nam je domovina bila Yuga. Ova sadašnja iz poznatih i ostalih razloga nije stigla da potpiše odgovarajuće medjunarodne sporazume, i sada je ni Bugari ne bi priznali (jer se i oni spremaju da "udju" u EU). A nezvanično možete da čujete da se dozvola zemlje koja uzgaja mito i korupciju teško može uzeti za ozbiljno. Ko će da vam poveruje da ste "pošteno" položili vozački ispit? A tu i tamo su verovatno pojedini "snalažljivi" vozači našeg porekla doprineli sagi o našim vozačkim "vrlinama".

1998. godine standardizovane su vozačke dozvole u EU. Evo kako izgleda kategorizacija:

Bilo kako bilo, Nemačka država mi je dozvolila da vozim samo sa SCG dozvolom (bez medjunarodne), u trajanju od 6 meseci. Tako kaže Zakon. A onda dalje piše da je za nastavak upravljanja ljubimcem na 4 točka obavezna provera znanja...

Prvo treba obezbediti overen prevod postojeće vozačke dozvole. Srećna okolnost je da to može da se završi kod ADAC-a ("AMSS"), za tričavih 45 €. Naprave fotokopiju, pošalju je ovlašenom prevodiocu i overeni prevod dobijete poštom. :)

Sledeći korak je bio kontrola očinjeg vida. Odmah sam zamislio odlazak kod lekara opšte prakse. Čekanje. Uput kod specijaliste, opet čekanje... Ipak, ko pita ne skita, a kako smo već skitali, svratio sam kod prvog optičara da pitam. "Molim Vas, podjite za mnom", rekla je fina gospodja. "Sedite ovde, gledajte u ovaj ekran i čitajte mi redom na koju stranu koji znak pokazuje". Hm, to sam radio još kao mali, trebalo bi da još uvek umem da okrenem ruku na pravu stranu. Prva dva reda sam "oduvao". I peti je bio sasvim čitak. Ali! Gde su, do djavola, treći i četvrti?! Gde je "kvaka 22"? Setim se ja, i zažmurim na levo oko. Pojaviše se dva lelujava i mutna reda bez ikakve orijentacije. Ipak, nastavim ja hrabro (po sećanju ;) ) "links oben", "rechts unten", und so weiter (itd). Ajd' ponovo, ajd' sve ponovo. "Dobro je, to je sasvim dovoljno za vožnju", kaže teta. Platim ja to nekih 1o-ak €, i za sveukupno 15-ak minuta završim pos'o!

Sada me čeka kurs prve pomoći. O tom po tom, kada bude.

Nakon ove faze, sledi predaja sakupljenih dokumenata u MZ (Rathaus). Nisam spomenu sliku (biometrijsku, naravno), fotokopiju postojeće dozvole i potvrdu o uplati (videćemo koliko). Onda "oni" lepo provere autentičnost postojeće dozvole. (Očigledno je poverenje u falsifikatorske spososbnosti naše.) To traje 4-6 nedelja.

E, onda sledi teorijska i praktična provera znanja. Čuh da testovi mogu da se polažu čak i na našem jeziku (čitaj: hrvatskom). Pre praktičnog testa bilo bi normalno da se uzme neki čas vožnje, čisto da vide da li stvarno umete da vozite, jel', ili je to samo na papiru. Tu se dešava da pojedine auto-škole pokušavaju da vas ubede kako treba da odvezete ceo kurs, ne bi li vas još dodatno finansijski olakšali... Ko nasedne, plati.

Sve u svemu, celo zadovoljstvo posedovanja EU vozačke dozvole izadje na 700-800 €, na osnovu tudjih iskustava. Ja tek berem kožu na šiljak...

Pfingstmontag

2007-05-28T17:17:00.000+02:00

10 dana iza Christi Himmelfahrt ("Isusov put na nebo"), dakle, 50 dana iza Uskrsa, "pada se" Pfingsten* ili Pentecost** ("50-i dan") i slave ga ne-pravoslavni hrišćani Jevrope. I neradan je uvek ponedeljak! :D

Avaj, nebo je plakalo celog dana (valjda tako i doliči), tako da nismo mnogo mrdali - ne samo iz kuće, nego čak ni po kući. Dokaz uredno priložen. ;)

* Nemački

** Engleski

Recikliranje

2007-05-17T21:40:00.000+02:00

Da je zaštita čovekove okoline (?, k'o da samo čoveku pripada) veoma bitna, poznata je stvar. A pošto je čovek jedini trajno zagadjuje, lepo je tu i tamo primetiti brigu o zaštiti našeg okruženja. Sad, ovo je tema za duuugu raspravu i milion demagoških argumenata. Neko će već videti krajnji ishod svih pokušaja da naše potomke zaštitimo od nas samih...

Brže nego sida, mobilni telefoni se šire našom planetom (a kažu i da doprinose širenju iste ;) ). Hiper-produkcija i stalna pojava novih i novih modela stvara problem starih telefona. E, evo kako se to ovde rešava.

Kada kupite telefon, uz pakovanje dobijete i ovakav koverat (poštarina plaćena) u koji treba da stavite svoj stari aparat, zatvorite koverat i isti ubacite u najbliže poštansko sanduče. (Meko ili tvrdo prizemljenje - zavisi od doba dana. I, Nemački poštanski sandučići nisu kao engleski, pa, čak i ako ste se predomislili, nema šansi da izvodite egzibicije kao Mr. Bean! :P)

Bezbedno uklanjanje od tog trenutka postaje briga provadera od koga ste kupili (novi) telefon...
Telefon na slici je Simens A50*. Kupili smo ga kao polovnog (u Nišu), i u prvo vreme je bio uzoran radnik... A onda je počeo da prijavljuje "SIM Card Error!". Shvatili smo da je to, u stvari, najverovatnije posledica pretrpljenog emotivnog šoka nastalog preranim odvajanjem od YUMOBTEL-a, pa smo nastalu emotivnu prazninu pokušali da nadomestimo komadićem papira (umetanjem istog izmedju kartice i akumulatora). U početku je terapija dala dobre rezultate, ali se u poslednje vreme situacija iz dana u dan pogoršavala... Nijedan papir nije bio ni dovoljno mastan, ni dovoljno šaren, ni dovoljno debeo... Na kraju sam ja dotičnog gospodina lepo, u trenutku nastupa emocija, "zavrljačio" (u kantu za djubre, gde bih drugo). Kada su se emocije stišale, setih se "plave koverte zelene boje". I, tako... Tako je A50 otišao na svoje poslednje putovanje. Tako se ovde postupa sa starim telefonima.

P.S. Verujte mi na reč, ako bi se standard merio modelima telefona u upotrebi, naša Srbija ne zaostaje, a možda je i koji korak ispred Germanije...

Schwiza II

2007-05-13T23:15:00.000+02:00

Po svim zakonima verovatnoće, u dva uzastopna weekenda vremenske prilike teško da budu identične! (To skoro i vrapci da znaju.) Tako smo hrabro prihvatili poziv da "svojim prisustvom uveličamo" Ankin 3. rodjendan.

Otkrovenje: Heidi je istinita priča! Barem pejzaži tako kažu.

Možda se u pastoralu dotičnog romana ROŠTILJ i ne uklapa, ali se u naš pejzaž savršeno uklopio. "Meso na žaru", tačnije "iznad žara". Glavno je da su švajcarski poreski obveznici svojim urednim uplatama pomogli da se uredi prostor za takav.
Tu je, naravno, bio i ekološki frizider, čiju efikasnost svi dobro znamo.

"Pivići" na temperaturnom prilagodjavanju

Od ostalih civilizacijskih tekovina, spremno su čekali kontejneri za sortiranje smeća, a prostor za procesirane bio-otpada izgleda ovako:
Donji deo fotografije opisuje prepoznatljivi pečat našeg porekla... :(

Elem, majstori su se bacili na posao, i veselo cvrčanje je ispunilo kristalno čist planinski vazduh. Kako je ceo dogadjaj bio uredno unapred prijavljen, dim nije prizvao uvek spremne vatrogasce. (U vrele letnje dane, nakon dužih suvih perioda, loženje vatre je zabranjeno. I nemojte da sumnjate da li se u suprotnom Polizei stvori vrlo brzo na licu mesta!)

Naravno da je na kraju stigla prava rodjendanska torta!!! :D Anka sada ima tri pune godine! :)

Štroka, zvana blato

2007-05-10T22:56:00.000+02:00

Nakon nekoliko kišovitih dana, danas je ponovo suvo. Evo, da vidite kako izgleda jedan "Audi" nakon sve vode koja je pala sa neba... Čak mu je i "viljuška" upravljačkog mehanizma lepo oprana! ;)

Garantno pismo

2007-05-10T22:25:00.000+02:00

Evo, danas sam imao prilike da se još jednom uverim u efikasnost Nemačke administracije. Otišao sam u Ausländeramt iliti Odsek za strance u Friedrichshafen-u, da bih regulisao Pozivno pismo za Strahinju, za ovo leto.

Samo četvrtkom Odsek radi i popodne, do 18 časova. Stigli smo oko 20 do 6 i dočekala nas je gužva (više od 10 ljudi u neformalnom rasporedu oko dva šaltera). Svi se nisu gurali i niko se nije nervirao i drao u priličnoj tišini i odsustvu miomirisa, da li je potrebno da napomenem. Moja procena je bila da nema šansi da stignemo do 6 na red, pa sam to i rekao Chiharu. Iznenadjeni odgovor je glasio da u Japanu ne zatvaraju šalter dok ne "obrade" sve koji su do kraja radnog vremena ušli u "ofis". E, pa, tako je i ovde!!! :D

Za "vadjenje" garantnog pisma potrebni su:

formular (dobija se na šalteru Ausländeramt-a), a sadrži osnovne podatke pozvane osobe,
obračun plate za poslednja tri meseca (to sam samo odštampao, jer mi svakog meseca stiže na mail),
pasoš i
25 € ako je u pitanju odrasla osoba (12.5 za maloletne).

Pitam se, pitam: zašto se u našem jeziku dokumenti "vade", kao da treba nešto izvaditi iz neke duboke i mračne rupe, uz mnogo muke? :D

Iako je ljubaznu stariju gospodju "nešto zezao štampač", pa je, onako usput, morala i ponovo da unosi podatke, strpljivo smo se družili do skoro 7 sati. Ja sam dobio potreban dokument, a ona svoj kraj radnog vremena. Svi srećni, i svi zadovoljni... :)

P.S. Komentar ostavljam vama.

Schwiza I

2007-05-06T22:21:00.000+02:00

Ovaj weekend, posle višemesečnih pregovora (kao da se radi o SALT-u), pripao je poseti Grabs-u i familiji Miladinović-Arandjelović. U prevodu, otišli smo da se družimo sa Natašom i Macanom, Ankom i Vukašinom (po malo*). (Za neupućene: Anka je divan rezultat sekundarne genetske kombinacije Nataša vs. Macan. Prvi uspešan projekat je rezultirao Vukašinom.)

Kao što to obično biva, barem po dubokom srpskom ubedjenju, ne valja kad se nešto dugoročno planira (dugoročni planovi su greška, najbolje je "na brzaka".): ) Možda to u kosmičkom poimanju vremena i ima smisla, a to što je baš ovog weekend-a bilo loše vreme, to je čista slučajnost. Mada, iskreno sam počeo da sumnjam u dotično shvatanje kada smo istog popodneva hteli da izadjemo u šetnju do Lichtenstein-a. Nas ljubljeni auto, koji nas je tako lepo dovezao, nije hteo da upali?! Sad, jeste da je kišilo, i jeste da Citroeni ne vole istu, ali... Udobno smo se smestili u Macanov C5 i skoknuli do Vaduz-a ("glavnog" grada Lihtenstajna). Tamo su, medjutim, neki "ludaci" trčali po ulicama, pa je saobraćaj bio zatvoren. Vratili smo se nazad, i popodnevnu kafu popili u jednom od retkih otvorenih kafića. Po povratku sam "prodžarao" sve dostupne konektore, i opet nista.

Uz čuveno "ne umeš ti to, Mijajloviću", Macan je seo i "kresnuo mi" auto?! :D Dobro je, sutra možemo kući, zaključili smo.

E sad, da li žene treba slušati ili ne, prosudite sami. Pošto je stajala pretpotavka da nas vlaga za..bava, Nataša je predložila da auto ubacimo u podzemnu garažu. Kontra-argument je kazao da je to jako loša varijanta ako posle ni tamo neće da upali... Tako je siroti XM ostao vani.

Jogunast ili ne, sutra tek nije hteo ni pisne!!! Na kraju smo pozvali ADAC (nemački AMSJ), i došli su u roku od sat i po. Bez uspeha, ali ko će već da se izbori sa silnom elektronikom, a još bez "platina" i ostalih "rezervnih delova iz gepeka"?! Na kraju je stigao šlep, i uz dranje patosa, natovarismo ga nekako (XM je VRLO nizak kad odstoji neko vreme, pa se skroz spusti)...

A onda, "šlag na tortu". Taman sam se popeo gore i oprao ruke, kad zvoni interfon i čika "nešto priča"... Sidjemo dole, a njemu crk'o akumulator!!! "Ako ti je, kad 'oćeš moj auto na silu da navučeš na prikolicu!" :P Onda, "Macane daj struju"... I tako naš "hm" ode za Friedrichshafen.
Macan nas je vratio kući... Ništa bez prijatelja, čak ni u tudjini! ;)

*Vukašin je već veliki dečko, i kao takvog ga nismo bog-zna-koliko zanimali.

Ostrvo cvećki

2007-05-01T23:39:00.000+02:00

1. maj, "Dan rada". U stvari, dan odmora za radničku klasu! Na par kilometara severo-istočno od Konstance nalazi se ostrvce Mainau. Na sajtu možete da pročitate o istorijatu dotičnog, a ja bih ga uporedio sa "našim" Sv. Stefanom. Ostrvo bluzu obale, koje su vredne ruke pretvorile u poluostrvo (most čini svoje). Zahvaljujući blagoj klimi koju obezbedjuje Bodensko jezero, ovde uspeva "sve i svašta". Biljke, ptičice, ribice, i sl.

Celodnevni užitak razgledanja košta 4 evra za parking i 12.90 po odrasloj glavi za prelazak preko ćuprije. Vredi! Po površini i veličini, Mainau je veći od Sv. Stefana (iskreno, mrzi me da tražim egzaktne podatke. Internet je tu, koga interesuje!)
Tu su i poniji za jahati, i jarići i jagnjići za pipnuti...
Možda se cela priča stvarno i vrti oko para, ali nije nam bilo žao! Eto nas ponovo, čim se ukaže prilika. :)

Tuning, styling, šta li već...

2007-04-29T21:39:00.000+02:00

Nije da nisam znao, ali sam ipak bio po malo iznenadjen (ne i uvredjen), kada nam je Chef tokom "petkovne" vožnje na ručak spomenuo predstojeće dogadjaje. Rekao je da sledećih dana ne planiramo odlazak u Friedrichshafen, osim ako ne moramo, jer to može da potraje satima (?!) Dovoljno je ilustrativan bio podatak da se prošle godine kolona vozila otegla od Lindau-a do Friedrichshafen-a (cca. 24 km). A nije igrala bela mečka! Prosto, Nemci, a i mnogi drugi u okolini, vole da dodju na aprilsku Izlozbu i "auto-frizerski" sajam... Brzo sam to povezao sa novinskim naslovima kako je policija spremna za nastupajuće dogadjaje!!!

Sajam traje od petka do utorka ove godine, a šta se sve dogadja bice vam jasno ako bacite pogled na zvanični sajt. He, Beogradski sajam... ima traktore, a ovde toga nije bilo. ;)

Tuning može da znači "svašta", od štimovanja instrumenata, preko "podešavanja stanice" (misli se na radio), pa sve do doterivanja (i friziranja) "točkastih" ljubimaca. Pre svega se ipak, u ovom slučaju, odnosi na četvorotočkaše. Ljudska mašta zaista može svašta, jedan materijalizovani deo je bio izložen pogledima publike (očekivanja su govorila: više od 200.000 očiju, ne računajući naočare).
Da, ovo je popularni Traby! Kao i mnogi, svoju pravu popularnost je stekao tek nakon smrti. I kao takav, i nije od prave koristi, već više služi... Ostatak rečenice popunite po sopstvenom osećaju.

Golf I - zaista sjajna makina!

Renault može i ovako da izgleda!

Sajmište je veliko, i bilo je STVARNO svašta za videti. Moj je utisak da su ipak dominirala svakojaka Hi-Fi rešenja... Zvuk(ov)a u autu nikad dosta! "Svesni" vozači u Yugi najčešće osluškuju svoje mezimče, da li "kaže nešto novo", tj. da li će nešto skoro da "crkne" i sl. A za neke od izloženih ja bih rekao da treba osluškivati da li je branik otpao, ili samo "drnči" od viška instaliranih zvučnih kilowatta! :P

Šta mislite, kako ovo zvuči kad se "odšrafi"?! :P

Mogu samo da prokomentarišem da su auti ovde bili šljaštaviji, ali hostese ne mogu da priđu Beogradskim...

Aero-miting, iako nije 21. maj

2007-04-22T21:39:00.000+02:00

Ne znam koliko izložbi tokom godine ima Beogradski sajam, ali "ga ovi ovde u Friedrichshafen-u baš preteraše"! :D Skoro da ne prodje weekend, a da se ne desi nešto...

Tako je ovog weekend-a na "vikendskom" redu bio najveći Evropski sajam lake avijacije. Ko god da je projektovao sajam, imao je ovo na umu, jer je Sajmište na doslovce par koraka od aerodroma... Ko ima mali avion, može dierktno da dodje na Sajam! :))

Tako se društvo odabrano, sastavljeno od upošljenika mke (moje Firme) i lepših polovina, našlo ove nedelje na "licinom mestu". Za 13.5 €, koliko je dnevna ulaznica, imalo se šta i videti. Eksponati na sve strane neprimetno mašu krilima, pozivajući na uzlet u skoro kristalno čisto nebo! :)
Poslastica dana je bio aero-miting, najavljen za 13:00. Da li sumnjate da je počeo u zakazano vreme? :) Kakve sve stvari mogu da se izvedu na nebu! Početak je počeo padobrancima, čisto da obeleže nebo. ;)
Od podsećanja na istoriju, tu se našao jedan dirižabl, ilivam cepelin.
Ali, to ni izdaleka nije bilo sve! Ne morate svi da delite moje oduševljenje, ali to je više vaš problem. ;) Pojavio se pravi-pravcijati Mitchel, alias B-25, američki bombarder iz '39. Ko je gledao Pearl Harbour, to je ajeroplan koji u drugom delu filma, u organizaciji Lt. Col. James Doolittle-a, ide da se "osveti žutajcima"...
I ne samo što se pojavio, nego je i zabrundao, poleteo, odleteo i doleteo, preleteo i sleteo, sve u komadu! :P Bravo, momci. :)
Naravno da je bilo svakojakih "kobri", "zvona", i svakojakih ostalih figura tokom mitinga... Šta sve ne može avionom da se uradi (a i "hekilopterom", bogami)!!!

Probao sam da napravim i par filmova, ali zbog jakog sunca nisu baš svi uspeli... Sledeće godine! :D Ipak, nešto smo i "spasili": akrobacije

Miran nedeljni dan na Bodenu

2007-03-25T18:02:00.000+02:00

Dok ne uspem da popunim rupe u memoriji moga bloga, barem da ne zaostajem i nadalje. Ovog weekend-a sam se dokopao firmiranog računara (mislim, iz Firme), pa eto da ga iskoristim. A, možda bi trebalo da pišem domaći iz Nemačkog..? Možda. Nego, dok još nije prošao ovaj dan, i dok još nisam zaboravio šta htedoh reći...

Klopa je na stolu!

Dan može da počne na više načina. Strogo govoreći, počinje dikretizovano u 00:00:00 časova, u svakoj časovnoj zoni za sebe, 24 puta na celoj Zemljinoj kugli. Manje strogo, kontinualno počinje kada izadje Sunce, tj. kada svane. Subjektivnije počinje - kada se probudimo. A ako se stvari još više relativizuju, dok nekima ne smrkne drugima ne sviće... Tako, kada negde u Americi (četiri časovne zone) padne mrak, u Srbiji sviće. Njima smrke jednom, nama (svane?) četiri puta. Svakog dana! :D

Kao što zora prethodi danu, tako snovi prethode budjenju. Pre neki dan (videh) u novinama, Evropa slavi 50 godina od početka ostvarivanja jednog sna. Neki su se od skora pridružili, a neki još uvek samo besano spavaju na repovima tog sna... (A dokle će, ne zna se. Ne umeju sami da se probude, a nije da (ni)su lenji.) Ipak, noćas smo svi sa Starog kontinenta bez razlike usnuli isti san, a ujutru smo morali da se borimo sa njegovim surovim ovaploćenjem. Spavali smo CEO sat kraće!!! :D Tako se danas i punopravni i budući Drugovi članovi spremaju da sutra ujutru složno odzevaju po koji zev - u čast Letnjeg vremena.

Dao Bog lepo vreme, pa smo od ranog jutra krenuli da se spremamo da spremno dočekamo sutrašnji prvi radni dan u sedmici. Onako, po crnogorski, nedje oko podne smo popunili stomake, popili kafu, čaj i sl., i par stotina sekundi pre 14 časova se našli napolju...

Prvo fruštuk,...
...pa ondak na put

Napolju nas je dočekalo "nešto izmedju". Izmedju lepog i onog drugog vremena, ali, kako je sve relativno, 13°C i vetrić pride su ipak delovali prijatno posle snega od pre neki dan. Usput smo ustanovili da i priroda misli slično. Zelena erupcija se sprema na sve strane! A neću da vam kažem ko se najviše obradovao nekim drugim bojama...

Trešnjev cvet i dve lepotice, šta još reći?!

Potera za nenadjenim stanom I

2007-02-20T22:45:00.000+01:00

Čime sve čovek mora da se bavi u svom životu! Najčešće svakojakim glupostima i nebitnim stvarima, kao što svi znamo. Jedna od njih nam je skoro zapala, a to je traženje mesta gde ćemo trajnije da se nastanimo. Gde je nestao onaj lepi socijallizam, u kome sve pada sa neba, pa i besplatni društveni stanovi?! Ili, makar oni koje su nam naši dragi roditelji "dužni"... :D

Užitak stanovanja u ovom predivnom Ferienwohnung*-u bi, po želji naših dragih domaćina i stanodavaca, trebalo da se završi do 10. marta. Nije im za zameriti. Turistička sezona počinje u aprilu i ljudi bi hteli da malo poprisrede.

Zato smo se bacili na proučavanje oglasa, kako u klasičnoj papirnoj novinskoj verziji, tako i u internetskoj. Internet ima prednost, jer sadrži obilje podataka, često i fotografije i tlocrte. Sa druge strane, ovo je nekako "penzionerski" kraj, pa u novinama ima onoga i čega nema na internetu. Na internetu su najčešće agencije, a mali "izdavači" stambenog prostora, ako su u godinama, skloniji su papiru. Tu se krije još jedna "sitna" razlika: agencije uzimaju proviziju, a direktno preko malih oglasa toga najčešće nema. Inače, ova "sitnica" obično košta 2 mesečne kirije...

Pri iznajmljivanju stana krajnje je uobičajeno da se plati kaucija u rasponu 1-3 mesečne kirije. Stanovi su najčešće prazni, mada često imaju EBK (Einbauküche, tj. "ugradjenu" kujnu). Oni sa nameštajem su redji, i skuplji.

A sad malo matematike. Osnovna formula uglavnom glasi: KM+NK=WM. Kaltmiete+Nebenkosten=Warmmiete.

Kaltmiete je iznos 'ladne kirije, tj. bez grejanja. To je najčešća obračunska jedinica. Tako se kaucija i provizija najčešće izražavaju u umnošcima KM.
NK slovi za Nebenkosten, odnosno dodatne troškove. Tu ulazi prvenstveno paušal za grejanje, voda (kako hladna, tako i topla(!)), "djubrarina". Struja i telefon se uglavnom ne računaju, osim ako nije posebno naglašeno.
Tako WM, Warmmiete, "topla" stanarina, daje samo približnu procenu troškova. Paušal za grejanje znači da ako ste natprosečno zimogrožljivi po godišnjem obračunu ima da doplatite za svoj topli komfor.

I Niška toplana zna da troškovi grejanja (ni)jesu relativna stvar. U nemačkom slučaju, kol'ko se greješ, tol'ko platiš (naša toplana još nije stigla ni do grejanja, a kamoli do plaćanja). Ovo važi bez obzira na verziju grejanja (gradska ili "kućna" toplana). Rešenje je prosto: svaki radijator ima na sebi merač utrošene količine toplote. Očitavanje se vrši jednom godišnje. (Do sada nisam čuo da je Srbin našao načina da ga prevari. U pitanju je ampula sa tečnošću koja isparava na toploti. Da, ampula ne može da se skine a da se to ne primeti.) Pričajući o grejanju, važno je primetiti još jednu civilizovanu stvar: grejete se koliko hoćete, ali i KADA hoćete. Svaki radijator ima termostatski ventil (održava podešenu temperaturu), a topla voda za grejanje je na raspolaganju 24 x 7 x grejna sezona. Nema smrzavanja za "noćne ptice!"

Cene su veće ako ste bliži jezeru, pa još ako imate "pogled" to zasigurno PIŠE, a i K O Š T A. Recimo da u nekom proseku WM iznosi oko 8 € po "kvadratu". 80-ak "kvadrata" mesečno izadje na 650-700 €. Nisam spomenuo parking mesto, 15-30 €. Manje ako je vani, više ako je u garaži.

Na kraju, spomenimo nameštaj. Za početak, neophodan je barem krevet i trpezarijski set sto+stolice, te nekakav garderober. Ako kupujete novo, savetujem da krevet gledate na kraju. Kad padate u nesvest, barem da bude mekano. :)

Sve u svemu, samo za proviziju i kauciju treba "tričavih" 2000 €. Od provizije se oprostite odmah, a to što vam se kaucija vraća, to je tra-la-la, jer ćete najmanje iste pare odmah da položite za sledeći stan. Dakle, početak ozbiljnog stanovanja košta toliko. Plus nameštaj i sitnice, reci-ga još jedno 1000.

Na to treba dodati i podatak da se kirija plaća unapred. U našem slučaju to znači i spreda i zguza - moraćemo da platimo i "unazad" kiriju za "naš" stan... Još jedna hiljadarka.

Marx i Engels su bili Nemci. Slava im i hvala!

* Ferienwohnung u kome smo mi trenutno u sezoni ferija (april-oktobar) košta 100-ak evra za noć. Van sezone je vrlo povoljno za "samo" 400 mesečno. Obaška što je namešten.

"Ona je mala" (Ko to kaže, ko to laže...)

2007-02-18T16:20:00.000+01:00

Koliko ste puta čuli, ili još gore, sami izgovorili rečenicu: "Neka, pusti ga! On ne zna ništa, još je mali"?! Možda znate za priču o majci koja je dovela svoje sedmogodišnje "nemoguće" dete kod lekara da ga pita za savet, kako da ga vaspitava. "Gospodjo, kasnite sedam godina", glasio je odgovor. Svako ima pravo da se sa ovim složi ili ne. Umesto daljeg filozofiranja, sledi kratak film - primer broj 1.

Ništa naročito, to ume svako dete. Pa naravno da ume, hvala Bogu! Svaki roditelj sa zadovoljstvom priča o dostignućima svoga deteta, jedva se uzdržavajuci da kaže da je to ne samo zbog gena, nego da se date sposobnosti mogu opisati samo IV stepenom komparacije. "Moje dete ne da brzo uči, nego...". Sa druge strane, ustanovite da u slučajevima kada ta ista deca urade nešto neprimereno, usledi čuveno "...još je mali".

A ja kažem: deca brzo uče sve čemu ih učimo, rečju ili primerom. Ono čemu ih ne učimo popuniće već na neki svoj nacin... Pošto želimo da nam deca budu dobra, tj. da odgovaraju našim aršinima, možda prosto treba da im posvetimo više pažnje. Mogu da nauče sve, samo treba malo upornosti i ideja čemu da ih učimo. Primer broj 2, pokretne slike.

Za kraj, dokaz da dobar primer nema premca! ;)

Ovde sam experimentalno stavio dva kratka filma. Voleo bih da znam da li da nastavim sa tom praksom, ili je vreme za učitavanje predugo? Medjurešenje: pauzirati film dok se ceo ne učita, a onda odgledati...

Naš mali eufemizam

2007-02-17T21:28:00.000+01:00

Svi roditelji su prošli, prolaze ili će tek proći kroz enigmatski period "bebećeg jezika". Šteta je što se po odrastanju niko ne seća svoje lične jezičke logike, bar bi nam po tom pitanju "roditeljski život" bio lakši. A ko zna zašto je dobro što je baš tako. Siguran sam u jedno: manje bismo uživali, lišeni mogućnosti odgonetanja šta to naše mezimče u stvari pokušava da nam kaže. Elem, Mia pokušava da priča. Sada već tu i tamo izlaze artikulisani glasovi. Tako je na površinu isplivala i reč "gigija".

Izbegavanje da stvari nazovemo pravim imenom dovela je do pojave bolesti zvane eufemizam, manje ili vise rasprostranjene u svim kulturama. (Recimo, neimanje mu.. da se p...s nazove ku...m. Umesto toga mu tepamo "Djokica". Ako neko i ima Djokicu, ja sam makar za augmentativ). Tako pamtimo da, recimo, totalno suludo traćenje para može da se zove "promašena investicija" (da li su Drugovi istima igrali pikado na zavičajnim geografskim kartama?) Takodje, često se pominju domaće životinje poput gusaka, pataka, svinja, volova, konja. U dane posta uputnije je govoriti o somovima, itd.

Roditeljstvo donosi užitak formiranja sopstvenog rečnika eufemizama. Tako se desilo i sa Miiinim "gigija". U poverenju, "odlučili" smo da to znaci "sr...e". Tako, recimo, sa posla mogu čak i u vreme ručka da telefoniram kući i da se raspitam da li je dete "imalo stolicu". (Ko li pa to izmisli?! Bez obzira na tvrdoću, baš i nije za sedenje.)

E, sad. Pošto Mia izgovori "gigija" zilion put dnevno, nos (i očinji vid u slučaju dileme, prsti uglavnom nisu neophodni) još uvek pouzdano zamenjuju Vujakliju. Medjutim, izgleda da su moji principi primene "teorije sličnosti izmedju dresure pasa i pra-vaspitanja ljudskog mladunčeta" pustili korena u pragmatičnom japanskom umu moje Drage, pa je ona napravila korak dalje. Na sledećoj slici prikazana je krajnje praktična upotreba table za crtanje u vidu uredjaja za didaktičko-pedagoško rano dijagnosticiranje da li se Mia ukakila ili ne.

A možda sam ja samo preuveličao stvari, i potpuno pogrešno protumačio šta je umetnik hteo da kaže?! U svakom slučaju, posto su ružne reči zabranjene, nisam našao načina da postavim pitanje...

Ping-pong na nemački način

2007-02-15T22:55:00.000+01:00

Elem, biti birokrata nije lako, čak ni u Nemačkoj. Dugo sedenje za stolom loše utiče na zdravlje, to je naučno dokazano. Džabe što savremene tehnologije olakšavaju posao, sedenje ostaje podjednako teško. Iz tih razloga, a zahvaljujući blagotvornom uticaju sredstava javnog informisanja, svi službenici su svesni neophodnosti bavljenja sportom. Iz meni nedokučivih razloga, većina birokrata ovoga sveta koje sam (na žalost) imao prilike da upoznam, ima zajedničku ljubav prema ping-pongu. Da li je to zato što se igra odvija preko neizbežnog kancelarijskog elementa, alias stola?!

Celuloidna loptica se često uzima za primer nečega laganog. Da bi na pravi način demonstrirali svoju snagu, junaci prethodnog pasusa više vole da se igraju (sa) ljudima. Po nekim statistikama italijanski službenici su tehnički najnapredniji, mada ih srpski kolege prate u stopu. Do skora sam verovao da su Nemci prilično neinventivni po tom pitanju, ali nikad nije kasno da se čovek suoči sa svojim zabludama.

Tako se priča o Japanskoj venčanici dogodila još jednom, sada na relaciji mi-Mesna zajednica Immenstaad-Odsek za strance Fridrihshafen. Kao i svi lojalni imigranti, tako smo i nas troje odmah u ponedeljak 08. januara otišli da se prijavimo u MZ. "Trebaće nam i Vaš Venčani list. Gde ste se venčali?" "U Japanu, verifikovano u kako-nam-se-već-sad-zove-Domovina. Može li medjunarodni izvod iz Serbije?" "Ne, mora original, sa sve apostilom + prevod kod ovlašćenog sudskog prevodioca. Original ne sme da bude stariji od 6 meseci." Avaj, Japanski original, još uvek vrlo čitak, Mia je prerasla tri meseca (tada smo ga ponovo "vadili"). Inače, apostil se može dobiti lično u Tokiju, eventualno poštom, ali pošiljka mora da bude izunutar Japana.

Slična priča se već dogadjala u SCG u januaru 2005., pa je japanski konzul lično i personalno u razgovoru sa našom nadležnom gospodjom "sredio" stvari. Zato smo odlučili da prvo pitamo Konzulat u Minhenu šta nam je raditi. Odgovor je glasio da je vrlo redak slučaj da nemačke vlasti traže apostil u ovakvom slučaju. Nakon jednog maila i dve nedelje iščekivanja stigao je koverat iz Japana. Usledio je već opisan put u Minhen. Dobili smo dva komada na čitkom nemačkom jeziku, poštom, nakon četiri dana. Čuveni član Marfijevog zakonika, da neko ko nije pisao tekst odmah nadje grešku, nije omanuo ni ovog puta. Pisalo je da smo se venčali 05.1.2004, umesto 05.11.2004.?! Nakon razgovora koji je Chiharu obavila, za par dana stigli su novi i ispravni primerci. (U medjuvremenu su u Konzulatu verovatno promenili slušalicu telefona sa kog je razgovor vodjen. Razlog: tog dana je mnogo puta udarila o pod, dok se službenik klanjao i izvinjavao zbog greške.)

MZ Immenstaad

Sa novim elanom smo otišli u MZ, i sa olakšanjem ustanovili da je dokument OK. Na osnovu njega MZ može da mi izda Lohnsteuerkarte, tj. poresku knjižicu, a pošto dokumentovano imam ženu i dete, imam i odgovarajuće poreske olakšice (u prevodu: nekih tričavih 3stotinak jevrića manje državi, ali više nama.)

Usledio je odlazak u Fridrihshafen, radi dobijanja boravišne dozvole. Seka iz prizemlja me je ljubazno poslala u Matičnu službu na I sprat. Teta na I spratu mi je ljubazno objasnila da to u stvari nije dokument koji njima treba. Sve će da mi objasni Seka u prizemlju. A objašnjenje je bilo da je neophodan original sa apostilom (plus...). Apostilom japanska država potvrdjuje da je Opština Kawaminami (gde smo se registrovali) ovlaščena od iste da venčava. (Verovatno je Konzulat prekršio Zakon kada nam je izdao nemački prepis). Ipak, poslednja rečenica je bacila zračak nade: "MZ Immenstaad je nadležna za vas, pa ako oni prihvate Vaš dokument na nemačkom, prihvatićemo i mi. Pozvaćemo Immenstaad i objasniti im da nisu dobro protumačili Zakon." 'Ladan tuš.

Novi, munjeviti majstorski potez nas je sustigao pre nego smo bili spremni. Pismo iz MZ kaže: aut apostille, aut nihil. Nema Lohnsteuerkarte bez apostila. Chiharu ponovo odlazi u MZ i objašnjava celu priču od Kulina bana... Napokon mi javlja da je sve OK! Ja u neverici okrećem broj telefona Odseka za strance, i Seka mi umilnim glasom saopštava: venčani ste!!! :) Da danas nisu ranije zatvorili zbog Maskenbala, završili bismo i ostatak priče... Biće još sportskih dana.

"Sportski centar" Friedrichshafen

Eto, tako nemački majstori igraju ping-pong.

P.S. Naravno da ni u Immenstaad-u ni u Friedrichshafen-u nisu menjali telefonske slušalice...

Jedan sasvim (ne)običan radni dan

2007-01-30T22:13:00.000+01:00

A tako obican je zato sto danas nisam radio! Mislim, u Firmi. :) Moze da se kaze i "jedan sasvim obican (ne)radni dan". A sve to zato sto neki poslovi ipak moraju da se zavrsavaju u radno vreme... Tako sam teska srca uzeo tzv. "slobo dan-dan". Elem, danasnji dan-dan je protekao u dvodelnih cca 500 km voznje i zavrsavanju poslova u okolini i Minhenu.

Redosled je tacan, jer smo prvo morali da svratimo po Kindersitz, tj. sediste za Miu. Naime, u Nemackoj (a verujem i ostalim clanicama i clanovima EU) je obavezno koriscenje specijalnih sedista za decu a u autu. Da bismo prekinuli sa daljim svercovanjem u maminom krilu, izlicitirali smo na eBay-u jedno lepo Römer King sediste. Nova sedista su reda velicine 180 evrica, a mi smo imali muku da nadjemo lep dezen u okviru zacrtanog budzeta za ovaj mesec. Posto nikad nema tri dobra, (po definiciji nema ni dva, onda su tri nemoguc slucaj), u nasem slucaju to je bila primopredaja na licinom mestu. Zahvaljujuci neimanju GPS-a (prvi sledeci uredjaj na mojoj listi), malo smo kruzili po tzv. industrijskoj zoni jednog zaseoka u okolini Minhena, ali se sve lepo zavrsilo. Tam'-te-za-kukuriku, tj. 55 evra za polovno sediste...

(S)nalazenje puta do isplaniranog parkinga je Mia pratila pesmom u sopstvenom aranzmanu, odusevljena novom pozom na zadnjem sedistu naseg auta. Uopste nisam bio nervozan, ali tek u trenutku kada sam se nasao "u Vozdovoj", sto bi rek'o Djole (u prevodu, na poznatom terenu, u poznatom delu Minhena).

Sada mi je zao sto nisam fotografisao Wickelraum u garazi gde smo ostavili auto. U prevodu, to nije soba gde se stavljaju vikleri, nego nesto sto ce se u nasem jeziku u dalekoj buducnosti zvati, recimo, "prostor za majku i dete". (Ruku na srce, embrionalna forma je vidjena na Beogradskom aerodromu.) Sluzi za ekoloski bezbedno odlaganje bebeceg minulog rada, jel' te. Sadrzi sve potrebne elemente, ukljucujuci sterilnu atmosferu, radni sto presvucen specijalnim neapsorbujucim prevlakama, sigurnosni kontejner, ovalnu polukomoru za dekontaminaciju ruku (izgleda isto kao cist lavabo), sredstva za dekontaminaciju (kao sapun, rolne papira), itd.

Drugi zadatak je bilo mnogo lakse zavrsiti. Precizan polozaj Japanskog konzulata i ljubazni sluzbenici su ucinili da brzo zavrsimo "poslovni" deo dana. Za zadovoljstvo nam nije ostalo mnogo vremena, ali ne valja se preforsirati, pa jos takoreci na pocetku radne nedelje?! Prosetali smo glavnom pesackom zonom, svratili na Stachus da ruckamo (ne u McDonald's, nego u italijanski restoran!)

Nikome necu da priznam da je visetruko prelazenje Isaar-a (tako se vika Nisava po minkenski) u stvari bilo planirano, kao i kruzenje po okolini. Namerno sam hteo da izgleda kao da ne mogu istovremeno da gazim pedale, okrecem kormilo, cimam poluge blize i dalje od istog, tumacim saobracajne znake, citam nazive ulica, transformisem sve to u sarenilo karte na suvozackom sedistu u polumraku, i jos i da nadjem pravi put (i NARAVNO da nisam video nijednu ... Nemicu, jer ih usput nije ni bilo)... Tako nas je moj "planirani" gratis dodatni obilazak Minhena kostao malo kasnijeg dolaska kuci. Laku noc!

Motoristi se ne kupaju

2007-01-28T18:00:00.000+01:00

... Ili se barem takav utisak stice kada pomislite na "Andjele pakla". U svakom slucaju, u pojedinim sajamskim halama nista osim mirisa izduvnih gasova nije moglo ni da se oseti. A i posetioci su delovali prilicno civilizovano.

Radi se o Sajmu motocikala i opreme ovde, u Fridrihshafenu 28.-30. januara (nesto a'la "Sajam automobila" u Beogradu). Sad, gde je bogatija ponuda... 189 izlagaca, broj posetilaca se procenjuje na preko 28.000, sve to rasporedjeno u 8 hala na Sajmistu.

Da li nedeljom imaju slobodan dan, glavno ni na jednom standu nije bilo moguce videti (skoro obucene) "domacice". Zato je drugih motociklistickih poslastica bilo na pretek.
Ovo je glanc nov "bemvejac" od 1200 kubika i 13.600 €. Moze i na lizing, 149 € mesecno...
Naravno, pitacete se, kao i mnogi: sta je ovo, motocikl, tricikl, ili..?! Ima rikverc, rucnu, Hi-Fi, navigaciju... I veliki rezervoar za dubok novcanik. (O kisobranu za suvozaca nista ne pise.)
Jedna cela hala bila je posvecena demonstraciji umeca voznje ATV-a... Kada se to sve odvija na terenu, vozaci ipak moraju da zavrse pod tusem! ;)
A tu je bio i podmadak, jos uvek sa svim koskama u celini i celosti...

Ima jos slika.

Veštice van sezone - Salem

2007-01-14T22:09:00.002+01:00

Pri pomenu Salema verovatno većina pomisli na veštice! Salem, Massachusetts, USA je onaj u kome veštice nikako ne bi izabrale da se ponovo nastane. Našao sam još 4o mesta širom sveta koja nose ovo ime! Na spisku je i "Zalem", kako Nemci to čitaju. A na karti je tek nekih 15-ak km severo-zapadno od Immenstaad-a.

Salem je malo mesto, ima tek oko 11 tisuća stanovnika. Tu je i zamak, opatija, u okviru koje se nalaze i prestižna škola-internat (link 2), Vatrogasni muzej, jedan od najvećih u Evropi, Muzej destilovanja (da ne kažemo kako se pravi "vatrena voda"), i još nekoliko. Tu je još i "Majmunsko brdo", tj. zoo-vrt nastanjen našim maljavim dalekim rodjacima i na kraju malo jezero. Veštica nema, osim možda u pojedinim kućama. :P

Salemska Opatija

Danas "samo" vatrogasni muzej

Pa, malo li je, makar i ne bilo "po glavi stanovnika"?! Zima je, i skoro sve je zatvoreno za posetu. I ne znajući, zakasnili smo nekih 15-ak minuta za organizovanu posetu sa sve vodičem. Pošto je to jedini način da se vidi i unutrašnjost zamka, morali smo da se zadovoljimo šetnjom po dvorištu. Na našu sreću, čak je i lavirint (od žive ograde) bio zatvoren, pa smo uspeli da se vratimo na tačku P (kao Polazište, ili kao Parking).

Zamak "odozgo"

Ovde sledi jedno "priznjanje": prvo sam hteo da stavim fotku mermerne ploče sa ulaza u zamak, na kojoj su ucrtani objekti. Umesto toga, satelitski snimak dobijen ljubaznošću Google Earth. Vidi se čak i lavirint!!! (Ako "kliknete" na sliku, jel... Gornji, desni četvrtasti deo slike.)

Nakon Zalema skoknuli smo do obližnjeg Svetog Brda, što je slobodan prevod za Heiligenberg. Nije ništa za padanje u nesvest, ali ima lep renesansni zamak (još uvek nastanjen i još uvek u privatnom vlasništvu!) Otvoren je za posete tek od Uskrsa (naravno!) Sa brda se pruža još lepši pogled na jezero. Na "Gradskoj kući" je web kamera, pa bacite pogled i sami (bolje danju). ;)

Zamak Heiligenberg

Const-ance

2007-01-13T16:22:00.000+01:00

A ovakav naslov zato sto me Konstanca const-antno privlaci da joj se iznova vracam. Pa jos: lep, topao i suncan dan. Subota. Kao stvoreno za skitnju! Bozji dar pod kapom nebeskom... Mada ima raznih kapa. ;)

3, 2, 1... Kreni!

2006-12-21T18:33:00.000+01:00

Cetvrtak. Danas je parking ispred menze bio primetno prazan, a unutra mesta za sesti koliko volis. Ta, Bozic je za neki dan! Cak ni posla skoro da nema. Uglavnom se udaraju glancevi na izvestaje o uradjenom i postignutom.

Ja planiram put... Nisam jos odlucio da li da razgledam "lijepu nasu", ili da usput mirisem sekelj-gulas? "Lijepa nasa" mi ipak privlacnije zvuci. ;) Dakle, plan je da odspavam u petak uvece, te da par sati preteknem cik zore. Vreme putovanja je neizvesno, jer uz svo bogatstvo informacija na internetu pravo stanje stvari na putu ni sam Bog nece znati... Valjda cu biti u Nisu negde oko 8 uvece?!

Nista bez dobrog plana

Danas je Deda-Mraz iz prijateljske firme doneo nasoj firmi poklon. Pravi pravcati helikopter ("na daljinski", naravno)!!! Cudno, Chef nije hteo da se igra sa nama?! :D

Helikopter i daljinac

Helikopter STVARNO ljeti!!!

Vidimo se, Boze zdravlje!

Gde se prave naj, naj...?

2006-12-20T23:00:00.000+01:00

Za sireve - znamo, za automobile - znamo (?), za cokolade - znamo, za paprike - takodje. Jeste li se nekada zapitali gde se "prave" najbolji psi? Kao ni na prethodan pitanja, odgovor ne mora da bude jednoznacan, mnogo toga zavisi od ukusa. Ipak, cinjenica da je svako cuo za rotvajlera. I za reputaciju koja postovanje u kosti uliva.

Dakle, Na obroncima Schwarzwald-a, tamo gde izvire nas Dunav, i gde je Schwester Hildegard* ucila da hoda drzeci se za ovcije runo, nalazi se oblast i istoimeno mestasce Rottweil. (Nisam imao prilike da se druzim sa Udom*, kao sto nikada nisam ni imao zelju). Ne znam na kome je mila g-dja Hildegard istrenirala strogocu, ali znam da nisam video nijednog rotvajlera. "Pa dobro, Frank, gde su ti rotvajleri?" upitao sam. "Zatvoreni su, jer su mnogo opasni", glasio je odgovor.

Cinjenica je da se nismo uzeli popodne da se bismo se vozili 100 km od Immenstaada, a sve to da ne bismo videli ono sto se inace ne vidi?! Stvarni razlog je bio Frankov rodjak, automehanicar, odnosno njegova radionica. Posto smo prethodnih dana izvrsili defektazu i nabavili potrebne rezervne delove, Frank je ugovorio sredu popodne kao termin za auto-popravku. Cena iznajmljivanja: gajba piva. Neodoljiva ponuda, zar ne? Bolje i da ne znate kakve su cene u Nemackim servisima...

Posto smo cupkali pred zakljucanom garazom jedno pola sata, Thomas se napokon pojavio! Ako je kasniti 15 minuta akademski, onda pola sata za auto-mehanicara cak i nije lose. Ubrzo smo ubacili auto u garazu, i prepustili se uzitku prljavih ruku. Negde oko 8 uvece sve je bilo gotovo: zamenjeno ulje u motoru i filter, filter za vazduh, zamenjena manzetna na homokinetickom, popravljena pumpica za pranje vetrobrana... Ostalo je samo jos da se podesi visina farova. I onda, dragi citaoci... Sve radi, samo auto nece da upali?! Probali smo prvo da pozatvaramo sva vrata. Onda i da izadjemo, pa da ponovo udjemo, opet nista. Ostao je samo hardverski "reset" velikim cekicem, ali dok smo pili pivo i mozgali da li je bolje da zovemo Chefa da nam da sutra slobodno, ili da ga molimo da nas vozi kuci, Thomas se vratio. Iskustvo cini svoje! Za tili cas je otkrio da je jedan od konektora poprilicno labav i da je to vec neko uvezivao "zickom". To sto je auto izabrao da nece da upali na pravom mestu, u pravo vreme i u prisustvu pravog coveka, izgleda kao vise od srece. Prakticno je to moglo da se desi bili kada i bilo gde, a ipak nije...

Tako se sve zavrsilo kao u svakom dobrom Hollywood-skom filmu, happy-end-om.

* Secate li se TV serije "Schwarzwald Klinik"?

Kako se (ne) kupuje auto

2006-12-18T20:24:00.000+01:00

Dakle, kako? Potreban uslov je da imate volju, a dovoljan da imate odobren boravak i (dovoljno) para. Sve ostalo je na vama.

Volja je tek početak. Treba da znate šta želite, kao što već (valjda!) znate. Ostaje da potražite gde toga ima. (Ovo što nadalje sledi se odnosi na polovne automobile. Svi već znamo gde se kupuju nove stvari...) Dakle: ponude od rodjaka i prijatelja i "prijatelja", oglasi, i - internet. Naravno da postoji i alternativa, ali nije baš praktična. Ona podrazumeva zaustavljanje na svakom prostoru gde su primećeni parkirani automobili bez tablica. (Tu treba obratiti posebnu pažnju na etničko poreklo vlasnika parkinga, naravno bez ikakvih nacionalističkih predrasuda.)

Moja preporuka je internet. Osim toplote i udobnosti fotelje, prednost je što možete da dobijete sijaset informacija, kao i da detaljno sagledate predmet vaše opsesije. Vrlo je važno da dovoljno precizno unesete podatke: prevenstveno o boji, nalepnicama, veličini (za komšije!), broju mesta za stajanje (prasići za Božić), stepenu dejstva u smislu zastrašivanja kućnih ljubimaca (da se zaštitite od Društva za zaštitu životinja), vodi u saksijama za cveće (dokaz o ekološkom opredeljenju), možda na kraju i o ceni, itd... Primer dobre potrage sledi.

Kada uočite sve detalje koji vam se (ne) svidjaju, sledi poredjenje sa sličnima (naravno na netu). Nakon toga, telefonski poziv vlasniku, ili prodavcu. Kolca pod parolom Nur an Händler / Export", tj. samo za dalju prodaju/izvoz" treba izbegavati, jer to znači odsustvo bilo kakve garancije (kao kad kupujete polovan auto u Srbiji!) Naime, kada kupujete auto od neke auto-kuće, ista je obavezna da da nekakvu garanciju na svoj artikl.

Nakon toga je normalno da odete i vidite "svoj budući auto". Uvek je dobro da imate uz sebe nekog ko se stvarno razume u automobile, i ko će "hladne glave" da posmatra objekat vaše žudnje. Znate možda i sami, žudnja zamagljuje pogled, čak i po sunčanom vremenu. (Lako se pretvara u fatamorganu.) No, takvo vreme je najpogodnije za "schacovanje", jer se svašta može da vidi na Sunčevoj blagodatnoj svetlosti...

Na šta treba obratiti pažnju, osim tehničke ispravnosti? Na sve što niste primetili na vreme, a registrujete kasnije! Dakle, pomirite se sa činjenicom da kupujete polov(ič)an auto! Ispravan auto znači i tehničku i pravnu ispravnost. Ni Nemci nisu imuni od pokušaja sitnijih, pa i drugih prevara, imali su od koga da uče skolu od rat(ov)a na ovamo!