Najbolja medEcina je nemačka medEcina

Ko kaže da je svaki početak lep? A počelo je baš tako! U prošlu nedelju (16.) ujutru nas je sačekao blistavi, beli sneg. Nekih 5-6 cm, ali dovoljno za radovanje. U toku dana je temperatura prešla nulu, pa je odmah počelo otapanje. Uveče je krenulo zamrzavanje. Dovoljno da se na parkingu napravi led, kao za pod moju levu cipelu. Refleksno sam se dočekao na levu ruku... Dobra vest: nisam slomio ni trticu ni lakat. Loša vest: šaku nisam više mogao da pomeram... Na svetlosti je bilo jasno da neke koske nisu izdržale udarac.

Otišli smo u Hitnu. Brzo su me primili. Ljubazna teta sa prezimenom Nadel (igla) ili Nagel (ekser), nisam više siguran, pobrinula se o nameštanju kostiju. (Nisam je pitao, šta su joj preci radili u vreme inkvizicije, pa možda tako zaradili prezime?!) Rentgen na licu mesta. Dala mi je anesteziju (ne čekićem, već iglom u venu – možda je ipak Nagel..?) Turila mi je palac i prva dva prsta u nešto što se zove "Mädchenfänger" – lako se ulazi, a ne izlazi nikako, a preko nadlaktice prebacila povoj i na donji kraj zakačila tegove. Izvlačenje prstiju, spuštanje podlaktice, vraćanje kostiju na mesto... Nije krckalo, a ni bolelo (ili ja više ne čujem kao ranije).

Posle mi mi je stavila gips, slikali smo ponovo. Liči... Pitam, a šta ćemo sa otokom. "Bez brige." Uvežbanim pokretom je zgrabila šlajfericu. "E, baš sam se pitao, kako seckate gips!" Objasnila mi je da se "šajbna" zaustavlja čim prođe kroz tvrdi sloj. I, tako je i bilo... Gips nigde nije pocrveneo! Onda mi je stavila elastični povez, vodeći računa pre svega o estetskom dojmu. Slaže mi se uz stil oblačenja...

U međuvremenu, uspeo sam što-šta da uspem samo desnom rukom ili uz minimalnu pomoć leve, skoro neupotrebljive. Ako baš ne mogu sudove da perem, mogu da se obučem, obrijem, čak i pertle da vežem! Naravno, sve traje malo duže, ali, "Die Übung macht den Meister" („Vežba čini majstora“). ;-)

I mogu da pričaju da "alte Schule, stara škola" (alias, mora da se piše desnom rukom), nije dobra, ali: "Mako, gde god da si, hvala Ti po ko zna koji put što si me maltretirala da pišem desnom namesto levom rukom!"

U ponedeljak smo uradili CT (Computer Tomography, skener) i ustanovili da sam od jedne koske napravio pe'-šes'. Prostorna slika kaže mnogo toga, nije baš sve na svom mestu. Kome će da bude jasno, ako ne nekome ko se po ceo dan maje s' 3D-kompjutersku grafiku?! Pa kaže (čika-doca): "Da sam na vašem mestu, ja bih ovo operisao". Iako sam u startu bio principijelno protiv, složio sam se. Ako koske pogrešno srastu, biće belaja. Setio sam se moje nane i njenih problema. Em loša pokretljivost, em rani artritis... Život se sastoji od izbora - kada ih ima. Ja sam upravo načinio jedan.

Tako sam u četvrtak u sam osvit zore (oko osam, je l' te ga) bio  u ambulanti. Razgovor, dežurni lekar je prekontrolisao stanje stvari i odobrio nastavak dejstva.

Prijavio sam se za stacionar, otišao da se presvučem (lele, što sam dobio sexy čarapice sa sve podvezicama, zbog cirkulacije – videćete posle operacije)... Na krevet, u lift, hvuuuš!, operaciona sala. Promena vozila, hvuuuš! na pripremu. Dočekao me zajebant jedan neviđeni! Ubada mi iglu u venu i kaže: „I ćorava koka ubode neko zrno!“ :-D Dakle, igla u venu, za „input“, EKG „pijavice“, manžetna za merenje pritiska... Stiže anestetčar, simpatičan mlad dečko, upoznajemo se, pričamo kratko... Hvuuuš!, i već sam u operacionoj sali!

Čika hirurg je već tamo, ozbiljnoga lika. I još osoblja. Nekoliko uboda pod mišku, „lakalka“ (lokalna anestezija). Pritisak: 185 sa svašta-nešto; puls, preko stotke! JBT, k'o da vozim F1, a ne bolnički krevet! Pitam, mogu li da posmatram. Decidirano kažu: „Ne, ali ima na youtube“. :-P Pokrivaju mi pogled „s' maramče“ i kreću... Uglavnom sam bio „med javom i med snom“. Naravno, čuo sam šrafilicu više puta, nisam baš brojao šrafove. I komentare, pozitivne. Mislim da je deo posla odrađivao pripraUnik, deo glavni hirurg. Ali, sve ono kao: „Lele, lele, što ga opravismo,al' je ubavo, svaka nam čast!“

Anesteziolog me malo zagovarao i razgovarao sa mnom, da proveri stanje duha i zanesvešćenosti. Mogao je baš i neki vic da ispriča, nego, Švabo je to... Nema mu pomoći, preozbiljno shvata posao. :-P

„Gotov si“, kažu! „Šaljete li po popa, ili da si idem sam da gu vikam?“, pomislih. Zahvalih se lepo svima, hvuuuš!, vetar u kosi, krećemo nazad. Hladno mi... Šofer, iskusan lik, odmah iz šifonjera vadi tri ćebeta, ZAGREJANA, JBT!!! Pokriva me (da sam umeo, svršio bih u tom trenutku!) i vozi do pretovarne stanice. Preuzima me drugo vozilo, tj., prebacujem se sam na krevet, ali mi kažu da si čvrsto držim levu desnicom rukom, baš to savitljivo i belo zamotano parče drveta koje mi visi sa levog ramena. (Eee, Pinokio, Pinokio, kako li je tebi bilo...)

Ubrzo sam u sobi, sa dva starija gospodina. Rekli su mi da dejstvo AnAastAzije prestaje za dva sata. Ležah, opipavah si levicu ruku, pa počeh da razmišljam, da nisam pobrkao merne jedinice – sate i dane?! U neko doba, napokonačno, počeše da mi trnu jagodice prstiju. Kao ono kada spavate na sopstvenoj ruci i prekinete dotok krvi u ruku, pa se probudite...

Eh, da. Obećah sliku!

Kako je dejstvo opijata ustupalo, tako su bolovi nastupali. Nastupali su i hrabre medicinske sestre i braća, u pravilnim vremenskim razmacima. Malo sam kunjao, malo spavao... Uveče sam već bio takoreći OK, ujutru još više OK.

Petak je prošao već primetno bolje. Malo sam razgovarao sa svojim sapatnicima, malo čitao, majao se po društvenim mrežama.

Subota ujutru: SITNOOO, NULA-NULA-NULA!!! Obukoh civilku, pozdravih se sa pajtosima, iznačestitasmo si Božić i Novu, pokupih papiruške i evo, napisah ovaj text (od kuće, razumljivo)!

Na Božić ujutru na previjanje, dobiću, nadam se, i CD sa svim snimcima. Ako bude neki lep, pokazaću vam svoju novu ruku!